Sećanje na Sinišu Matejića: Bravure Krnjevčevog najboljeg učenika

Na Svetog Savu 2016. godine preminuo je virtuoz na harmonici Siniša Matejić. Ovo je sećanje na jednog od najvećih majstora Krnjevčeve škole.

- Sniša Matejić je godinama bio moj lični harmonikaš kao i ekipe mojih pevača. Ne sretoh majstora koji je svirao sa takvim nervom i koji je pravio tako maestralne aranžmane. Mislim da je imao osamnaest godina kada je počeo da radi prve aranžmane i da unosi note u studio - pričao je Danilo Živković u radio izdanju Muzičke apoteke.

Preporučujemo

- U vreme kada su najveći majstori i ansambli svirali na "tri, četiri" i kada mnogi nisu ni znali šta je to aranžman, Siniša Matejić je pun samopouzdanja unosio note u studio. Upoznao sam ga u Somboru na jednoj priredbi za vojnike. Sećam se kao da gledam: jedan sićušan i omanji vojnik svirao je na ogromnoj harmonici, samo mu se glava videla. Našli smo se u čudu i neverici: jedan klinac svira na najvišem nivou i na najtežoj harmonici. Prišao sam mu i rekao da mi se javi posle vojske.

Siniša Matejić je okoreli dvojkaš, i genima i muzičkim izrazom. Rođen je 1954. godine u Pojatama i ceo život je ostao veran šumadijskoj dvojci.

- Harmoniku sam nasledio od dede i oca, mada je u početku i nisam nešto mnogo voleo. Počeo sam da sviruckam sa nekih dvanaest godina, čisto zbog neke porodične tradicije. U Beogradu sam upisao srednju elektotehničku školu "Nikola Tesla". Srećom ili nesrećom, u blizini škole bio je KUD "Branko Krsmanović". Kroz otvoren prozor često sam slušao harmonikaše, pa sam tačno registrovao one koji znaju i one koji ne znaju - pričao je Siniša Matejić.

- Kad sam jednom svratio u "Krsmanović", spazio sam na ulaznim vratima oglas za instrumentaliste. Dođoh na audiciju, doneše mi neki stalak, staviše note i rekoše - svirajte! Bilo me sramota, priznadoh da ne znam note. Tada sam čvrsto rešio da batalim školu i da se posvetim opismenjavanju na harmonici.

Tako je elektrotehnika izgubila jednog inženjera, ali je narodna muzika sigurno dobila velemajstora na harmonici.

- 1969. godine zakucah na Krnjevčeva vrata. Mija me primio kao najrođenjjeg, a ja sam vežbao krvnički i ludački. Vežbao sam i po dvadeset sati dnevno, zbog čega su mi gazde otkazivale stanove. Za tri meseca sam naučio note, Krnjevac me zavoleo, vodio na koncerte i festivle, pripremao za takmičrnje harmonikaša u Sokobanji.

1970. godine Siniša Matejić osvaja "Prvu harmoniku Jugoslavije" u kategoriji omladinaca, a već sledeće godine postaje najmlađi pobednik u kategoriji seniora.

- Tada nisam bio svestan veličine tih pobeda, a ni veličine mog majstora Mije Krnjevca. A onda sam u Minhenu sreo velikana makedonske pesme Stevu Teodosijevskog. Tom prilikom mi je rekao nešto što mi celog veka odzvanja u ušima: "Da vama Srbima nije bilo Krnjevca, još biste arlaukali."

- Krnjevac je, zbilja, istinski otac naše narodne muzike. Sve je doterao i postavio na svoje mesto, isekao na taktove, ostavio nam prstored i šesti red na harmonici - govorio je Siniša Matejić.

Od početka 70-ih, posle pobeda u Sokobanji i povratka iz vojske, na omotima gramofonskih ploča sve češće se pojavljivalo ime Siniše Matejića. Šefovao je ansamblom i aranžirao pesme na desetinama ploča Danila Živkovića, Vere Ivković, Anđelke Govedarović, Žike Ivkovića, Velje Kokorića, Žice Markovića, Nade Đaković...

- Zamislite kad u ansamblu okupite Sinišu Matejića, Slobodana Božinovića, Braću Matušić, Dragoslava Živanovića Trošu... Godinama smo bili najtraženiji ansambl u Istočnoj Srbiji, specijalizovan za svadbe od nekoliko dana. Ceo kalendar naših obaveza bio je popunjrn godinu dana unapred - kaže legendarni frulaš Velja Kokorić.

Prvu ploču sa narodnim kolima ("Agino", "Biser", "Đerdapski vrtlog", "Tošino") snima 1971. godine uz ansambl Ace Krnjevca. Na koktel albumu pobednika Sokobanje iz 1982. godine snima "Kabare" i "Moravski povetarac". Svoj jedini samostalni LP snima 1983. godine sa desetak autorskih narodnih kola: "Prstometka", "Valjevska podvala", "Sećanje na Krnjevca", "Harmonikaška igra", "Đavolja igra", "Čepurak", "Mihajlovo", "Jeremidžino", "Dankovo", "Kolo iz Pojata".

- Ostao sam veran zavičaju, Pojatama i Ćićevcu. Ostao sam veran harmonici i Krnjevcu, a neveran Beogradu i estradi. Upoznao sam najveće muzičare, učio od najboljih, svirao klasiku u Mocartovom rodnom gradu.

- Imao sam sreću da još u vojsci upoznam elitu (Dragan Džajić, Goran Paskaljević, Slobodan Šijan, Zoran Simjanović, Ivan Bekjarev). Na harmonici sam svakome smeo da izađem na crtu, falio mi je jedino Beograd da bih napravio karijeru. S druge strane, možda bih i umro u tom Beogradu od alkohola i cigara i pre nego što bih dočekao popularnost - pričao je Siniša Matejić.

(Goran Milošević)