Vojažova majka prvi put javno o atentatu na Đinđića i ranjenom mužu: "Bio je rasporen kao životinja"

Majka jednog od najpopularnijih mladih repera, Mihajla Veruovića Vojaža, Žana, sada je prvi put progovorila o danima neposredno pre, ali i tokom atentata na tadašnjeg premijera Srbije, dr Zorana Đinđića, kada je ranjen i njen suprug Milan, koji je bio njegovo obezbeđenje.

Atentat na Đinđića, izvršen je 12. marta 2003. godine, ispred zgrade Vlade Republike Srbije.

Preporučujemo

Vojažova majka je otkrila koliko je zapravo sve to bilo teško.

- To su bol i borba. Bol za onim što smo izgubili, a borba da preživimo. Taj događaj je bio neverovatan. Nekoliko dana pre samog atentata ja sam osećala strašne nemire. Tog jutra sam, kao i svakog jutra, otišla na posao, tada sam radila na odeljenju za elektrofiziologiju. On ulazi i kaže meni: "Žana, bio je atentat na premijera." U tom trenutku imam 29 godina, koliko je imala moja majka kada je ostala udovica... i bio je rasporen kao životinja i tada se javlja prva sumnja da je nešto moglo da se desi... nakon ranjavanja i onda je tu nastao haos. Dan posle toga pronađeni su dokazi da su u klompama imali određene kartice koje su koristili za marifetluke - rekla je Žana za podkast "Poster" .

Vojažov otac Milan je tog dana bio na dužnosti, zbog čega je bio ranjen.

Mladi reper je u više navrata istakao da mu detinjstvo uopšte nije bilo lako:

- Nakon Zoranovog ubistva mafija je pretila mojim roditeljima, čak su i mom bratu i meni životi bili ugroženi. Majka i otac su se plašili za našu bezbednost i zbog toga su odlučili da se odselimo iz Srbije. Otišli smo u Strazbur u Francusku. Imao sam godinu ipo dana, a brat nepune tri. Roditeljima je bilo mnogo teško. Trpeli su veliki pritisak i dugo su živeli u paranoji šta će i kako dalje. Postoji tu mnogo stvari koje ja još uvek ne znam, zbog toga ne mogu u potpunosti da se otvorim na ovu temu, ali znam da nije bilo nimalo bezazleno - rekao je Vojaž svojevremeno za medije, pa dodao:

- Bili su svesni da jedino njih imamo na ovom svetu. Zbog cele situacije brat i ja sve do polaska u osnovnu školu nismo mogli da imamo mnogo drugara i da se socijalizujemo, već smo uglavnom bili okrenuti porodici. Zato su se roditelji potrudili da nam pruže sigurnost kod kuće, jer da smo izgubili poverenje u njih, izgubili bismo sve.

(Telegraf.rs)