Voja se u suzama oprostio od Žarka: "Nema vašeg tate, nema prijatelja, ali ostaje ljubav, poštovanje"

Danas, 20. novembra, održana je komemoracija povodom smrti Žarka Lauševića u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Porodica glumca iz prvog reda pratila je govore njegovih kolega koji su sabirali sva sećanja stvorena sa Žarkom, te su se emotivnim govoromima oprostili od njega.

Preporučujemo

Glumac Voja Brajović je izašao pred tužnim kolegama, kao i članovima porodice, i prisetio se voljenog kolege.

- Pitaju šta je to čime biste opisali njegov dar. Šta to čini Žarka tako velikim. Setio sam se jedne priče. Možda je i vi znate, o balerini koja je polagala audiciju za Boljšoj teatar, i ona je odigrala svoju tačku. Direktor teatra joj aplaudira i kaže: "Bravo, Vi odlično poznajete muziku, imate divan pokret i bićete primljeni". Ona još uvek u poklonu, zadovoljana, pa dodaje i kaže: "Ali, samo da Vam kažem nikada nećete biti prima balerina, bićete član, ali ne prima balerina". Ona ga upita: "Ali zašto?" "Zato što vi nemate ono što čini da publika ustane sa sedišta da Vam aplaudira". Žarko je imao to 'ono'. Ko to može da opiše rečima? Teško. Zato su ga tako voleli, zato su jurili za njim, samo da ga dodirnu, da ga vide... - poručio je Voja.

- Eto zbog te antičke tragedije mi govorimo o njemu umesto da on odavde već decenijama ne bude taj koji isijava svoj dar igrajući Šekspira, Čehova... Naravno da je Šekspir taj kako je on i počeo, igrajuči "Romea i juliju". Nekako je moje uverenje da je Šekspir svojim glumcima, znate onaj 18. sonet... Samo ću kraj da pročitam:"Ali tvoje leto sa lepotama tvojim izbledeti neće. Smrt se neće moći hvalisati tobom senkama svojim, u večnost ovim ćeš stihovima poći, oni će dok ljudski pogled i dah traju živeti i tebi će život da daju". Kopajući po raznim stvarima, šta bih sad mogao njemu da podarim, pronašao sam stihove za koje sam mislio da ih je Žarko napisao, a napisao ih je Branko Miljković pre više od 60 godina. Ta pesma se zove "Kraj putovanja", a ja je čiram kao da je Žarko napisao: "O sve što prođe, večnost jedna biva, sen koja beše drvo, koja traje, budan ispod svog imena koje budi ruka sa cvetovima, krv što sebe okiva, završiće se putovanje, ostaće tiha brda, sva praznina, vetar koji bludi, mesto koje nema mesta u želji, ali nudi zlo da nas smase i istinu otkriva. To čemu se molite je žalosni slavuj, ljubav nikada nije završena. Čega ima ljudskog u patnji, o čuj, dan odjekuje, nepokretne zvezde stoje, prazne ruke, prazno srce, pusta sena, i mene nema, ali ima ljubavi moje...". Njega nema, nema vašeg tate, našeg prijatelja, ali ostaje naša ljubav, poštovanje i naše divljenje - rekao je Voja Brajović pred okupljenima.

(Telegraf.rs)