Na godišnjicu smrti Zaima Imamovića: Pevač koji je živeo sevdah

"Ne čekaj me niti sanjaj

da ti dođem pod pendžere,

Preporučujemo

da ti pjevam kao prije

sa osmijehom plave zore.

Kad sam tebi dolazio

zagled'o sam druge oči,

nemam snage da odolim

ljubav što će skoro doći.

Ne kuni me moja draga,

ti sa drugim sretna budi,

nek' te drugi kao i ja

tiho s pjesmom sad probudi.

Zaboravi šta je bilo

i poljupce naše vrele,

srce voli  i ljubiće

crne kose, oči mile."

(Zaim Imamović - Rade Dubljević)

- Otkad sam zapevao prvu pesmu zavoleo sam Zaima. Priznajem, u početku sam više voleo Safeta, nekako mi je scenski bio daleko atraktivniji. Kasnije sam Safetu i komponovao i svirao na pločama, a Zaima sam ostavio za uživanje - pričao je legendarni Novica Negovanović.

- Kad god bih se vraćao sa nekog dugog puta ili naporne svirke, obično sam slušao Zaima, samo za moju dušu. Zaim je, u stvari, prava mera gospodskog pevanja i tumačenja sevdaha.

Zaim Imamović je ugledao ovaj svet 26. avgusta 1920. godine u Mrkonjić Gradu. Svom zavičaju posvetio je pesmu "Mrkonjiću, rodni grade", a opevao je i Travnik ("Kolika je viš' Travnika Bojna") i Počitelj ("Pesma Počitelju"), draga mesta u kojima je provodio mladost i trenutke odmora.

U Zaimovoj kući svi su pevali, a mali Zaim se iskradao iz kuće i odlazio na sijela i pod prozore obližnjih kafana, slušao i upijao pesme.

- Ja sam uvek pevao svojim glasom i nikada nisam pokušavao da ličim na nekog drugog. To, opet, nikako ne znači da nisam imao svoje ljubimce. Rado sam slušao Boru Janjića, Vuleta Jevtića, ali sam se oduvek trudio da ostanem svoj - pričao je na Radio Sarajevu legendarni Zaim.

1936. godine sa porodicom odlazi u Sarajevo, uči tekstilni zanat, postaje član KUD-a "Gajret". Odmah po oslobođenju grada postaje solista Radio Sarajeva, nedostižna mera lepog pevanja i aristokratskog ukusa u tumačenju sevdalinke. Više se slušalo Radio Sarajevo zbog Zaima nego zbog vesti. I danas se kao anegdota prepričava zahtev kupca iz jedne sarajevske prodavnice: "Hoću da kupim samo onaj radio u kome peva Zaim Imamović."

Zaim je u mnogo čemu bio prvi: prvi radio pevač koji je stekao ogromnu popularnost, prvi narodni pevač na Jugotonovim pločama, prvi pevač koji je početkom 50-ih u jednom danu snimio desetak ploča, prvi veliki pevač i kompozitor bosanskog sevdaha. Snimao je Zaim i stare sevdalinke, snimio je i stotinak svojih autorskih pesama koje je narod prihvatio kao svoje: "Sve behara i sve cveta", "Kraj pendžera Jusuf stari", "Ne pitaj me stara majko", "Ne čekaj me niti sanjaj", "Na đerđefu vezak veze Fata", "Stani Drino vodo", "Kono moja", "Da ja imam ata svog", "Znaš li da te duša sanja", "Srušila se kula i kapija"...

- Izvesnu šansu da prežive imaju jedino pesme Joza Penave, Radeta Jovanovića, stihovi Safeta Kafedžića i još ponekog autora. Sve ostalo je kao i novine - od danas do sutra. Naravno, rado slušam i nekoliko mlađih kolega. To su Safet, Himzo, Zekerijah, Dobrivoje Topalović.

Na harmonici je svirao i klasičnu muziku, romanse, šansone. Svirao je i frulu, pa je uporedo sa narodnim pesmama snimio i nekoliko kola uz Šerbinu harmoniku.

- Ni danas u poznim godinama ne bih menjao svoj izbor pesama i muzičko opredeljenje. Od svih ovih toliko nametnutih pesama veliko je pitanje koliko će se njih pevati i posle sto godina. Siguran sam jedino da bih ja i posle sto godina pevao sevdah, romanse i starogradske pesme - pričao je pionir posleratnog sevdaha.

Zaim je loše govorio, pomalo zamuckivao, a pevao kao niko: neviđeno lako, lepo, čisto, malo nazalno, intonativno savršeno, posebnim tenorom, glasom velikog raspona i snage. - Zaim je pevač od koga sam učio, Zaim je najbolja škola sevdaha.

Svi mi ostali smo pevali a Zaim je živeo sevdah - govorio je Safet Isović. Kada se pred raspad Jugoslavije povukao u penziju, izjavio je kako samo iz prikrajka osluškuje novo doba i nove pesme kojima ne pripada i koje samo skrnave pravu sevdalinku.

Ovaj autentični narodni umetnik tiho se preselio u večnost 2. februara 1994. godine, u jeku krvavog rata na prostorima bivše Juge.

(Goran Milošević)