Živislav Žica Marković, institucija između Homolja i Stiga: Veran porodici, njivi i dvojci

"Ja sam rođen kraj Morave,

ti rođena pokraj Peka,

Preporučujemo

zbog tebe će celog veka

Šumadinka da me čeka.

Između Peka i Mlave

zavoleh oči plave,

između Homolja i Stiga

sad imam hiljadu briga.

Znam da lepše cure nema

od Homolja pa do Stiga,

u životu ne imadoh

nikad više slatkih briga.

Sad kraj Peka zlato tražim,

pokraj Mlave ribu lovim,

ostaviću Šumadiju

samo tebe da osvojim."

Ova pesma se bez ikakve pompe i reklame izborila za status narodnjačke himne Istočne Srbije. Slično je i sa njenim pevačem Žicom Markovićem - nema glas od koga se trese gora, a postao je muzička institucija između Homolja i Stiga.

- I moj život je opevan u ovoj pesmi i moj rodni kraj koji je dao toliko majstora narodne muzike. Tu sam prvi put zaplakao (8. februara 1952.) u Velikoj Bresnici, tu pevam i sviram više od pola veka, tu sam se skućio, tu mi je sve najdraže - otvara Žica dušu za Muzičku apoteku.

- Sa dve godine mlađim bratom bio sam prava školska i seoska atrakcija. Pevali smo u duetu, zvog čega su nas prozvali "Braća Bajić". Brat je otišao da se školuje, a ja sam zbog harmonike batalio školu.

Prva adresa u muzičkom opismenjavanju Živislava Žice Markovića bila je škola harmonike čuvenog majstora Dragoslava Jankovića Ćivre.

- Kod majstor Ćivre sam ispekao zanat i dogurao dotle da zasviram u njegovom orkestru. A onda sam se vratio u selo i okupio još nekoliko dobrih svirača i pevača iz našeg kraja: Aleksandra Joksimovića Šaneta, Slavka Milanovića, Novicu Bogdanovića, Ljubu Lukića, Živkicu Miletić, Stojanku Stefanović, Radeta Bikinjca. Tako sam sredinom 70-ih formirao svoj orkestar kojim je u početku šefovao majstor frule Velja Kokorić.

Diskografska karijera Žice Markovića traje od 1978. Snimio je četiri singla i četiri albuma sa desetak pesama trajne narodne i komercijalne vrednosti: "Ostavi devojko ženjenog čoveka", "Lepa Jelo vrati se u selo", "Lepa ženo, večna uspomeno", "Đeram više ne škripuće", "Pastirice, zavičajna srećo moja", "Između Homolja i Stiga", "Blago onom ko te ima", "Odelo od tuge", "Dedovina", "Jednom se rađa velika ljubav"...

- Kad sam u izlogu Jugotonove prodavnice ploča u Beogradu ugledao moju prvu singlicu, kupio sam sve do jedne i podelio familiji, prijateljima i kolegama. Ta prva ploča se nije mnogo čula, ali sam već na drugoj snimio hit pesmu "Ostavi devojko ženjenog čoveka".

- Imao sam čast da me na snimanju prate tri harmonike (Mija Krnjevac, Mića Stokić Kulin i Slavko Milanović). Prvi snimak pesme "Ostavi devojko ženjenog čoveka" bio je zabranjen zbog stiha "Ostavi se mene, molim te ko boga". Komunističkim cenzorima zasmetalo je pominjanje boga u narodnoj pesmi. Bilo mi krivo, pitao sam se kako to Lepa Lukić može da snimi "dabogda ti zmija oči ispila", a ja ne mogu. Lepa je mogla i da kune u pesmi, a ja ne mogu da otpevam jednu ljubavnu molitvu. Tada sam shvatio gde mi je mesto i da treba da se držim svog podneblja.

Skoro sve što je snimio (50-ak pesama) Žica je samom sebi komponovao i odsvirao sa svojim ansamblom. Skoro sve Žicine pesme napisao je jedan istinski pesnik - Bora Vasić, Žicin prijatelj.

- Svestan sam da sam sa ovakvim pesmama mogao da napravim daleko veću karijeru i da postanem zvezda. Nikad nisam učestvovao u trci za popularnost, važnije mi bilo da domaćini i gosti budu zadovoljni sa mnom i sa mojim ansamblom. Dobro sam zapamtio reči jednog producenta u Diskosu: "Slušaj, ako hoćeš da te proguram, treba da se preseliš u Beograd, a ne da te tražim po toj tvojoj vuko*ebini."

- Svadbe u našem kraju bile su prebogate običajima i ritualima. Doček kuma i starog svata, odlazak po devera i mladu, negde peške, negde fijakerom, zapregom, traktorom, negde i besnom limuzinom. Sve je to bilo začinjeno kolom nasred sela, i za zvane i za nezvane. Nažalost, sve je manje takvih veselja, polako izumiru svi ti običaji. Sve je manje lepih pesama i lepih reči među nama kolegama.

Ostao je Žica veran svom orkestru, veran je i svom tekstopiscu, a najverniji je svom ognjištu, svojoj dedovini u Velikoj Bresnici. Ne zna se kome je verniji - ženi, njivi ili pesmi.

- I posle najtežih svadbi, kod mene nije bilo spavanja - odmah na traktor! Sad su me stigli svi alali, al' mi nije žao. Po tom pitanju najviše ličim na mog druga Milančeta Radosavljevića. Sećam se, pre nekoliko godina zovu me na neki radio, a ja im kažem da nisam obro kukuruz. Komentar je bio da sam isti kao Milanče, njemu ostao kombajn na njivi.

- Kad rešim da se odmorim, sednem ispod mog vinograda i posmatram: moje livade, moj šljivar, ispod oraha sto i klupa, tu je i bašta sa šadrvanom. Tu je i naš bunar sa đermom koji škripuće sa koga ja i moja supruga Zlatica vadimo vodu. A unuk i unuka u Beogradu završlili fakultete pa se pitam ko će da se vrati u Bresnicu na ovaj naš zemaljski raj.

(Žica Marković - Bora Vasić)