Miljko Vitezović o ponos albumu sa trubačima: Slatke muke sa Draganom Kneževićem

"Višnjičica rod rodila,

od roda se salomila.

Preporučujemo

Maro Resavkinjo,

gujo Prisojkinjo.

Nema višnju ko da bere,

samo momče i devojče.

Je si l' vidla Maro

resavske junake,

kako sablje pašu,

kako konje jašu?

Mlado momče i devojče,

lepše momče neg' devojče.

Maro Resavkinjo,

gujo Prisojkinjo!"

(narodna - arr. Dragan Knežević)

- To je prva pesma koju sam naučio još dok sam bio u krilu moje babe Jaglike. Kasnije sam saznao od Milovana Vitezovića da je ta pesma posvećena Višnji, majci našeg knjaza Miloša Obrenovića, koja se mučenica "od roda salomila". Miloš je, izgleda, bio gorostas i kao beba. Seljani su Miloševoj majci spevali pesmu, koja je kasnije dopisivana u narodu - priča za Muzičku apoteku istaknuti estradni umetnik Miljko Vitezović.

1990. godine Miljko Vitezović je snimio jedan od najizvornijih albuma u istoriji narodne muzike, LP za produkciju "Jugodisk" sa deset narodnih bisera: "Višnjičica rod rodila", "Noć, tamna noć", "Tan, Tan, Tankosava", "U livadi pod jasenom", "Gde ćeš biti lepa Kejo", "Kreće se lađa francuska", "Tekla voda Tekelija", "Šta to radiš Maro", "Gorom peva mladi Radivoje", "Tri livade, nigde lada nema".

- Bio je to moj prvi trubački album, uz ansambl legendarnog trubača Miće Petrovića, uz aranžman Dragana Kneževića, uz recenziju Milovana Petrovića i uz pratnju vokalnog hora "Srbija".

- Taj album je moja ulaznica u krug radio pevača i estradnih umetnika. To je svakako moj ponos album, trubački program za Radio Beograd, koji mi je omogućio status estradnog umetnuka, kasnije i status istaknutog estradnog umetnika.

Iako ne svira trubu, truba je Miljkov teren. Osetio je to i legendarni aranžer Dragan Knežević. Podržao je i Miljka i trubače Miće Petrovića, tako da su ovekovečili desetine pesama za sva vremena.

- Dragan Knežević je bio strah i trepet u studiju, veliki autoritet. Trubači su navikli da sviraju i snimaju uglavnom bez nota, a Knežević im je, sećam se, raspisivao brojčane oznake - svaki broj je označavao prst na ruci. Iako nam je često nedostajalo vazduha, isplatilo se. Znao je da nam kaze: "Posle mojih aranžmana svi ste otišli gore, nijedan nije pao dole."

- Zamislite koju buku stvori petnaest trubača u studiju, u zatvorenom prostoru. Samo je Dragan Knežević mogao da ih dovede pod konac i da pored sve te buke i ja uspem da otpevam tačno. Još mi odzvanja pitanje koje mi je tokom snimanja postavio: "Čuješ li samog sebe?"

Iako je rođen u trubačkom kraju (u Tubiću kod Kosjerića), Miljko ne svira trubu. Svira harmoniku i komponuje na harmonici, a snima uglavnom sa trubačima. Snimio je Miljko stotinak trubačkih pesama, mnoge je i sam komponovao ("Večiti mladoženja", "Moji Kosjerići", "Zlatiborska lepotica", "Ej, da mi je rujnom zorom", "Navikla si da ti dođem", "Lovačka pesma"), po čemu je jedan od rekordera na ovim prostorima.

- Imao sam se na koga i umetnuti - moj otac je zamenio vola za trubu! Odrastao sam u porodici i familiji mudraca i trubača: Milovan Vitezović je jedan od njumnijih Srba, Radojko Vitezović je višestruki šampion Guče. Sviranje sam učio kod najvećih majstora Mije i Ace Krnjevca, pa sam vremenom postao sam svoj majstor.

- Svirao sam harmoniku, imao sam svoj orkestar, putovao po svetu, skućio se, posvetio se porodici mnogo više nego estradi. Porodičan sam čovek i nemam problema sa tim estradnim mukama. Reče mi davno moj deda: "Sine, sve što je u sredini to je i najslađe. I kod lubenice je najslađe srce, a koru jedu i svinje."

(Goran Milošević)