Marinko Rokvić, sećanje na prvu veliku pozornicu: Dani Ilidže i Bucinih sentiša

"Nekad sam srećan bio,

za brige nisam znao

Preporučujemo

sve dok sam momak bio ja,

cure sam milovao

i s pesmom drugovo,

bio sam momak veseljak.

Pevajte pesme meni,

pevajte veselije,

neka bude kao ranije,

neću da tugujem,

hoću da ašikujem,

bio sam momak veseljak.

Nekad sam svake noći

u krčmu znao poći

i uvek bio zadnji gost,

cure sam milovao

i s pesmom drugovao,

bio sam momak veseljak.

Sad su na čelu bore,

druge me brige more

al pesmu opet volim ja,

srce je moje mlado,

devojke gledam rado,

bio sam i biću veseljak."

(Buca Jovanović)

6. novembra 2021. godine preminuo je Marinko Rokvić. I kada je bio sit i slave i popularnosti i diskografije i estrade, ostao je željan Ilidže, prve pozornice svoga sjaja.

- Nikad neću zaboraviti moj prvi nastup na legendarnom Ilidžanskom festivalu sa pesmom Budimira Buce Jovanovića "Momak veseljak". Bio sam debitant PGP-a, tek sam počeo saradnju sa Bucom, i već na mom prvom značajnom festivalskom nastupu dobio sam ovakvu pesmu - pričao je Marinko Rokvić u radio emisiji "Sabor" Studija B.

- Buca Jovanović je inače bio veoma lenj za foršpile, a za pesmu "Momak veseljak" uradio je možda svoj najduži i najveseliji foršpil. I čim je zagrmeo Bucin orkestar na letnjoj pozornici na Ilidži, prolomio se takav aplauz da nisam čuo ni samog sebe. Shvatio sam tada da sam dobio veliki hit, iako nisam dobio nikakvu nagradu na samom festivalu.

Već na sledećem Ilidžanskom festiivalu 1978. godine Marinko Rokvić je nastupio sa još jednom Bucinom pesmom "Zanela me svetla velikoga grada".

- Buca mi je priznao da je posle raskida saradnje sa Šabanom u svakom pevaču tražio baš Šabana. Govorio mi je kako za razliku od ogromne većine bosanskih pevača dobro stojim sa dikcijom, da imam i "avaza" i emocija. "Zanela me svetla velikoga grada" je pesma šabanovske snage koja ne osvaja na prvu a dugo traje - govorio je Marinko Rokvić.

- Buca je kao i uvek nadmašio samog sebe: iskomponovao je poetski tekst Slavomira Adamovića i uradio svemirski aranžman. Pesma traje šest minuta i trebalo joj je vremena da se primi u narodu.

Marinko je bio lak na pesmi a tako težak na rečima. Nije voleo da daje intervjue i da se pojavljuje u javnosti, a još pre pojave interneta znao je da pecne radijske ljude sa onim "ko još sluša radio". Ipak, sredinom 90-ih, došao je u emisiju "Sabor" Studija B da najavi memorijalni koncert u čast Budimira Buce Jovanovića.

- Duša me boli za Bucom, a naročito za pesmom "Spomenar" koju sam ja trebao da snimim. Buca i ja možda nikada ne bi prekidali saradnju, ali u diskografiji se pitaju i ostali. Buca se nešto "pokarambasao" sa PGP-om, ja sam nastavio da snimam da Docom Ivankovićem, ali u znak zahvalnosti za sve što je učinio za mene na samom početku karijere potražio sam mu sredinom 80-ih i neke nove pesme.

- Sećam se, dao mi je "Krčmo stara" i "Spomenar" za moj novi album koji sam radio sa Kemišem i Mišom Mijatovićem. Insistirao sam da Buca dođe u studio i da odsvira harmoniku, ali na moju žalost proradila je sujeta ostalih autora i tako se sreća osmehnula Šekiju Turkoviću.

Marinko Rokvić je za samo dve godine, od 1977. do 1979, snimio pet singlova sa deset pesama Buce Jovanovića.

- Nekad je bilo lako doći do dobre pesme i veoma teško doći do televizije, a danas je obrnuto. Prvi put sam se pojavio na televiziji tek posle deset snimljenih ploča. S druge strane, još kao pevač početnik položio sam audiciju na Radio Beogradu. Još se sećam te treme i podrške Radeta Jašarevića, tadašnjeg šefa Narodnog orkestra. Niko srećniji nije bio od mene kad sam prvi put čuo moje snimke na radiju.

I tako kroz celu poluvekovnu karijeru - Marinko je snimao pesme sa prizvukom izvornog i sevdalijskog.

- Opijen sam harmonikom i sevdahom od moje pete godine. Voleo sam Safeta I Zaima, voleo sam Jovicu, Šerbu, Bucu, Krnjevca. Pored pesme, zavoleo sam i harmoniku, dobio sam je u petom razredu osnovne. Nažalost, u mom rodnom Bosanskom Petrovcu nije bilo nikoga da me usmeri i pokaže prstored. Ko zna gde bi kraj mi bio da sam nastavio da sviram harmoniku. I danas volim da razvučem za svoje društvo, onako astalski.

(Goran Milošević)