Prva velika ispovest: Bio sam žrtva nasilja, do 18. godine nisam imao prijatelja. Hteo sam da odustanem od ESC

Kantautor Luk Blek predstavljao je Srbiju prošle godine na Evroviziji u Liverpulu.

U ekskluzivnoj ispovesti za Petkast još uvek aktuelni predstavnik Srbije otkrio je po prvi put da je niz tragičnih događaja koji su prošlog maja zavili Srbiju u crno uticao na to da pomisli da odustane od učešća na najvećoj muzičkoj smotri.

Luka je po prvi put za medije otkrio da je zbog Evrovizije dobio otkaz na poslu a otkrio je i kome bi ove godine voleo da preda titulu pobednika.

Razgovor sa njim smo počeki bolnom temom o nasilju koje je trpeo tokom srednjoškolskih dana kao i o odrastanju u rodnom Čačku.

- Dolazim iz malog mesta u Srbiji, tačnije velikog mesta i grada u Srbiji koji se zove Čačak. Čačak je jedan zanimljiv grad. Moram da priznam, zato što je on estetski jako lep, da kažem ima te lepe delove u kojima sam uživao, ali sad da mi je nešto preterano pružio, pa nije. Ali kako da kažem, ne treba ni da grad ima odgovornost da sad svakom individualcu pruži ono što njemu treba. Ja sam najviše upravo zbog te neke netolerancije i tih stvari bio dosta kod kuće. Meni niko ne veruje, ali ja sam stvarno proveo do svoje 18. godine većinski u sobi. Da li sam igrao igrice ili sam pravio muziku, sve jedno je, i prijatelje sam imao samo online. Mislim da je to bilo zbog toga što aktivnosti koje imamo u Čačku, odnosno koje su tad bile, verujem da se to promenilo, nisu bile neke koje su me mnogo zanimale. Ja sam mogao da izaberem da idem na sport, na koji sam i išao. Bio sam katastrofa.

• Koji sport si trenirao?

- Trenirao sam razne sportove. Išao sam na tenis, tu sam bio okej. Išao sam na košarku, kad sam bio manji. Tu sam bio strašno užasan. Ali nije mi ni trener nešto pomagao da budem bolji. Kao, e ti ne znaš ništa idi na klupu. Što je pogrešno, treba zapravo neko da te motiviše. Ja sam smotan, ali kao, mogu da naučim bilo šta. Išao sam na odbojku, igrao sam fudbal na fizičkom. To mi je bio najveći pakao. Fizičko. Imao sam uvek peticu, mislim da to svi imaju dovoljno je da ponesu opremu.

• Uvek si imao taj autentični izraz, kada je i vizualni izgled u pitanju.

- To je samo neki, kao, stil. Recimo u Londonu, bukvalno ja sam najobičnija osoba, evo i u ovom outfitu, a ovde bi bilo malo ekscentričnije, što bi se reklo.

• Dobro, isto si se ponašao i kada si živeo u Čačku, zbog čega si trpeo razne kritike od okruženja, kako si ih podnosio?

- Pa to je super pitanje. Imao sam ja svoje eksperimente, što se tiče odeće, pogotovo u tim tinejdžerskim danima, kad sam odlučio da nosim samo crno. Tako sam i dobio, mislim, dao sebi ime Luke Black. Nosio sam crno, voleo sam jako rock'n'roll muziku, što bi rekla Brena ali ne šumadijski rock'n'roll nego onaj iz severnih zemalja. Postojao je jedan klub u Čačku, koji nažalost više ne postoji, a zvao se Mančula i to je bio moto klub. Ja sam tamo izlazio i družio se s tim bajkerima. I oni su meni bili kao super. Oni izgledaju strašno, u koži, imaju duge kose, tetovaže, pravi bajkeri. Dosta su brinuli o meni, bukvalno najdraži ljudi ikad. Tako da sam ja voleo da kažem da se slično njima oblačim. Međutim, oni su imali svoj taj neki bubble, u kojem su štitili jedne druge, a ja sam bio onako malo više povučen i nežan, zbog nedostatka sunca i sporta. Tako da sam proživljavao stalno kada izađem napolje, prozivke. I nisu bile ni samo od mladih ljudi. Klinci obično vole da ponavljaju to što vide na netu, te neke uvrede. Zato i mislim da ne treba da provode vreme na netu. Bilo je stalno tih priča da sam satanista. Ja nisam ni toliko bio gotičar, ali bilo je tih prozivki i to me uvek pratilo, taj kao satanizam. I kad sam imao 12 godina i 16, u Beogradu malo manje. Međutim, nakon prijave na PZE te priče su se aktivirale tako da me nisu iznenadile, ali ja bukvalno živim kao monah. Niti pijem, niti pušim. Ali stvarno nemam nikakvu lošu zamisao ni o čemu. Ta tolerancija i ta otvorenost prema svemu i te ideje koje ja imam, pa čak i prema samom sebi, kao ja ću sad ovo da uradim, ja ću ovako da se obučem nema nikakve veze sa iščikivanjem drugih ljudi. Ja izlazim, ja sam u svom prostoru, ja idem od tačke A do tačke B ne gledam te, idem na kao čas klavira, pusti me. Možda se i jesam malo više zatvarao, i o tome i govori moja pesma, Samo mi se spava. U suštini o tom, kao, zatvaranju igrice, letargičnosti, idem ja u krevet, pokriću se jorganom preko glave, da samo ne čujem te stvari. Da se osećam malo bolje i konformnije.

• Da li ti je sve to u bilo kom trenutku poljuljalo samopouzdanje?

- Ne, to vršnjačko nasilje koje sam ja imao i taj neki određeni pritisak da se uklopim, ubio sam ja sam sebi tu kreativnost. Krenuo sam da oblačim trenerke i patike u jednom trenutku i da imam kratku kosu. To mi nikako mi nije prijalo. To je kao da ja sad želim da budem, ne znam, neka skulptura sa ovom pozicijom, a neko mi nasilno ruke vraća na dole ili ne znam. Bolno je to jako, ali ono što ljudi ne shvataju što se tiče tog nasilja i netolerancije, da ti problemi koje vi kažete u jednom trenutku klincu, dolazete kasnije. Ja sam, recimo, tek kasnije u nekim dvadesetim krenuo da podsvesno sebe kinjim, zato što sam čuo te glasove tad. Prvo mi nisu ništa preterano značili. Ali onda sam sebi refleksovao na stvari koje sam radio kasnije. Recimo najviše na to pevanje i to grlo i to je ono što je vaš glas. Ja sam zbog silnog tog nasilja imao problema sa tim da kao pustim glas, da se opustim. Bilo je stalno kao aha sad ću nešto da uradim pogrešno, pa moram da ga modeliram da bude tanji, da bude manji, da bude tiši, da nikako ja ne smetam nikome, da slučajno ne uradim nešto što ne odgovara nekom drugom. Ja bih stvarno voleo, ako mogu i kao muzičar, da to malo promenim ovde, da niko ne prolazi kroz te stvari koje sam ja prolazio tokom 20-ih, recimo, godina i da neki od njih ne povređuju sebe na taj način, zbog tih nekih drugih stvari. Prirodno smo se rodili puni ljubavi i razumevanja, i onda naučimo to nerazumevanje i onda kroz tih nekih komentara uništimo drugim ljudima život, da kažem.

• Da li si probleme sa vršnjačkim nasiljem kroz koje si prolazio delio sa svojim najbližima? Jesi potražio u jednom trenutku savete od okruženja, jesi smeo nekom da kažeš kroz šta prolaziš?

- Nisam pričao o tome. Jesam kroz muziku, da kažem, rezigniranost ili neki tinejdžerski bes i nezadovoljstvo izražavao kroz muziku. Neki ljudi se tuku na ulici, ne znam, navijaju, ja sam više pravio muziku i što sam više patio, to mi je muzika bila tvrđa, brža i svetlija, i veselija. Ne znam zašto, ali... Kontradiktorno od realnog. Ono što je bila moja terapija, ja sam kod kuće puštao jako glasnu muziku, moj tata je DJ bio i imali smo uvek dobro ozvučenje. Ako ništa, ono, nemamo za hleb, ali zato imamo dobre zvučnike. I ja sam igrao u svojoj sobi po ceo dan, i znojio se, izbacivao tu energiju kroz svoju muziku.

• Da li je to vršnjačko nasilje bilo uzrok da ti se iseliš iz Čačka i da li je tata u jednom trenutku rekao dobro, ti sad moraš da ideš odavde, ne samo iz Čačka, ali generalno iz Srbije?

- Imao sam prekretnicu da li da se preselim u London, baš zbog toga da bih možda nešto i zarađivao od muzike ili da ostanem u Srbiji da studiram engleski, koji sam super znao, i tada je meni tata, da kažem, imao komentar, e skloni se ti iz Srbije, zato što nisam bio srećan. Koliko god da sam hteo i istraživao kroz svoju karijeru baš i slovenske motive, išao sam i na narodnjake, znači pokušao sam ja, kao što sam radio i kad sam bio mali, da izlazim sa prijateljima iz razreda nekad, stvarno sam pokušavao, ali nekako nisam mogao. Evo ja znam da uz određenu vrstu muzike da pomeram ramena, a kad krene narodna muzika, ja ne znam šta da radim, ne znam koji korak da uradim. Sećam se, imao sam jednu emisiju, iznenadili su me sa Mitrom Mirićem. Ja znam ko je to, znam pesmu, ali ja ne znam da igram uz to, nemam pojma, bukvalno, a šta god da uradim, bilo bi pogrešno. Ja ne mogu da sad budem opušten i da se pomeram, ako ću da uradim nešto pogrešno, a šta god uradim je pogrešno.

• Konstraktin uspeh na Euroviziji, odnosno Pesmi Za Euroviziju te je ohrabrio da se i ti prijaviš. Uvideo si da alternativnija muzika prolazi u Srbiji.

- Osim toga što sam ja sa Zemljom Gruva radio završne stvari na pesmi, u smislu oni su znali kako to treba za TV da zvuči, da to mi lepo smiksamo nisam ja imao puno vremena da pričam o tome šta kod nas prolazi jer ja sam morao da zovem taksi plesačima i da radim te stvari. Bio sam sebi producent.

• Imao si sreću da su tvoji prijatelji željeli silno da uspeš, pomagali su ti besplatno?

- Da. Moji prijatelji su bili tu. Ja sam bio producent na kraju zato što to nije bila neka ozbiljna produkcija, nego zato što smo imali samo jedni druge. Znači svaki dan, svi mogući pozivi, mi smo svi na vezi i funkcionišemo kao jedan mozak. Da nismo prijatelji, ja ovaj nastup ne bih mogao da imam jer ne bih mogao da ga platim. Prosto su to bili toliki popusti, gomila besplatnih radova i samim tim ako ja kažem nekom da napravimo skulpturu koja je toliko nenormalno skupa za napraviti, za kao for free, bez malo, pa onda nećeš ti tima da se baviš, onda ću ja da preuzmem sad teret na sebe jer znam koliko vredi tvoj rad, ali prosto ne mogu da ga platim pa ću da platim svojim vrednim radom. Tako da ja sam i sam sebi nametnuo da budem producent , ali baš je bila prijateljska kao stvar, prijavljujemo se, idemo tamo, ne pobeđujemo, imamo snimak. Međutim eto, desilo se da sam pobedio i nisam namerno. Ali eto desilo se pa šta sad radimo, imam sva prava da se prijavim, šta se ne bih prijavio.

• Kako si rekao ovo "nisam namerno", stekla sam utisak da kao da želiš da se izviniš nekom što si ti pobedio na PZE. Kome?

- Pa nisam deo muzičke industrije ovde, ja mislim da Pesma za Euroviziju je super tlo za promovisanje muzike, dosta ljudi to gleda i siguran sam da će ove godine biti još bolje nego prošle, ali prosto tu postoji mašinerija iza svakog izvođača i svako bi voleo svog izvođača da pošalje tamo i onda kad dođe neko ono iz spavesće sobe i pobedi, malo se poremete neki, da kažem, marketinški planovi. Imao sam osećaj da dosta ljudi, mislim da 90% sam zapravo dobio hejt, a 10% podrške. Tako da nije da se izvinjavam jer kao prosto, nisam namerno pobedio, mogli su da izađu na protest protiv mene, da me smene, ali prosto se to tako desilo, ovo mi je sada univerzum poslao, sad idmo dalje, idemo da radimo i to je to. I nisam se obazirao na toliko negativnosti, nisam imao vremena, ali definitivno da, više me vuče taj moment, kroz celu Evroviziju me je pratio, da kažem, taj neki teret toga da ljudi koji misle da znaju i to na negativan način ispoljavaju. Imao sam osećaj kao pa ja treba vas da predstavim, a vi mene ne volite. Mnogo je sablasno kao neka situacija da ja kao, prvo treba da stanem na taj stage, tu su deset hiljada ljudi, treba imati veru u sebe, što ja nemam, a onda treba imati veru i dobiti tu energiju i povratnu informaciju zajedništva te zemlje koje predstavljate.

• Baš u tom periodu oglasila se i Maja Nikolić koja je čak tvoju pesmu i ceo taj tvoj performance uporedila sa sa Luciferom, sa celom tom pričom oko njega.

- Ona mi je smešna. Ja i dan danas mislim da je ona smešna. I ja sam mislio stvarno do skoro da je ona namerno to pričala. Jer ona u suštini mrsi neke konce, marketinške, što ja mislim da i treba da radi nekako jer je u šoubiznisu. Treba malo zabavljati ljude. Ovo je totalno dobar moment da se i ubaci ona u medije. Međutim, saznao  sam da ona stvarno to misli ozbiljno. I onda sam se malo razočarao. Ona mi je smešna zato što je način na koji ona priča o tome je smešan. Mislim u smislu ima svoju neku istinu i neću ja njoj to ništa da osporim. Preslatka je kada ona kaže. Imao sam druge kolege, ne znam da li bih da ih imenujem koje su me dosta zeznule što se tiče dijaspore. Jer dijaspori, ako kažete ovaj je satanista, oni prihvate. U dijaspori, pa čak i u Engleskoj, ljudi vole dosta da Srbuju, ali žive u svojim zapadnim zemljama i koriste sva moguća prava, ali ne daj Bože da se pojavi neko u Srbiji koji kao nije pokazatelj tri prsta, patriota. Znači oni su kvazi patrijarhalni svi tamo i prosto ja nisam možda u duhu baš toga što su oni napustili kad su otišli iz svojih zemalja. I zaboravili su da je Srbija malo više napreduje. Tako da mogu da kažem da dosta tih glasova na kraju, verovatno zbog tih kolega, nije došlo jer prosto ti ljudi nastupaju po dijaspori. U nekim tim klubićima i vole da bude baš kompletno srpsko. Šta ću njima ja tamo koji pevam na engleskom što malo i razumem jer ima malo i te nostalgije. To me je zeznulo na neki način indirektno, nije me psihički poljuljalo ali u matematici te Evrovizije da. Bili su neki ljudi koje sam ja čak i gotivio a koji su me iznenadili komentarima ali više me ništa od njih ne iznenađuje. Bio je Aca Lukas, njega ne znam, ne znam nijednu njegovu pesmu, mislim znam ko je. On je pričao neke gluposti stvarno, slične kao Maja Nikolić ali on mi nije smešan i nije mi sladak. Kada on to kaže budem u fazonu čekaj možda i jeste tako.

• Sa kakvim problemima si se susreo kada si pobedio na PZE?

- Pa ono što se meni tada desilo, nije mi se dešavalo u toku svoje karijere, to je da neko želi mene negde u emisiji. Drugo bio sam preumoran, iscrpela me je ta euforija. Ujutro sam se probudio ispražnjen, nisam ni spavao. Desilo se da hodam ulicom s telefonom u ruci da mi uzmu telefon iz ruke, tad su mi ukrali odmah drugi dan i više nisam medijima mogao da se javim. Ukradu mi telefon iz ruke i ja sam toliko umoran da ja ne primetim da mi je nešto iz ruke ispalo. Ja ništa, nastavio da šetam ka RTS-u da idem na sastanak. I odem na sastanak i kao, čekaj da izvadim svoj Google Sheet kao svoje budžete i ovo i ono da vidim ja to što sam uradio i kao, nema mi telefona, idi kući. I obično kao, taj telefon, pošto su tu skupe stvari, kada vam neko ukrade, meni su ukrali i u Londonu mislim. To je takav stres, kada ću da kupim više taj telefon? Međutim, toliko sam bio umoran, ja sam bio u fazonu, ok. Zvao sam ljude u RTS-u, rekao, ja moram sada da malo spavam. Kao što kaže pesma. Ja se javljam za dva dana. Međutim, ne mogu. Jer ja moram da pošaljem ceo evrovizijski nastup da dizajniram na njihovim modelima koji su oni poslali. Tako da je bio baš pakao. Presrećan sam, a s druge strane, druga komponenta je, kao, što mene ovi ljudi zovu u emisiju? Mislim, ko sam ja zapravo?

• Pojavile su se priče da ti je Konstrakta mnogo pomogla da pobediš. Da je Konstrakta zaslužena za svoju pobedu, pa Konstrakta je to pogurala. Kako se to gura na Pesmi za Evroviziju?

- Konstrakta mi ništa nije pomogla. Ja i ona smo pogubljeni. Znači, ja i ona ne možemo sebi da pomognemo. To je definitivno. Išao sam, da kažemo, pod znacima navoda, u istraživačko novinarstvo. A je li meni sređeno? A ko je ovako? A ne znam nikoga. Znači, sad, pritom sa Oliverom, poslednji sastanak. Mislim, nije na krv i nož., ali kao.

• Oko čega si se sukobio sa Oliverom Kovačević?

- Samo do toga da meni neko daje super priliku, iz njegove perspektive, a ja imam 22 godine i u fazonu sam, a ja neću to. Znači, samo ako ovako bude i onda je bila u fazonu ti nisi normalan. Neću i to je to. Mislim, u smislu, nije bilo svađanje, nego je bilo više kao... Razlika u mišljenju. Da, i onda sam ja zato i mislio kao, e, ja se prijavljujem, nisam baš bio, ne kažem prijatan, bio sam prijatan, ali kao mislio sam da sam ja pametniji, a nisam bio. Ja sam imao 22 godine, niko nije pametan u tim godinama.

• Jel opasna Olivera?

- Ne. Mislim, biti žena u ovom poslu jako je zeznuto. To vrlo dobro znaš i sama. Treba imati određen stav i određenu čvrstinu. I ja mislim da ona to ima i da ona to savršeno radi. Što se tiče ovako nje, ono što sam ja komentarisao i pričao, pa čak i ta 2016. nije bilo opasnosti. Samo je bio biznis. E, hoćeš ovo, ako ne možemo ovako, što mi možemo da izvedemo, to je to. I to je potpuno pravo. I zato sam ja bio iznenađen na priče, jel tebi je sređeno? I došao sam do Olivere i ja na kraju bio u fazonu, pa dobro, jel mi sređeno? Pa ja ne verujem da sam pobedio ona kao "Ja tebi ne bih nikad sredila. Znam da ćeš mi se popeti na glavu ovo tvoje izmišljanje detalja, ovoga onoga, ubićeš nas sve ovde". Tako da bilo je zapravo jako super.

• Iznenadio te je broj glasova od publike?

- Jeste, mnogo. Ja stvarno nisam očekivao, opet ne zbog vrednosti pesme i nastupa, nego zbog, prosto, kao, kako se u dva meseca raspameti publika i dobijate tu neizmernu podršku.

• Stekao se utisak da te stranci više vole nego domaća publika.

- Kada gledamo te neke sad glasove na kraju, ja sad ne mogu da kažem da je mene publika toliko volala, zar ne? Ja sam mnogo naivno ušao u to zbog politike. Znači, ljudi imaju određene informacije na vestima koje gledaju i onda budu u fazonu ono, a, ovaj je iz Srbije, ne znam, nisu uveli sankcije Rusiji, malo je to bez veze, ovo ono, nećemo glasati i to je to, publika, žiri možda isto. Sad, da li je politički, pa verovtno nije, ali to su neke kao male stvari u malom mozgu koje vam daju određenu vrstu informacije. Recimo, Konstrakte imala zapravo, ona je mnogo hatizmatočnija od mene, prosto pesma je bila pevljivija, prostijada kažem. Ja sam važio tamo za mnogo konceptualnijeg umetnika od nje, iako je meni ona beskrajno mnogo konceptualnija, ja sam mislio da je moja pesma pop-tralala, kao ne. To je bilo tamo wau. Ali smo imali super komentare, recimo, imali smo J.K. Rowling, što je napisala Harry Pottera, ona je zdušno mene podržavala na Twitteru, nisam joj se zahvalio, zbog određenih razlika u mišljenjima za neke stvari. Ljudska prava recimo. I stvarno mislim da zbog svoje publike i te tolerancije koju smo pominjali na početku, bez obzira što je meni san da mi napisala Harry Pottera, moja miljena knjiga...Tu je, vidiš, moj problem. Trebalo je možda da se zahvalim, u smislu, što ja sad radim pravu stvar umesto da sebi napravim nešto zanimljivo? A druga stvar je, kraljica Engleske, ona je bila zadivljena mojom skulpturom, odnosno tim nastupom. Vrlo je bilo zanimljivo, zato što meni Serpentine Galerija radila na toj skulpturi. Mislim, ti ne razumeš koliko sam ja sebi zakomplikovao. Serpentine Galerija je jedna od najbitnijih galerija koja se nalazi u Hyde Parku u Londonu. I oni su učestvovali u izradi ovoga, nama u Srbiji. A ti ljudi isto prave namještaj za kralja i kraljicu. Prave tron. Znači, bukvalno, mi smo imali takav tretman od tih svih ljudi. Ja to nisam koristio za marketing jer kao koja je poenta da ja sad pričam, da hvalim svoga konja u smislu... I to je moja greška. Ja ću u ovoj godini 2024. da promenim neke stvari mada ne volim da se hvalim. I ne znam da li je to za hvalu. U smislu, to je kao da nosim neki brend. Wow, oni su pravili, ali to su ljudi koji tamo rade i prljaju ruke, mislim, okej, to je moja stvar, zato što sam ja hteo da budem perfekcionista. Recimo materijal od koga je to napravljeno je materijal koji upija svetlo, koje se uperi u njega, i onda kad se to svetlo ugasi, on ostaje da svetli u toj boji. I sad mi smo taj materijal pravili. Ono što ne znaju ljudi je da taj materijal treba da se stvrdne, sedam dana. Mi smo posle šest dana morali da ga prebacimo u Liverpool, i nije se stvrdnulo, i materijal ceo sa skulpture je stigao u Liverpool i raspao se. Oni polomili nove mehanizme za kablove, ja u Beogradu rešavam tu situaciju sa njima, sa BBC-em, a ja sam artist, trebao sam da stavljam masku na lice i da radim la la la la la la la, i to je to kao.

• Tokom Evrovizije došlo je do najveće tragedije u novijoj istoriji Srbije school shooting koji se dogodio u Beogradu i masakr u Mladenovcu zbog kog je zanemela cela zemlja. Kako se to odrazilo na tebe i da li si pomišljao da odustaneš?

- Na nas je to dosta uticalo, na ceo tim. Prvo, ja sam jako empatičan. Reći ću par stvari. Ne znam da li je zahvalno pričati uopšte, do sada sam izbegao zato što to nije nužno. Koga briga kako se ja osećam, bez obzira što predstavljam svoju zemlju. Meni je ta informacija došla tik...ne mogu sad da se setim koji je bio datum, ali krenule su probe. Krenulo je užasan drill koji imate tamo. Znači, prekasno je za odustajanje, postoje kazne za odustajanje, ta Eurovizija je jako skupa. Saznao sam to, treba da izađem prvi put na taj stage, odradio sam tu probu. Baš na ulazu na stage sam saznao. Posle saznanja smo baš dosta dugo o tome pričali, opet sam hteo da uradim pravu stvar, a to je da ne pevam. Jer kao, mislim što da pevam za svoju zemlju?! Dešavaju se te stvari, recimo u Americi, ovo se sad desilo ovde, i uvek kad su deca u pitanju, ja prosto ne mogu da skapiram, to deluje kao neki san koji imate, mislite joj Bože, što se dešava? A pazite kako je tek drugim ljudima koji su učestvovali u tome. Ja nisam mogao da se saberem, tri, četiri dana, opet ne pričam da je meni bilo najgore. Postojale su situacije da ne jedem po ceo dan i kao odem u restoran da jedem bar jednom dnevno i ne mogu da izdržim da ne plačem. Otkazuj sve, razmazala se šminka od tog plakanja. Ja sam samo zamislio da sam ja svoje dete poslao... ne mogu previše da pričam o tome, ako je okej? Samo sam zamislio tu situaciju, zamislio sam moju mamu. Kao bezbrizno mi dete ide u školu, ja idem da kupim novine. I ta situacija je mene proganjala stalno. Ta majka, taj otac, ta porodica, taj njihov bol u stomaku, ja sam doživao možda 0,1% od toga i plakala sam konstantno. Ja obično inače ne plačem previše, ali to je stvarno bilo užasno...I sad treba da uradim kao pravu stvar. Okej, ne može nešto da se odustaje, zbog velike štete. Imao sam punu podršku tima, na koji način možemo da uradimo nešto da ispoštujemo situaciju. Ja nisam nešto vičan u iskazivanju emocija, u pričanju jesam. Ja bih mogao da pričam o tome i u tom trenutku kad se to desilo, da je moj glas uopšte o tome bilo kako bitan, mogao sam da se saosećam i da pričam na smiran i dobar način, dobar sam za pričanje, ali recimo neko odavanje poštovanja, nije da ne želim, nego ne znam.I rešili smo da odamo počast žrtvama, sa florom. i to da stavimo crnu traku, mislim da ništa nismo ni uradili sa tim, a ipak nešto jesmo. Na stranu to što je BBC potpuno zeznuo moj zvuk meni je konstantno glas bio potpuno drugačiji, a to je da je konstantno bio kroz neku trešnju i neki plač. I nije da je meni sada ovako bez toga glas, ne znam sada kako moćan, nisam Sanja Vučić, ali prosto nije mi bilo prijatno. Svaki moj pokret tamo je bilo kao, a šta ja radim? Roditelji tamo plaču i ja kao ovde nešto sa nekim robotom se bijem. Mislim, baš nema smisla, mislim nije da nema smisla taj nastup, ali... Samo bilo kakav moj, bilo šta da radim ja na toj sceni, ja treba da briljeram nekom energijom, ja treba da kao budem, znaš, ja sad sad ja nastupam. Koga briga, bukolno, toliko mi je to bilo nebitno. E a onda, na stranu što se to desilo, onda se dođe kući i sad kao, ne znam, nije se dobro čuo i sad se ljudi pričaju tome. I sad ja trebao da dođem u Srbiju, nazad, da govorim o svom nekom mestu koje kao nije dobro. Ne mislim da nije dobro. Pesma rađena u spavaćoj sobi, znači ne u studiju. Radio sam, čekićao skulturu. Idemo tamo, uđemo u finale, sa Lorin koja je imala 150 ljudi oko sebe, molim lepo, za mene je to veliki uspeh. Ali, posle celog hejta koje sam doživeo i ono što je mnogo bitnije, ova tužna situacija koja je bila u Srbiji, ja stvarno, prvo nisam imao mentalne snage i morao sam da stavim jednu granicu, jer ne mogu da idem da se slamam sad po emisijama, zato što ja treba pričam o Euroviziji, a kao mi imamo bitnije stvari o kojima mi treba da pričamo. Drugo, imam i ja kao građanin Srbije određen bes prema sistemu. Mislim ok, ne živim ovde, ali ne želim da pričam nešto što ne treba da pričam u tom trenutku, a tad sam u jeku javnosti. Treća stvar, ja želim da se povučem iz toga. Ne želim da pričam o negativnim stvarima a o pozitivnim ne mogu. Druga stvar, ja sam se baš obradovao što su bili ti protesti, ne protesti, nego to okupljanje ljudi da daju počast u tom trenutku u toliko velikom broju. I mislim da imaju mnogo veliku snagu za promene. Ne samo ovde, u celom svetu. Ljudi imaju snagu. Sad svi kad bismo se dogovorili da prestanemo da radimo na jedan dan, kapitalizam bi se srušio, bukvalno. Videli smo to u covidu. Tako da ja verujem u tu snagu ljudi. Jako bih volio da kada malo kasnije budem malo bitniji, ono da malo i radim na tome i tim stvarima.

• Da li si dobio otkaz na poslu posle Evrovizije?

- Pa jesam. Mislim nisam dobio otkaz, ja sam se vratio da radim jer kao muzičar imam neke dane koje su mi samo bleja. Imam projekte koji su 24/7, a onda imam sredu, četvrtak, petak, subotu nedlju kada ništa ne radim. Kao ništa ne radim. Kao što ne odem na posao jer zaradim više novca da uložim u muziku. Međutim, ja sam zvao da se vratim. Ja sam slao inače svom šefu na veče finala iz Green Room-a neki dizajn. Ja sam se njemu javio, rekao sam mu ja drugog i četvrtog ne radim, znači dva dana. I šta misliš kad me zvalo? Četvrtog na veče finala. Još u večernim satima, van radnog vremena haos se dešava, bla bla bla, ja zovem sa njim pričam, ovi čitaju glasove. Haos. Hteo sam da se vratim, zato što, vrlo je bitno kao muzičar, pogotovo zato što je muzika jako skupa, ja se bavim umetnošću, svaki segment, što znaju neki artisti koji prave te nastupe, znaju da ima puno ulaganja u te neke svetske načine muzike. Ja sam hteo da imam više budžeta za sebe, međutim kad sam zvao šefa, par meseci su bili bez mene i onda kao već smo morali nađemo nekog drugog u međuvremenu i ja kao okej, dobro, i to je to. I završila se moja kancelarijska karijera.

• Družio si se tamo sa mnogim predstavnicima. Kaži nam kakvi su Lorin, Karja i Noa?

-Pa nisam se družio sa predstavnicom Izraela Noom. Ja sam hteo da uradim pravu stvar, da kažem, na neki način. Mislim, postoje neka moja politička shvatanja koja su i na jednoj i na drugoj strani. Ja mogu i da volim određene ljude i da volim određene svoje fanove i s druge strane da kao imam nešto što kao nije u redu. To ću i majici svojoj da kažem, e, ovo nije u redu što radiš. Tako da kao mogu da se malo odmaknem od toga jer sam video da su se stvari zahuktavale i video sam recimo da je Noa bila neko ko je baš strastveno nacionalistički orijentisan. Ja to ne bih voleo ni u Srbiji, da kažem na taj neki način. Iako ja volim Srbiju, ali ne treba biti u tolikoj krajnosti. I ne prija mi čak, šta ja, volim Britaniju ali sad kada bi mi neko došao, e, ne znam, kraljica, nešto, bio bi kao, Bože, izbegam ovu osobu. Imala je Seka Aleksić super neki tweet. Rekla je kao, ko god ima te neke zastave, na Twitteru, username-u, kao izbegavajte je. To su samo te neke krajnosti koje su nekad ok, treba podržavati, ali nekad kao ajmo malo da oladimo od tih stvari. Mi svakako ne možemo ništa da uradimo tu, tako da. Nju sam, da ne kažem izbegavao, prosto nije bila... ako ne moram da se družim, ok, neću.

• Ove godine predaješ titulu. Kome bi voleo da je predaš?

- Pa ovako. Voleo bih da predam nekome koga ne poznajem. Ali bih isto voleo da predam Konstrakti, zato što bi bilo mnogo smešno.  Hoću da bude fora, da ja sad njoj predam... Ona meni, pa onda opet i tako, i onda...Voleo bih da predam nekome kome će ta pobeda mnogo znači, kao što je meni značila, ako je to Konstrakta i znači joj ponovo da pobedi, ok, Konstrakta ako nije ona i neko kome puno to znači za karijeru, voleo bih da Pesma Za Euroviziju donese mnogo lepih trenutaka i stvari za tu osobu i takođe da nema nikakvog hejta da ovaj put našeg predstavnika, ko god da je, podržimo kao što to rade i tamo u Evropi, recimo konkretno u Finskoj. Tamo sam imao razgovor sa Karjom, baš sam pričao kako je meni ovde bilo teško, on je bio u fazonu mene svi podržavaju. Ja kao, pa naravno da si ti zezator tamo i opušten i ovo i ono. Podržali su me ljudi ovde kao recimo Ceca imala je super komentar o meni koji je bio baš na mestu, iznenadio me je, prijatno. Tako da, imao sam i ja pozitivnih komentara, mi smo se malo koncentrisali na dosta negativnih, ali imao sam i pozitivnih. Imaju ljudi kod nas koji se bave ovde novinarskim poslom, i muzikom i odlično rade svoj posao. I Mitar Mirić je znao poruku pesme kad smo se upoznali, i značilo mi je koliko god ljudi misle da je to nekako izgledalo da ja ne znam šta tamo sam radio, ne, ja sam s Mitar Mirićem imao tako jedan dobar razgovor, razmenili smo brojeve telefona, on je dolazio u London, imao je nastup i to, videli ste se u Londonu. On je car čovek, svi su oni meni carvi, mislim i ove što sam pomenuo u nekom negativnom smislu, da, u stvari to je bila jedna novinarska fora. Mitar je car, stvarno, i gomila ljudi... Ima u toj energiji nešto, ja ne znam šta, nisam neki sad vernik, ali ima u toj pozitivnoj energiji. I u tim krila koje dajete artistima, muzičarima na Evroviziji, muzičarima uopšte, sportistima. Nema tu kao jedan dan izgubi neko i sada svi ga pljujemo. Ne, to mora da se podržava, jer je veliki pritisak. I toj jednoj osobi sa gomilom glasova treba raditi te stvari. Tako da nadam se da će sledeći predstavnik imati apsolutnu podršku i ja ću da to da radim zdušno, što više mogu.

(Telegraf.rs)