69. rođendan institucije zvane Betula: "Kad se umorim od ljudi, sednem pod krušku i sviram kozama"

"Za drugima otišo sam

iz rođenog sela,

Preporučujemo

zaboravih kako sviće

rujna zora bela.

Tuga me je naterala

kući da se vratim

pa rešio u komšiluk

kod svakog da svratim.

Ovi stari pomrli,

ovi mladi pobegli,

nigde nikog nema,

tugo golema,

samo pusta paučina

i cveće uvelo,

jaoj selo, jaoj selo

al si opustelo.

Nigde šarov da zalaje

puste noći ove,

nikog nema od komšija

na kafu da zove.

Svanu zora, još ne spavam,

samog sebe psujem,

gledam selo opustelo

i sam ne verujem."

- Sa lipsavanjem sela lipsava i prava narodna muzika, i to trčećim korakom. U mom rodnom Grivcu nema ko ni raku da iskopa pa plaćamo komunalce iz Kragujevca - otvara Betula dušu za Muzičku apoteku.

- U mom zavičaju bio sam i sekretar za sport i kulturu, imao sam i "Ekološku zadrugu", dogurao do drugog čoveka opštine, imao sam i trista koza. Kad se umorim od ljudi, sednem pod krušku i sviram kozama, a one dođu i spavaju kao deca. Znaš kolika je razlika kad posle toga ustaneš i sviraš ljudima. Koza je retko čista, zdrava i plemenita životinja.

Slobodan Betulić Betula je dete Šumadije. Rođen je 3. jula 1955. godine u Grivcu, u komšiluku Dobrice Erića i na izvoru najlepših narodnih pesama. A kad je Betula bio mali, sve je pevalo: i čobani i kopači i popovi i učitelji i svrake i vrane.

- Sećam se, uveden telefon, onaj na motanje ručicom, i napravljena veza Bare - Grivac. Postavljene bandere i one bele šoljice za koje se vezivala žica od bandere do bandere. Ja do'vatim praćku i razbijem sve šoljice od Grivca do Bara. Direktor škole javi mom ocu šta sam uradio i koliko treba da plati. Dođem kući, otac mi oplavi guzicu kaišom, pa naredi majci da i ja idem da kopam u zadrugu, da se plate šoljice, pa ako pretekne da kupim nove pantalone. Majka me probudi i drži me u krilu u traktoru da spavam dok ne stignemo. A kad stignemo, daju mi balom da donosim vodu. Moja majka Ruža kopa dve vrste odjednom, jednu za nju a jednu za mene, da bih dobio dnevnicu.

- Jul mesec, upeklo sunce, a mi odemo peške do Bara na autobus za Kragujevac da kupimo nove pantalone. "Al' su lepe" - veli mama, a ja vidim da su zimske. Tada sam sa ocem počeo da kosim ručnom kosom kod gazda za pare, a tada sam naučio i da otkivam kosu. A kad sam počeo da teram krave u polje i da ih čuvam po ceo dan, kupili mi sviralče. I ja po ceo dan: "dirli, dirli, drke, drke, vrrr, vrrr". Moj otac Leka je svirao harmoniku, a usput se bavio i zidarstvom. Pa kad otac ode po ceo dan da zida, ja uzmem harmoniku i vežbam.

Bili su to počeci jednog autentičnog kantautora, pevača i svirača, kasnije pesnika i kompozitora mnogih pesama koje je narod prihvatio kao svoje.

- Kad sam počeo da sviram harmoniku, popustio sam u školi, iako sam bio najbolji đak. U sedmom razredu, na času istorije, čupkao sam jednu devojčicu ispred mene. Nastavnica mi priđe i zavali šamarčinu, a ja uzmem torbu i nikad se više nisam vratio u školu.

- Otac mi nije dao da budem harmonikaš zato što se nagledao raznih maltretiranja: popenju ih na vrh sena pa onda upale seno, popenju ih na dud pa onda seku granu. Međutim, niko više nije mogao da me odvrati od harmonike. Prve pesme "Čoban tera ovčice" i "Hvalila se lipa kod bagrema" naučio sam od babe Zorke.

- A onada sam odlazio kod majstora Rajka Markovića Ralića i njegovih učenika. Prikradem se ispod prozora i, dok oni vežbaju, ja slušam kako sviraju. Moja pobeda je bila što sam sve hvatao na sluh i jedini sam odmah znao da sviram tercu na ta kola koja oni vežbaju. Kad sam naučio prvo kolo ("Jaseničko"), počeli su da me zovu na prve svirke samo zbog mojih terci. Mučio sam se sa prstometom, nisam imao para da platim majstore, ali sam bio uporan i nastavio da skidam pesme i kola sa radija.

Tako se rađala muzička institucija zvana Betula. Iza Betule je milion odsviranih narodnih veselja, stotine hiljada učesnika na autorskoj manifestaciji "Čaša vode sa izvora" (prethodnici svih "Šarenica"), desetak snimljenih albuma sa stotinak kantautorskih pesama: "Teško meni bez mene", "Imam dosta prijatelja koji me ne vole", "Svi kažu eno ga pijan", "Nemoj da mi sina miluješ po kosi", "Majko, pusti mene da ja idem kući", "Voleo bih i ja da sam bolji", "Gružanka", "Ih, što ćerku moj komšija ima", "Iš, pile preko luka", "Ej, moja nesrećo", "Jednoj ženi mnogo hvala", "Nina", "Davno beše a sad ko da gledam", "Spavaj mala, spavaj", "Dedina lovačka", "Vrščanka"...

- Za ovih mojih 69 godina obišao sam više od pola sveta i upoznao mnogo velikih umetnika, akademika, političara, kriminalaca. U stanju sam da nadgovorim sa sto prema nula i mnogo školovanije od mene i to sa mojom seljačkom logikom i velikom dušom. Mi smo najvelikodušniji narod na svetu. Nijedan narod u duši nije razvio toliku bol i toliku radost kao naš čovek - kategoričan je Betula.

- Za mene je muzika carstvo najveće slobode. Kad nas ovi što vladaju sateraju u tor kao neko stado, nađe se neka ovca da iskoči i pojede neku lepu travku. Onda puste kerove i vrate i ove neposlušne u tor. I tako nas muzu dok ne poteče krv. A kad počne da teče iz vimena, onda polipše i stado i muzičari.

(Slobodan Betulić Betula)