Voleo je da popije koju više, postao poznat zbog čistačice, nikad nije imao oca...Ko je Ozren Soldatović?

Dušan Golumbovski, koji je preminuo 2016, godine u 74, godini, pojavljivao se u više od 50 uloga u pozorištu i na televiziji, a glumom je počeo da se bavi sa samo deset godina.

Publika ga najviše pamti po ulozi Ozrena Soldatovića u serijama "Srećni ljudi" i "Bela lađa", kao i ulogom sudije u seriji "Bolji život".

Malo ko zna da je Dušan postao glumac, zahvaljujući jednoj čistačici, da mu je otac umro pre nego što se rodio, ali i da je prestao da pije iz zdravstvenih razloga.

Svojevremeno, Golumbovski je ispričao ko ga je preporučio Bati Miladinoviću u Radio Beogradu:

- Za to što sam postao glumac najzaslužniji su moj učitelj Ilija Janković i jedna čistačica. Učitelj je u meni prepoznao glumačku sklonost i dao mi ulogu u predstavi, a neka čistačica je gledala tu predstavu i preporučila me čuvenom Bati Miladinoviću u Radio Beogradu. Desetak godina kasnije upisao sam glumačku akademiju, u klasi sa pokojnim Zoranom Radmilovićem, Stanislavom Stašom Pešić i Petrom Kraljem.

Nažalost, njegov život je obeležila tragedija, zbog koje ceo život nije imao oca, a davno je to ispričao i Dušan:

- Otac je umro novembra 1940. godine i ja sam, u stvari, posmrče. Moj otac Dragutin je bio razmaženi sin bogatog industrijalca, a majka Dušica Vasiljević poznata balerina. Iz priča znam da, kad je moj deda umro, njegovo četvoro dece, među kojima je bio i moj otac, podelili su njegovo bogatstvo. Otac je tada počeo da živi sladak život, prvi u Beogradu je kupio “Bentli”.

Dušan je svojevremeno priznao da je voleo da popije po koju više, ali je prestao od kada je doživeo moždani udar:

- Pera i ja družili smo se na Akademiji svakodnevno. Što na časovima, što privatno. U njemu sam prepoznao čast i poštenje, što je veoma retko i izuzetno kod ljudi. Pri tom je Pera simpatičan čovek, duhovit je, opušten i što je tada bilo jako važno, uvek raspoložen za dobru kapljicu. Jednom prilikom, posle gostovanja u nekoj emisiji, sreli smo se negde oko deset sati izjutra. Seli smo u bife „Lasta", pričali i pili sve dok nismo pali s nogu. Mislim da smo se rastali tek negde oko ponoći. Nikad mi se nije desilo ništa slično. Druženje s njim je bilo veoma lepo. Život nas je malo razdvojio, između ostalog jer sam prestao da pijem iz zdravstvenih razloga. Tokom bombardovanja 1999. godine imao sam moždani udar i od tada ni kap nisam popio.

(Telegraf.rs)