Vedrana Rudan saopštila da ima rak

Hrvatska spisateljica Vedrana Rudan otkrila je danas da boluje od teške bolesti.

Ona je na svom blogu, u tekstu koji je objavila na svom blogu pod naslovom "Rak i ja", objavila da boluje od raka.

Preporučujemo

-Drage moje, dragi moji!

Hiljadu puta sam zamišljala trenutak, pisci imaju bujnu maštu, kako će to izgledati kad ti priđe doktor, bez osmeha u očima i kaže… Hoću li pasti u nesvest? Izbezumiti se? Početi da plačem? Pitati zašto ja?

Životni vek se produžio, još sam mlada, ne, ne, ne, zašto ja? Jebote! Ništa od toga nisam doživela. Uhvatilo me smeh kad sam videla zabrinute lekare riječkog KBC-a, kako su se samo brzo okupili oko mene. Osetila sam da mi nekako žele da mi olakšaju muku koju nisam osećala.

U sedamdeset i petoj sam, mnogi moji vršnjaci nemaju rak, zdravi su, u punoj formi, a ja, a ja… Čak ne verujem da treba misliti dobro pa će sve biti dobro, ne zamaram se time.

Šta me je oduševilo ovih dana, zašto sam srećna? Preko noći sam saznala koliko moj suprug i ja imamo prijatelja, pravih prijatelja, fenomenalnih ljudi. Moja prijateljica iz detinjstva mi je obećala da će mi organizovati pogreb, moj će pepeo, iako je to zakonom zabranjeno, baciti u more na nama najdražoj plaži u Mošćeničkoj Dragi.

Rekla sam joj, zna ona to dobro, u Dragi uvek puše, jugo, bura, maestral… “Jebote, nemoj me pojesti.” Njen problem, svaki čin nosi sa sobom određenu dozu rizika.

Danas prestajem da pišem blog jer ću se posvetiti lečenju i napisati knjigu o tome. Kad autor knjige piše o fazama svoga umiranja to se čita kao ludo. Doduše, te knjige imaju smisla kad autor ili autorka umru, sve drugo nije napeto. Nažalost, ne mogu vam reći hoću li umreti, sigurna sam da šanse postoje.

Jasno mi je odavno da smo svi smrtni pa se ne opterećujem smrću ni “borbom” ni verom u hepiend. Ja ne znam je li danas i ovde hepiend život ili smrt pa mi moja priča lakše pada.

A sad zahvalnice. Neću nabrajati imena lekara i lekarki koji su mi dali dijagnozu, ne, ništa nije upitno. Nalazi su jasni, doktori odlični. Dakle, hvala jednom poznatom, riječkom doktoru koji me hitno poslao u Riječku bolnicu. Hvala mom odabranom lekaru koji mi je godinama prijatelj. Hvala profesoru iz bolnice Merkur koji mi je zabranio da mu spominjem ime.

“Za miloga boga, nemojte me spominjati. Kad ljudi čuju da sam operisao Vedranu Rudan svi će mi doći na vrata i uručiti mi svoju jetru.” Lik je svetski.

Hvala onom ludom liku sa Jordanovca koji je fantastičan lekar i nosi krasne džempere. Kašmir, pretpostavljam.

Super je i moj kardiolog iz Riječke bolnice Sušak. On poznaje moje srce pa sam ga pitala hoće li izdržati operaciju. Rekao je da hoće. “Ako umrem na operaciji vi ćete mi platiti pogrebne troškove.” “Samo ako to bude od srca. Za ostalo ne odgovaram pa ćete pogreb platiti sami.”

Radiochirurgija, bolnica u Svetoj Nedjelji, je ludilo. Ekipa je fenomenalna, od šefa do svih mogućih specijalista, specijalistkinja, sestara, inženjera, tehničara… Aparati su najbolje što postoji na svetu ili ja bar u to verujem. Ležati na njihovim aparatima opušta ma koliko to neverovatno zvučalo.

Za one koji me ne vole i misle da sam se ogrebala besplatno za bilo koji pregled želim reći, nisam. Platila sam. Moja paranoja. Zašto mislim da me ljudi ne vole? Zašto mislim da je mnogo zlobnika? To je jače od mene iako broj vas koji me pratite govori da sam voljena. Usrećujete me već godinama i hvala vam na tome. Vi ste moja trajna inspiracija i ogromna radost.

Da, prijateljica iz Splita mi je rekla da mi u ovoj frci najviše može pomoći Sveti Ante. “Idi u Padovu, ali u crkvu, nemoj skrenuti u obližnji autlet. Od večeras ću se moliti za tebe.” Hvala, curo, ali me još uvek više privlači autlet nego Sveti Ante. Žao mi je.

Ne znam znate li išta o izdavačima. Još je Hemingvej pljuvao po njima. Moj beogradski izdavač Laguna, preciznije vlasnik Dejan Papić, prema meni se poneo tako da me ganuo do suza. Neka mi oprosti što sam ga strpala u koš sa svim mojim mnogobrojnim izdavačima kojima je sve ljudsko strano.

I to bi bilo to. Ne žalite me. Smrt ili blizina smrti je poseban doživljaj. Opušta. Govori ti šta je bitno i poručuje da je život lep. I jeste lep i kad ti smrt zakuca na vrata.

Neka kuca, još uvek sam ovde i uživam u životu kao nikad.

Do čitanja, gledanja, slušanja… Ponoviću. Drage moje čitateljke, dragi moji čitatelji. Godinama moj život činite lepšim, dajete mu smisao, bez pisanja ne mogu živeti.

Pozdrav od srca i iz srca - napisala je spisateljica.

(Telegraf.rs)