"Plašili smo se pijanih i drogiranih gostiju": Roditelji Barbare Bobak progovorili o strahovima

Barbara Bobak vrlo brzo je, otkako je kročila na estradu, postala poznata, a trenutno važi za jednu od najtražeenijih mladih pevačica.

Pevačica je rođena u Futogu koji redovno pominje kada priča u javnosti i ponosi se time. Obožava da obilazi roditelje koji žive u ovom mestu u Vojvodini, a sada su i oni progovorili.

Preporučujemo

- Sve je počelo sa njene tri godine, zapravo, na njenom rođendanu. Ona je uzela mikrofon, počela je da peva i da zabavlja sve goste, prijatelje, rodbinu, kumove. Taj rođendan je bio prelep, počev od njenog slikanja, poziranja, pa pevanja, do svega. Mislim, bilo je fenomenalno, zaista - ističe majka Svetlana.

Kada je Barbara svojim roditeljima saopštila da će krenuti put estrade, priznaju da je postojala doza straha.

- Pa, plašili smo se upravo tog načina života, tih pijanih, drogiranih gostiju, raznih navalentnih muškaraca, nemogućnosti zaštite, daleko je od nas... Plašili smo se poroka svakog, mislim, svega, svi znamo da je to takav deo, ali hvala Bogu, ona je taj posao što je radila, radila tako da su to bile svadbe i te proslave, neki viši malo nivo, na bini su, sklonjeni su, ima njih sedam-osam, nije ono što se kaže, jedan na jedan, klavijaturista, i ona, tako da sam ne dopustio, nego sam morao da prihvatim to kao njenu odluku. Znam da je volela to oduvek, računao sam, neka je koju godinu, neka malo zaradi za sebe, nek se malo okuša, proćiće to, pa ćemo nešto opet drugo, ali eto, hvala Bogu, ovo se pretvorilo u nešto fascinantno - kaže iskreno tata Saša za emisiju "Metar moga sela" na Blic televiziji.

U porodičnom domu mlade pevačice vlada harmonija, ali nije oduvek tako bilo, trebalo je dosta žrtvovanja i odricanja. Kada je Barbara bila mala, tata je često bio odsutan od kuće, a sada je on otkrio da li je on noj više nedostajao ili ona njemu.

- Međusobno. Nisam mogao da pretpostavim kao jedan muškarac da će mi ćerka toliki deo srca i mozga i svega uzeti. Želeo sam kao mlađi, kao momak, sina da dobijem prvog, ali kada sam nju dobio, ćerka je nešto... dar od Boga. I onda sam, sticajem tih nekih naših životnih okolnosti, proveo sa njom do njene dve godine. Ja sam je i čuvao, i presvlačio, i onda sam počeo da vozim međunarodno kamion, i otišao sam od nje - kaže tata Saša i dodaje:

- To je nešto što mi je najteže palo u životu. Od nekih 5-6 meseci sam bio non-stop, po ceo dan, svaki dan, samo sa njom. I onda sam je samo ostavio. Jako, jako teško mi je bilo. Uzeo sam je u naručje, pošto sam znao da sutradan idem i počeo da plačem kao muškarac i ona meni briše suze i kaže: "Tata, zašto plačeš?", nije ni svesna šta se dešava. Ali to je bilo ono vreme bombardovanja, sankcija, jednostavno, nije bilo izbora. Tad je u tom poslu koliko toliko moglo da se zaradi, svi su gledali kako da prežive na taj neki način.

Tata je nekoliko godina bio odsutan od kuće, ali i kada se vratio, kaže provodio je vreme u kancelariji i Barbarino odrastanje je donekle propustio.

- Ona je rođena 1998. to su 2000., te čuvene, koje su najteže bile, moralo je tako, da bi se to sve obezbedilo. Tako da, eto, jednostavno, imamo tu neku povezanost. Taj period kada sam otišao, 5-6 godina sam vozio, onda sam se vratio, svoja firma, onda ta neke druga otuđenost u smislu, u kancelariji sam od ujutru do uveče i njeno odrastanje mi je tako nekako prošlo, pored, što se kaže - kaže Saša.

I danas, kaže Saša, pričaju o tome koliko su jedno drugom nedostajali.

- Mnogo sam nedostaojao i ja njoj i ona meni, ali eto danas to nadoknađujemo, idemo na nastupe vozim ih, deo sam tima. Zahvalan sam Bogu jako na tome, i njoj, što je prepoznala, da sam joj potreban takav kakav sam na terenu sa svojim iskustvom, mogućnostima, znanjem, iz logistike, iz transporta, iz svega, ona to ne može da kupi a ja sam opet srećan što mogu da joj dam - kaže Barbarin tata.

Kada je vasitanje u kući u pitanju, mama je bila ta koja je bila stroža, ne zato što je želela već zato što je, kaže, morala.

- Pa ja sam morala, nažalost, da budem stroža, kao majka, samo iz jednog razloga, ne zato što sam želela to, nego zato što je to moralo prosto tako, jer je otac radio mnogo više od mene, opet trebalo je obezbediti za porodicu ekzistenciju i sve, on je nekako više vremena provodio radeći, a ja sam nekako, zahvaljući svom poslu i svemu tome, mogla i morala prosto da budem fokusirana na decu i kuću, i onda sam morala malo tu da držim malo čvršće konce, ali, naravno, kada su oni porasli, jedno i drugo, ti konci su popustili skroz, jer sam videla šta sam uradila i sa jednim i sa drugim, tako da, dobri su, kako da kažem - kaže Svetlana.

(Telegraf.rs/ Metar moga sela)