Vule Jevtić, ikona radijskog i astalskog pevanja: "Niko ne zna koliko je zora lepa kao onaj ko zoru dočeka"

"Čaj goro, lane moje,

pričuvaj mi ovce.

Preporučujemo

Da ja siđem, lane moje,

dole do livade.

Da ja vidim, lane moje,

šta devojke rade.

One rade, lane moje,

bel bosiok sade.

Vetar piri, lane moje,

bosiok im miri."

(Vule Jevtić)

10. avgusta 1981. godine preminuo je Vukašin Vule Jevtić, Carevčev najomiljeniji pevač i Tozovčev uzor. Ovo je sećanje na Vuletove pesme i kafanske uspomene.

- Moje prvo suočavanje sa kafanama beše baš u Beogradu, na Čuburi, u "Mladoj Bosni". Bilo je to omiljeno mesto okupljanja mnogih muzičara uz gitaru, roštilj i župska vina. Tu sam i napisao pesmu "Još litar jedan", danas toliko popularnu i onarođenu. I ne ljutim se što je moje kolege potpisuju i doživljavaju kao narodnu. Kad sam ja počinjao da pevam, nije ni bilo novokomponovanih pesama, sve su bile narodne - pričao je bard astalskog i radijskog pevanja Vule Jevtić.

- Tridesetih godina 20. veka u Beogradu je počelo da se neguje astalsko pevanje. Dvaput nedeljno svirao je Carevac sa svojim kolegama, a ja dolazio redovno, pa se sve hrabrije približavah njihovom stolu. Jedne večeri sedoh za muzički sto, a već sledeće večeri se osmelih da im zapevam "Pšeničice, sitno seme". Carevcu se dopalo moje pevanje, pa mi reče da sutra dođem u Radio Beograd na audiciju.

Vuletov san se tako ostvario, zapevao je na radiju i postao mera lepog pevanja. Carevac je prihvatio Vuleta bez korekcije i zvanične audicije - odmah u program i sve uživo u etar!

- Prikupljao sam nepoznate narodne pesme, počeo i sam da komponujem. Tako su nastale pesme "Još litar jedan", "Čaj goro, lane moje", Oj livado, rosna travo", "Beograde, mili grade moj", "Mnoge li sam pesme pev'o".

- Sa Carevcem sam delio i dobro i zlo, bilo nam je lepo i bez prebijene pare. Išli smo peške na radio, Carevac po platu, ja po honorar, nismo imali ni za tramvaj - pričao je legendarni Vule.

Vukašin Vule Jevtić rođen je na Božić 1913. godine u Rosici kod Ribarske Banje. Na početku Drugog svetskog rata biva uhapšen i poslat na prinudni rad u Nemačku. Blizu Maribora uspeo je da se iskrade straži i pobegne pravo u Beč. Sa profesionalnim snalažljivcima izvadio je legalan pasoš, ali ni to ne beše spas od "Gestapovaca".

- Niko ne zna koliko je zora lepa kao onaj ko zoru dočeka - govorio je Vule posle nespavanih kafanskih i logorskih noći.

Vuletov glas daleko se čuo - u kafani, na radiju, na koncertima širom Juge. Svojim astalskim pevanjem obeležio je kafanski život Beograda: "Madera", "Varoš kapija", "Toplica", "Šumatovac", "Kalemegdanska terasa", "Trandafilović".

Vule je pevač nenadmašne dikcije i najlepšeg pevačkog izgovora. Nije prihvatao uklapanje melodije na štetu lepog izgovora. Najviše je nastupao sa Carevcem i Đuricom Ćirkovićem, a najslađe pevao sa Radojkom Živković.

Poslesnji koncert održao je 1973. godine u "Domu sindikata", kojim je obeležio četiri decenije pevanja. Uvek elegantan, u odelu sa kravatom i izvučenom belom maramicom, pevao je tako lako a tako emotivno, gotovo strasno.

- Imao sam čast da prisustvujem snimanju TV emisije u kojoj je poslednji put nastupio Vule Jevtić. Moj san se ostvario - sedeo sam za Vuletovim astalom dok je zakivao "Još litar jedan". U pesmi je bio strastven, a u životu tako mekan i dobar čovek - pričao je Novica Negovanović.

- Prvi put sam nastupio sa Vuletom i Carevcem još kao gimnazijalac u hotelu "Evropa" u mom rodnom Prokuplju. Po dolasku u Beograd, svraćao sam u Carevčevu kafanu na Čuburi. Kad Carevac svira a Vule peva, vladala je apsolutna tišina. Ako bi se desilo da se gosti raspričaju, čuvari su ih fizički odstranjivali, pa makar se radilo i o ministrima - pričao je Boki Milošević.

Vuletu Jevtiću u čast ustanovljena je manifestacija "Vuletovi dani" koja se svake godine održava u Ribarskoj Banji.

(Goran Milošević)