Komemoracija Saši Popoviću završena u suzama: Voja je za sam kraj zamolio ljude da urade jednu stvar

Komemoracija Saši Popoviću počela je nešto posle 10 časova, a za govornicu je prvi izašao voditelj Voja Nedeljković.

On se bratio pristunim ljudim, a zatim izajvio:

- Poštosovana porodico Popović, Suzana, Aleksandra, Danijele, kumovi, prijatelji. Na početju vas molim dragi prijatelji zamoliću vas da ustanemo i počenom minutom ćutanja.

Nakon što su Popoviću odali počast, Voja je dodao:

- Neka mu je večna slava i hvala - dodao je.

Nakon Vojinog obraćnja, na velikom video bimu puštena je in memorian u čast Saše Popovića, koji su isečci iz raznih intervjua u kojima je pričao o porodici, uspehu i biznisu.

Video prati numera "Rode će se opet vratiti", pesma koju je poslednju komponovao, a otepvao je pobednik Zvezda Granda, Dušan Svilar.

- Bio je ovo samo segment iz dela njegove karijere. Sada će nam se obratiti, i njemu obariti njegova drugarica, gospođa Ana Bekuta - rekla je.

Ana je jako emotivnim rečima opisala poslednje dane Saše Popovića opisala kroz pesmu.

- Dan dva pred Sašin odlazak čula sam pesmu od Džibonija "Drvo" u kojoj on sebe u životu i smrti zamišlja kao drvo. U pesmi moli Boga da baš kao i drvo postane bolji i da od drveta nastane okvir slika, veslo broda, daska pod nogama voljenih. Uvek nam pesma zapne u glavi kada je čujemo za vreme velike tuge i ta pesma ce me zauvek podsecati na Sašu. Saša je bio mudar vredan i staložen kao orah koji je izdržao svaku oluju. Bio je to veslo neophodno ljudima da se dokopaju obale, okvir za slike bez kojeg nismo mogli zamisliti veselja… - rekla je Aca sa knedlom u grlu i nastavila:

- Saša je bio drvena greda koja je na sebi držala karijere stotine ljudi, ona greda koja odoleva vetru i vremenu. Verovao je kao i svi mi da ce sve biti u redu. Niko ne može prihvatiti da čovek samo tako ode - rekla je Ana i zapevala je pesmu za Popovića, te je završila sa rečenicom: "Hvala ti".

Nakon Bekute, Marija je izašla na binu i kroz suze se prisetila svega.

- Mnogo toga u životu nas dočeka nespremne, a ti si, Sale moj, sad baš iznenadio. Sve nas…a evo i mene po ko zna koji put. Nikad ovo nisam radila, ne znam ni kako se za ovakve stvari sprema, posebno kada iza mene stoji slika “nekog mog”.

- Od svih ljudi koji su danas ovde došli, ja sam te možda najkraće poznavala, ali poslednjih 10-ak godina sam toliko provela vremena uz tebe, da mislim da si u mom životu od kako znam za sebe. A zapravo i jesi!

- Kad sam bila mlađa znala sam te kao maminig kolegu, kao "Slatki greh", kao Breninu desnu ruku, kao profesionalca… Godinama kasnije i kao svog kolegu, kao našeg direktora, a zapravo sam najponosnija jer sam porasla dostojna da me nazivaš svojim prijateljem, i da ovde danas mogu da stojim pred tvojom porodicom i tvojim najbližima.

- Nikada nisam poznavala nekog ko je toliko goreo, ko je sa toliko strasti živeo ovaj nas posao… Verujem da svako u ovoj sali sada samo čeka da se pojaviš iz nekog ugla i počneš da nas raspoređuješ na ovoj bini i govoriš šta i ko treba da kaže ili uradi…

Iz svakog od nas si umeo da izvučes najbolje, da nas nateraš da preskocimo granicu navike, i da taj tvoj žar usadis u svakog sa kim si radio…. Ali dosta o poslu!

Jer danas kad te ovde nema, a svi smo zbog tebe došli, svima nam je bolno jasno da ništa više neće biti isto… I to ne na estradi i show biznisu, nego u duši… Čiji si komad odneo pre 5 dana. Znaš ti dobro da ćeš nedostajati, a ja ni ne slutim koliko….

I Ani, i Đoletu, i Bosketu, i Viki, i Miliju, i Snežanu i Ceci… i tvojim dugogodišnjim saradnicima Dejanu i Šljivi i Mikici… A sigurna sam najviše tvom Suletu, Aleksandri i Danijelu, ali što se njih tiče tu brige nemaš jer "hej vidi koliko nas je".

I kada se sve otpeva i kaže, a emocije budu na vrhuncu… usledilo bi ono tvoje DAAALJE IDEEE….

A ti si, dobri moj, otisao prerano…

Nakon Marije, za govornicu je izašao Ostoja Mijailović, biznismen koji je bio veoma blizak sa Popovićem i opisao njihove poslednje dane, kada su već svi znali da odlazi.

- Danas se opraštamo od ogromnog i posebnog čoveka. Ne verujem da nikada više nećemo više uživo pričati. Dan kada sam te upoznao mislio sam da si običan čovek. Ti i ja smo postali prijatelji nakon 5 minuta razgovora. To je zato što si bio poseban, zračio si prijateljskom energijom. Bio si poseban. Učinio si velike stvari koje će ostati iza tebe i zaista jesi bio poseban. Kada sam ti dao predlog da budemo poslovni partneri video sam neki strah i razmišljanje, ali kasnije smo napravili velike stvari. Naš poslovni odnos bio je čudan. Podigao si glavu u poslednjem trenutku i rekao nam: "Ja idem gore, a tebi ostavljam da mi čuvaš Suzanu i decu. Mnogo vas volim". Večna ti slava - rekao je Ostoja.

Posle Ostoje, na scenu je izašao njegov prijatelj i dugogodišnji saradnik na Grandu, Predrag Pavlović Baki.

- Dosta sam plakao ovih dana, ali sam razmišljao kako bi se Sale ljutio da me vidi i kako bi vrisnuo "Kakvo plakanje, moramo da idemo dalje i da razmišljamo pozitivno".

- Mnogo sam vremena proveo sa njim, svako jutro smo gledali rejtinge, pravili emisije, voleo je sve da komentariše i priča.Imao sam tu privilegiju da mogu toliko vremena da provedem sa njim, a onda sam shvatio da me je sve vreme me učio o životu i formirao me je kao profesionalca i čoveka. Doživljavao sam ga kao tatu, u stvari, Sale ima mnogo dece. Sve ono što je on dao nama kao otac, ostaće da živi u nama kroz vreme i učini ga besmrtim.

- Neću da tugujem jer doživljavam da je on tu pored nas i uvek će biti tu.Nerviralo me je što uvek hoće da priča sa "običnim ljudima", a ja sam mislio da gubi vreme. Onda mi je rekao:

.- "E moj Bakice, više ćemo mi čuti od ovog običnog čoveka šta da napravimo nego od naših stručnjaka"

- Neverovatno je da nikad nije zaplakao, nikad nije bio depresivan ili tužan, uvek je imao energiju i volju da se bori i kad je imao problema. To je stvar koju učim od njega, rekao je Baki.

Komemoraciju je završio Voja Nedeljković, koji je zamolio sve da ga pozdrave jednim velikim aplauzom.

(Telegraf.)