Zoran Vlajić danas slavi 65. rođendan: "Najviše mi prija zvanje Bucinog učenika"

22. avgusta 1959. godine rođen je Zoran Vlajić, istinski virtuoz na harmonici, aranžer i kompozitor nekih od najvećih hitova narodne muzike. Ponosan je Zoran i na svoje rodno Žarkovo, na svoj studio, na hiljade odsviranih i aranžiranih pesama i na hiljade vrednih nagrada i priznanja. Ipak, i posle više od 40 godina karijere, nekako mu posebno prija kompliment da je najbolji učenik slavnog Buce Jovanovića.

- Ima tu prelepih detalja i za film i za knjigu. Tek što sam počeo da snimam u studiju i da radim prve aranžmane, moj majstor se ozbiljno razboleo. Pozvao me te 1987. godine da pripremamo foršpile i aranžmane za novi album Šekija Turkovića. Dogovor je bio da pola aranžmana uradi Buca, pola ja, a da sve pesme ja odsviram - priča maestro Zoran Vlajić.

Preporučujemo

- Kad smo došli u studio u Košutnjaku, zamolio sam moga majstora da prvo usnimimo ritam sekciju, pa gudače, a da ja kasnije usnimim harmonike. Buca je teško pristao, ali je ipak pristao. Smestio se Buca kao producent u režiji kod snimatelja, a ja ostao sam u studiju da sviram. Odsviram pesmu, Buca me vrati. Odsviram i drugi put, Buca me vrati. I tako me moj majstor vrati nekoliko puta. Upitah prvo samog sebe gde li sam to pogrešio, upitah i Bucu. Moj majstor je bio kratak: "Ne grešiš nigde, al' mi mnogo lepo da te slušam." Tada sam pomislio da sam nekako "diplomirao" kod Buce.

Zoran Vlajić je rariret u diskografsko-estradnom svetu. Jedan je od retkih proslavljenih harmonikaša koji je rođen u Beogradu.

- U mojoj familiji niko nije svirao, ali su svi bili muzikalni. I otac i majka su lepo pevali i voleli muziku. I moj brat je zajedno sa mnom pošao na časove kod Buce Jovanovića, ali je odustao kad je Buca počeo da nam proverava sluh na taktiranju. Imao sam 12 godina kada sam počeo da vežbam kod Buce. Naime, moj otac i Buca su bili prijatelji i pre nego što sam se ja rodio. Za današnje standarde moglo bi se reći da sam počeo kasno, a sem toga i to učenje kod Buce se nekako oteglo. Buca je bio takav: zada mi lekciju pa ga nema mesec dana, il' je na animanju ili na kocki.

- Sate i sate sam provodio sa notama, a kad sam dobio "skala" harmoniku Bucin otac reče: "Hajde da ti pokažem basove i sviranje trećim i četvrtim prstom." Ja sam i dalje vežbao note i samo note, a kad su prošli i meseci i godine moja majka Radmila upita Bucu: "Kad će moj Zoran da nauči neko kolo?" Kad sam "diplomirao" kod Buce, znao sam da sviram tek nekoliko narodnih kola.

Učeći harmoniku kod Buce Jovanovića, Zoran Vlajić je prisustvovao "porođajnim mukama" mnogih nezaboravnih sentiša.

- Ne znam da li je moj majstor slađe pevao ili je slađe svirao. Sećam se, Dobrivoje Topalović dođe da snima pesmu "Pšenica se povila u klasu". Kad mu je Buca otpevušio pesmu na svojoj harmonici, Dobrivoje ustade i poče da traži kaput. Buca se iznenadi, šta će mu kaput u toploj sobi. A Dobrivoje će: "Buco, pa ja ovo nema šanse da otpevam kao ti."

- Prisutan sam bio i kada je Safetu Isoviću pokazivao pesme za album. Nasnimi ih na diktafon, pozove Safeta, pusti mu preko telefona i nastavi da igra šah. A onda Safet pozove Bucu i kaže: "Braco, pa ja ovo ne mogu otpevati tako kao ti." "Pa i ne treba tako, to ćeš ti na svoj način" - odgovorio je Buca.

Iza Zorana Vlajića je i stotine odsviranih najvećih festivala i koncerata narodne muzike: "Poselo na Kalemegdanu", "Moravski biseri", Šumadijski sabor", "Svatovac", "Veče Buce Jovanovića". Zoran Vlajić je i šef "Saborskog orkestra" obnovljenog festivala "Sabor narodne muzike".

- Iskreno, nisam ni svestan šta sam sve odsvirao. Naročito nisam bio svestan šta je to značilo pet godina svirati na "Poselu na Kalemegdanu". Zamislite reklamu koja ide na najslušanijim radio stanicama tog doba. Moje ime se čulo dvadesetak puta dnevno, a ja to nisam iskoristio za svoju popularnost.

Tokom četrdesetogodišnje diskografske karijere Zoran Vlajić je snimio oko 2000 pesama koje potpisuje kao aranžer i šef ansambla: "Mirno spavaj nano", "Lažem sebe da mogu bez tebe", "Svud me diraj, al' u srce nemoj", "Bio mi je dobar drug", "Majko, pusti mene da ja idem kući", "Stanite godine", "Da li je bar tebi bolje", "Izmeni me", "Dobro jutro Crna Goro", "O Božiću, ako Bog da", "Rekli su mi da nisam za nju", "Medaljon", "Zar je i Bog srca kamenog"...

Snimio je Zoran i 50-ak autorskih narodnih kola: "Rikino", "Miškovo", "Anino", "As", "Šećer", "Žarkovčanka"...

- "Žarkovčanka" je moje prvo snimljeno kolo, a snimio sam ga potpuno neplanirano, i to dok sam svirao drugu harmoniku u ansamblu Bobana Spasojevića. Na pauzi između dva snimanja, Boban je pozvao urednika Jugodiska Novicu Negovanovića i rekao mu da i ja imam da snimim dva kola. Zaprepašćeni Novica upita: "Kad?" A Boban reče: "Sad!" I tako potpuno neplanirano, zahvaljujući podršči Novice Negovanovića, snimih moju prvu autorsku ploču.

- Naročito sam ponosan na "Rikino" kolo, koje sam snimio i posvetio u čašt moga oca Ilije. I moj pradeda se zvao Ilija, bio je nosilac Karađorđeve zvezde i predsednik opštine Žarkovo. Ne veruju mi, čak i moji najveći ispisnici, da je Žarkovo nekad imalo status opštine. I danas čuvam neke papire sa pečatom "SO Žarkovo".

Zoran Vlajić je punih dvadesetak godina zaštitno lice manifestacije "Dani Buce Jovanovića, Radoja Barajevca, Ilije i Milije Spasojevića".

- Bez obzira što je Buca bio dugogodišnji prijatelj mojih roditelja, persirao sam mu od prvog do poslednjeg dana. Kad sam mu se jednom obratio sa "čika Buco, da te ne što pitam", odgovorio mi je "pitaj me, čika Zorane".

(Goran Milošević)