Srbi, kako vas nije sramota?! Napisao je ovaj komentar ispod srpske pesme za Evroviziju, pa mnoge zapanjio

Prašina oko domaće predstavnice za Evroviziju 2024, nikako da se slegne, pa baš zato, čini se, sad Breskvicinu pesmu, ali i Teya Dorinu znaju svi odreda - čak i oni koji nisu fanovi Evrosonga. Pesma koja je pobedila opevala je natalijinu ramondu, cvet koji simbolizuje ponovno rađanje srpske države, nakon stradanja u Prvom svetskom ratu. Smatra se da ramonda može da "vaskrsne", a opis njene vaskrsavajuće sposobnosti dao je 1928. godine ruski botaničar Pavel Černjavski. Priča se da je jednog dana slučajno prevrnuo čašu sa vodom i pokvasio herbarijum u kojem je bila spljoštena natalijina ramonda, i u kojem je stajala sasušena čak godinu i po dana. Kada ga je sutradan otvorio, zapanjio se, jer je prethodno potpuno suva biljka - oživela. Jedan komentar na Lila ramondi mnoge je zapitao, čak i rasplakao, a počeo je "običnim" pitanjem - Srbi, kako vas nije sramota?

Komentar prenosimo u celosti:

"Dobro jutro, iz ove besane noći, dragi moji, tužni Srbi. Kao direktni potomak dvojice Solunaca, imam za vas jedno pitanje - Kako vas samo nije sramota?!

Mogu da razumem da sviđa vam se drugačiji melos i druga tema ali da se usudite da blatite pesmu posvećenu onakvoj patnji ne razumem i ne želim da razumem ma koliko vam se ne dopadala. Ne daju mi preci patnjom i ponosom okićeni. Gledam i mislim koliko njima nije bilo žao a vama jeste. Žao vam je pokrenuti srce jer srca nemate.

Da imate sve bi vam se samo reklo. Ali evo da vam pomognem u slavu dedova svojih i vaših da im ponos ne dirate.

Vidite ovo crno nebo i pusto stenje.

E pod takvim nebom beše naša Srbija i naši dedovi.

Pod sivilom sama. Ostavljena bez pomoći. Kroz takve stene ljutim mrazom okovane bez hleba i obuće hodaše ti isti dedovi na putu u večnost. Na kamen posred mora ih staviše da ranjeni i izmučeni čekaju s verom i nadom jednako smrt i život. U to more legoše zaspali, obgrli ih plava grobnica da u tišini vrišti njihova mladost. Daleko iza gora osta beli sjaj rodne zemlje da čeka sabraću njihovu koju noge nosiše i za sebe i za one koje u moru i stenju ostaviše. I nosiše ih kroz drugo stenje na kome ljubavlju i znojem zalivana iz puste zemlje i smrti niče nada, neuništiva a nežna.

Večna.

To što vama ta crna noć izgleda crnje nego njima i što niste u stanju da naduvidite kako iz ljubavi niče je golema nesreća veća od njihove teške bitke.

Tebi, Teodora, i tvom timu, beskrajno hvala u ime mojih i naših dedova, za molitvu jednom rečju koja sve kaže i svakog doziva da iz ljubavi nikne ako dozvoli da ga ljubav okupa i osokoli kao jednom davno naša preživela braća i sestre i zemlja koju nam ostaviše kao zavet.

Zajedno sa primerom kako se diže iz pepela i kad se čini da nijedne nade više nema. A ima, jer ljubav čovečija je beskrajna nada", stoji u komentaru koji su mnogi podržali i koje je mnoge razgalio.

Natalijina ramonda – simbol opstanka Srbije

Dan primirja Prvog svetskog rata potpisan je 11. novembra 1918, a u znak sećanja na srpska stradanja  i ponovno uzdizanje države posle velikih gubitaka u ratu, posle epskih borbi, uzet je cvet "natalijina ramonda" koga nazivaju i „biljka feniks”.

On iz skoro sasušenog stanja uz povoljne uslove može da ozeleni i procveta, kažu - vidi se kamen bez ičega, a dovolja je kap, da iz kamena osušenog vaskrsne cvet baš kao i u Teodorinoj pesmi "Lila ramonda".

– Simbolika Natalijine ramonde je višestruka, kako zbog staništa, tako i zbog imena. Ova retka i zaštićena biljka raste na području Balkana, pa i na planini Nidže, čiji je najviši vrh Kajmakčalan. Upravo na Kajmakčalanu odigrala se slavna bitka u Prvom svetskom ratu, između srpske i bugarske vojske. Bitka je ostala zapamćena po velikom broju žrtava sa obe strane. Srbi su tu nakon teške borbe pobedom prvi put zakoračili u svoju zemlju. Zbog toga Kajmakčalan nazivaju i Kapija slobode. Danas se na vrhu Kajmakčalana nalazi mala spomen-kapela „Sveti Petar” i kosturnica gde leže zemni ostaci vojnika nađenih po brdima nakon bitke – rekli su Politici u beogradskoj Botaničkoj bašti „Jevremovac”.

Vrstu Ramonda serbika opisao je Josif Pančić 1874. godine na osnovu biljaka koje je sakupio na planini Rtanj. Nekoliko godina kasnije, dr Sava Petrović, dvorski lekar kralja Milana Obrenovića, koji se iz hobija bavio i botanikom, našao je u Jelašničkoj klisuri i na Suvoj planini biljke veoma slične, ali ne i identične vrsti Ramonda serbika. Nije bio siguran da li se radi o istoj vrsti, pa se obratio za pomoć Josifu Pančiću, koji je rekao da sje to još jedna nova vrsta koju 1882. godine  opisuju kao „Ramonda nathaliae” u čast kraljice Natalije Obrenović.

– One u nepovoljnim uslovima, kao što su nedostatak vlage, visoke ili niske temperature, preživljavaju ulaskom u anabiozu – stanje u kome se njihov metabolizam usporava, a nadzemni organi dehidriraju, tako da gube i do 95 odsto vode. Kada se povoljni uslovi na staništu ponovo uspostave, one u roku od 48 časova do nekoliko dana ponovo ozelenjavaju, zbog čega se još nazivaju i „biljke koje vaskrsavaju” ili „biljke feniksi” – objašnjavaju u „Jevremovcu”.

(Telegraf.rs)