Sanja prvi put javno o pokojnom ocu: "Ne mogu da ne plačem... Nije bio tu, dugo nismo razgovarali..."

Iako je godinama bila u grupi sa još dve atraktivne mlade žene, Sanja Vučić je original. Danas, kada je izašla iz grupe, dokazala je zašto je solo karijera ono za šta je odavno spremna i da je to njen teren.

Iskrena, talentovana, srčana, svoja. Sposobna, vredna, zahvalna i časna. To je Sanja, koja se u ekskluzivnom Petkastu, podkastu na našem portalu Telegraf.rs, otvorila kao nikada do sada. Uživajte u iskrenom razgovoru.

Na kakve kompromise si bila spremna u karijeri zarad uspeha?

- Oduvek sam znala da ću da se bavim muzikom. Nisam u tom smeru išla odmalena, prvo što su meni i otac i majka pevači i uglavnom su isticali ne bi voleli da se ja bavim muzikom na način na koji se oni bave. Nije postao neki dalji plan, da sada tu postoji neki cilj da ja budem, uslovno rečeno, zvezda ili poznata i da budem deo te branše i estrade. Tako da ja nisam od početka pravila kompromise sa samom sobom, ne bih li došla do željenog cilja. Uvek sam imala ideju o tome, baviću se nečim i onda su se uspesi i prilike nizale same od sebe. Ja stvarno samo mogu univerzumu i Bogu da zahvalim na tome. U početku mog profesionalnog bavljenja muzikom meni je bio to san da ja budem deo grupe "Za" i odjednom sam dobila poziv da se priključim bendu. I od tog trenutka svaki naredni korak nekako je dolazio sam od sebe i nerado priznajem da se nisam previše pomučila da bi do ovoga došlo. Dosta sam se odricala društvenog života u adolescentskim godinama, kada sam imala probe sa svojim kolegama iz benda, nisam išla na letovanja sa svojim drugarima jer sam imala nastupe na festivalima. Meni to nije predstavljalo problem i nisam posmatrala to kao neki kompromis, nego sam živela ono što volim i što mi je prijalo. I onda nekako samo kockice su se slagale. Kompromise sam krenula da pravim kada je ozbiljnije krenula da se dešava moja karijera. Počevši od toga da sam ja odrasla na potpuno drugačijoj muzici i žanru, odnosno, ja sam odrasla u kafani sa mamom i tatom. I naravno da sam poznavala narodnu muziku i taj repertoar koji je uglavnom bio na takvim veseljima. Ali nekako sam u adolescenskim godinama sama krenula da razvijam svoj muzički ukus i on je više bio taj neki alternativni, više sam gotivila taj neki tvrđi zvuk iz Njujorka. I kako sam bivala i starija, onda sam počela da slušam i reggae, i jazz, i ska, i funk. Nešto što je prijalo mom senzibilitetu. Kada je došlo do toga da sam u ovoj zemlji počela da zarađujem pare, jednostavno morala sam da napravim kompromis i da radim onu muziku koju možda u tim godinama nisam ni zamišljala da ću da pravim. Ja kao kantautor, i baš s velikim ponosom to kažem, uvek stojim iza svoje muzike. Nedavno sam se priključila na Twitter i dobila sam komentar od jednog korisnika te mreže: "Čini se da se uvek braniš od toga i da konstantno imaš neki stav da se ti stidiš toga što radiš a da bi volela nešto drugo." Apsolutno ne. Ja samo ne želim da me neko stavi u neku fioku i bude u fazonu ti si to a da ne poznaje moju prošlost i moju pozadinu i zapravo ono što ja jesam. A to nije samo "Favorito", "Loko, loko", "Đene đene" već i nešto apsolutno drugačije. Takođe moram da se ogradim i naravno da odbranim svoje stvaralaštvo, jer ja jesam to što pravim i radim i meni to prija i volim to da radim.

Da možeš da biraš da izvodiš rege i džez muziku a da imaš isto pregleda na Jutjub kanalu, da isto zarađuješ i imaš isto posećene nastupe, a sa druge strane da nastaviš sa ovim što sada radiš, šta bi izabrala? Koja Sanja bi volela više da budeš?

-  To je jako, jako teško pitanje, sad si me zatekla baš. Uf, ne znam, zavisi sve, ne znam stvarno, jako je teško i izabrati.

Pitam te iz razloga da bih došla do odgovora da li si se zaista pronašla u ovome, u ovoj vrsti muzike ili je to nešto što je tebi nametnuto zarad prihodovanja?

- Naravno da su finansije veliki podstrek u svemu tome i to da ja zaista nisam želela da ljudi govore "koja greota, takav talenat, eto ništa nije uradila, eto šta da se radi", ali što je najgore i sada postoje ti komentari, eto kakav talent, kakvu muziku snima. I tu se javlja taj moj bunt i hoću da odbranim to svoje stvaralaštvo. Ne znam, jako je teško odgovoriti na tvoje prethodno pitanje, zato što oba su mi jako srcu draga. Jako mi je teško palo, kada sam prešla iz jednog tabora u drugi. Naišla sam na dosta kritika od tih ljudi sa kojima sam ranije sarađivala i sa kojima sam se i družila. I nekako, kao da su imali razočaranje u to što sam postala i šta sam sebi dozvolila, pod znacima navoda. I onda, samo mi je bitno da u atmosferi i energiji u kojoj radim, samo da bude pozitivna, i da bez obzira koji su moji izbori, ako nikome ne činim štetu, što verujem da ne činim, da prosto samo ono, bukvalno, podržite me.

A koliko ima publike u ovome što trenutno radiš koja zaista čuje snagu tvog vokala a da muziku ne posmatraju kriz saundove za Tik Tok "Loko Loko" i "Đene Đene"?

- Ja mislim da postoji veliki procenat ljudi koji stvarno razumeju. Mislim da se zato i javljaju ti komentari, eto "šteta, kao zašto nisu neke ozbiljnije pesme". Ja mislim da ljudi ne shvataju koliko je zapravo meni na nastupima preteško da otpevam tipa eto pesmu "Đene-đene" koja zapravo zvuči kao da  limunada jednostavna. A uopšte nije. "Loko-loko" je preteška pesma gde više nije do toga kakav je tekst ili da li je vesela melodija već se dosta radi o tome kakva je tehnika izvođenja te pesme. I ljudi generalno su u fazonu "Uf šta ti pevaš, pa to mogu ja da pevam, pa to je ništa", ali stvarno, iza svega toga se krije mnogo veliki rad i trud. Još kada sam bila u srednjoj školi, hvala Bogu, naučila sam osnovnu tehniku pevanja i disanja, ne znam da li bih sada imala stpljenja da to učim. Iz mog ugla, presudno je da budeš dobar, kvalitetan, tehnički vokal.

Vokal si nasledila od roditelja, ali ističeš da su oni bili ti koji nisu baš podržavali ovu vrstu muzike?

- Ne, naprotiv. Moja mama nije želela da se ja bavim muzikom na način na koji se ona bavi, a to su tezge, te vrste od 12-15 sati pevanja. Prosto, to je jako naporno za ženu i jako nemilosrdno za jednu ženu. Ona je shvatila da ja nisam temperamenta kakvog je ona, ona je imala tu snagu i mogla je da se izbori sa tim stvarima. Mama jeste želela da se ja bavim muzikom na neki način. Ona mi je oduvek govorila: "Ti bi bila super studijska pevačica, prateći vokal, ma da, pa zašto da ne, to bi bilo super". Nikada me nije odvajala od muzike, nikad nije branila. Na njenu inicijativu sam upisala nižu muzičku školu, ne bih li upisala srednju. Želela je da negujem talenat, ali nije želela da se bavim muzikom na način na koji se ona bavi. Ne govorim ni o žanru muzike. Ona je meni najveća podrška u svemu i stalno me i kritikuje, ali me i hvali, naravno. Jako sam zahvalna na kritikama, zato što da nje nema da mi kaže šta tu ne valja, ja bih od svih hvalospeva, sa svih strana, samo stagnirala i ne bih napredovala. Meni je mama oduvek govorila: "Ne umeš ti to, ne umeš, školski ti je triler, bezveze, nemaš dušu, ne čuješ, nisi se naslušala muzike". I onda sam ja rekla, pa čekaj sad ćeš da vidiš, pa sam slušala Šabana Šaulića, tri meseca jednu pesmu da bih naučila triler. I onda sam došla i rekla "eto, e nećeš, je l' vidiš da mogu" i sad je zadovoljna.

Ali uprkos tome što je mama želela da ti pobegneš od tih tezgi, ti si istrajala u toj nameri. Sada radiš slične stvari.

- Slično da, ali manje naporno.

U čemu je razlika i u čemu su mamine tezge bile napornije?

- Naporno je, prvenstveno, što ti kao radni pevač u vremenu u kom je moja mama pevala, si jako pristupačan ljudima i u nekom trenutku nema ko da te odbrani. I morao si sam da se snalaziš u nekim situacijama gde, prostox tu si na parteru s ljudima. A sada kada si, eto, deo estrade gde sam ja, neminovno je da te drugačije ljudi posmatraju. Iz mog ugla, ne smatram da sam išta bolja od nekog pevača koji nije poznat i popularan, ali jednostavno ljudi te drugačije posmatraju. Kraće traju svirke, zaštićen si, nemaš toliko dodira sa publikom. Naravno, ja radim privatne proslave, ali opet kažem, ljudi imaju potpuno drugačije ponašanje kada si poznat i kada nisi poznat. I to je fakat.

Predstavila si kao samostalni izvođač Srbiju na Eurosongu. Otpevala si pesmu koju je Ivana Peters napisala za tebe. Kako je do toga došlo?

- Tokom mogu učešća u bendu primetili su me muzički urednici na RTS i došli su na ideju da bih ja mogla, eventualno, da predstavljam Srbiju na Eurosongu. Bili smo kod raznih kompozitora i na kraju je došlo do toga da Ivana napiše pesmu i da bude baš njena pesma. Meni je bila izuzetna čast, zato što je meni Ivana u odrastanju bila jedna od, zapravo, uzora pevačkih jer je ona, što se mene tiče, jedan od najboljih vokala koje imamo na ovim prostorima i šire.

Već tim učešćem postala si miljenica publike na ESC.

- Sećam se, bila sam presrećna što smo ušli u finale, kada se čuje ime zemlje. Nije mi ni bilo do mene, bilo mi je do tog nekog patriotizma i kako sam ja osvetlala obraz svoje zemlje, ali prosto eto, to što rezultat nije bio zadovoljavajući, nekako čini mi se da od tog trenutka nije bilo više do mene. Ja sam uradila najbolje što sam mogla i bila sam i mlada u tom trenutku i bio je veliki pritisak, ali mislim da sam, onako, stoički izdržala to.

Tada si otišla kao neko koga je izabrao RTS i stiče se utisak da nisi osetila draž tog takmičenja, sve do trenutka dok nisi došla sa grupom Hurricane. Kada je odgovornost bila veća?

- Odgovornost mi je bila veća, iskreno, prvi put. Iako ja to možda nisam pokazivala, bila sam jako razdragana i puna energije i došla sam i da se provedem. Volela sam svuda da skakućem i da komuniciram sa svima i da se sa svima družim. To je možda i uzelo malo danak. Bila sam umorna i bolesna u nekom trenutku, ali prosto u tim godinama sve to meni bio doživljaj. Do tada se nisam susretala sa time da mi ljudi znaju ime, kamoli da sam na tako važnoj manifestaciji. Drugi put, već je bilo malo rasterećenije, prvo što sam imala njih dve pored sebe, drugo što je bilo vreme kovida, nismo imali toliko obaveza sa novinarima i medijima, što mnogo vremena i energije oduzima. Davati jedan isti odgovor sedamnaest hiljada puta, mislim, stvarno, uzme svoj danak i više ti je preko glave. I onda sam tako uživala i odmarala i bilo je strava. S tim što, na sceni smo imali malo veći zadatak, ja sam tokom prvog učešća samo stajala, imala sam prateće vokale, one su imale svoj ples, imala sam i plesača. Sada je ceo momenat performansa bio na nama i imali smo dosta proba i sve smo mi to naučile, nije bilo problema. S tim što sam ja naravno u polufinalu, ne znam gde su meni misli otišle i ja sam zaboravila da čučnem. U koreografiji ja sam zaboravila da čučnem. Sreća u nesreći, ja sam bila u sredini, pa se to nije toliko čitalo kao greška i pride bilo je polufinale, ali u tim momentima već sam imala jedan strašan monolog, sebi sam davala podstrek. Rekla sam ovako "Okej, sad, desilo se šta se desilo, zaboravila sam sve što posle toga ide, kadriranje je bilo hvala Bogu takvo da sam samo ja imala neki jako čudan ovako vejvić sam uradila ali sa sve osmehom i sve super i ništa nije strašno, i onda kreće druga strofa. Ksenija u sredini peva a ja pričam sama sa sobom i kažem sebi "Slušaj ovako sad, ili ćeš da razvališ, sad će da gori, gotovo je, ili ćeš da padneš tu da se srušiš i da počneš da plačeš i da obrukaš i sebe i porodicu i zemlju i sve", i onda sam ja lepo se sabrala, njih dve me gledaju, već vidim da se i one tresu, hvala Bogu pa nisam i njih omela, kreće druga strofa, mi krećemo tu, da, da, da, to je to, i onda kreće onaj kraj, i onda sam se toliko unela u ulogu i dala sve od sebe. Kada smo završili bilo mi jako tužno što sam pogrešila, ali ajde Bože moj. Onda, u finalu, toliko sam se koncentrisala na taj čučanj da sam prva čučnula, pa onda njih dve za mnom.

Kako je nastala grupa Hurricane. Ti si prva članica koja je u nju došla?

- Dobila sam poziv od našeg tadašnjeg snimatelja Dušana kao da li hoćeš da budeš u ženskom bendu. Ja sad razmišljam, da li je to kao ženska gitaristkinja, ženska bubnjarka, ženska basistkinja? Ja rekoh, pa nemam pojma, jer sam tad krenula da pevam u jednom tezga bendu i radili smo svirke i bilo mi je prelepo i super mi je bila ekipa. I rekoh, ne znam da li da batalim sad to, ne bih li sad krenula nešto novo, ne znam ni šta je to. I onda čujem to je ozbiljan čovek, naš čovek iz inostranstva koji hoće da uloži pare, ima kontakte i odlučim da probam. I otišla sam u studio, na audiciju, prošla sam audiciju i onda je to stagniralo neko vreme, nisam nešto previše o tome razmišljala. Posle su tražili nove članice, ja sam Kseniju pozvala, pošto smo se svakako družile u tom periodu, da i ona ode da proba. I ona je otišla, naravno da je prošla. Ivana je isto došla nakon konkursa i bila je u toj kombinaciji. Onda smo počeli sa probama i meni je to sve bilo zanimljivo, jako fino, sa koreografskim probama upoznavali smo se. I onda nastupi, pa taj naš prvi odlazak na Karibe, gde smo i snimale našu prvu pesmu. Tako je sve nekako počelo.

Vi ste krenule prvo na engleskom, da li je zamisao bila da napravite neku svetsku karijeru i šta to našim izvođačima fali da bi dostigli tu svetsku slavu?

- Pa čini mi se da je to bila zamisao, ali mislim da to logistički nije bilo izvedeno kako treba. Naravno, to su Zorenovi snovi bili,  mislim da bi on voleo da se to na neki viši nivo popelo.  Iskreno ne znamšta to fali našim izvođačima, o tome sam stalno razmišljala, sad ne znam da li je to produkcioni problem, čini mi se da ne, ne znam, nekako mi je jako... I meni je to isto enigma. Da baš niko ne može.

Istina o Uragankama: "Priznajem, uticalo je na moje samopouzdanje"

Ivana je nedavno izjavila da manje zarađuje kao solo pevač nego dok je bila u grupi, kod tebe je kontra. Da li su to dovoljni podaci da dođemo do rešenja misterije ko je koliko doprinosio grupi i da li vam je to stalno poređenje smetalo?

-  Bio je veliki teret, posebno kada konstantno provodiš vreme s nekim, a ljudi sa strane te konstantno upoređuju na ovaj ili onaj način. Mi smo svesne toga da je svako imao određenu ulogu u tom kolektivu. Jednostavno, svaka je doprinosila na svoj način i čini mi se bilo koju od nas tri da je neko odstranio i doveo nekog drugog da to ne bi bilo isto. I da prosto ne bi bila ni ta kolektivna harizma, ni energija, ni zvuk. I to je bio neki prećutan kvorum koji smo mi sazvale nekako zajednički. Mi smo imale problema, lično, naravno, sa sobom zbog toga.

Kako su na tebe uticali ti komentari da nijedna od vas nije bila "kompletna" ali da je svaka imala neki kvalitet?

- Što se Ksenije tiče, mislim da je njoj bilo najlakše zato što je ona bila kombinacija oba, i stas i glas, a nas dve smo jedno ili drugo. Šalim se, ja imam dovoljno samopouzdanja, da sam svesna svojih kvaliteta i mana i vrlina i šta sve ne. Ali u nekom trenutku jeste uticalo na moje samopouzdanje. Naravno, ne na taj način da ja osetim sujetu ili ljubomoru prema njima, već da samo sa sobom hoću da radim na tome da to sve bude bolje. Svakako znam da je greška da sebe toliko stavljam pred neki napor, odnosno da se osuđujem, jer smatram da sam dovoljno lepa, zgodna i da vredim dovoljno, da ne moram da se upoređujem, a svakako verujem kada sam izašla iz grupe da sam sama sebi na kraju dokazala da sam dovoljna.

Šta bi posavetovala sada neke koleginice koje žele da uđe u grupu? Da li je to dobro ili loše?

- To je dobro. Pogotovoo u mlađim godinama. Mi smo doduše imale dosta godina. Ja sam sa 25. ušla u grupu i već za tako nešto kasno jer taj koncept mi je nekako tinejdžerski. Ali samim tim što smo bile dovoljno zrele i ostvarene kao ličnosti prevashodno, smo mogle da se oslobodimo dečijih bolesti skroz. Posebno što se tiče medijskih odnosa. Ja mogu da imam svoje unutrašnje borbe, kao i svi mi, i svoje nesigurnosti, ali to nikako ne treba da projektujem na njih dve. Smatram je dobro biti deo grupe. To je meni bio jedan vetar u leđima i dosta sam toga naučila. I neke greške smo mogle zajedno da i prevaziđemo i da posavetujemo jedna drugu.Prosto na njihovim greškama sam ja učila, one su učile na mojim greškama. I sada znamo tačno šta radimo, kada smo solo izvođači. I zato kažem da u mlađim godinama apsolutno preporučujem grupu. Ali naravno dosta. Iako naravno mora da se radi na kompromisu.

Rastale ste se nakon raskida ugovora ali se nameće ono - da vam je bilo prelepo u grupi vi biste taj ugovor produžile.

- Opet mogu samo iz svog ugla da pričam. Naravno. Ja smatram da sam u tom trenutku već... 29 godina, a 30. kuca na vrata. I rekla sam sebi, taj koncept mi je bio previše tinejdžerski i adolescenski. I onda sam shvatila da hoću svoju muziku da preokrenem u potpuno drugačijem smeru. Naravno, postepeno. Zato je i moja prva solo pesma koja je izašla bila "Omađijan". Na moju veliku sreću je stvarno postala hit, regionalni. Mogu neskromno to da kažem. I sad, to je bila kao neka prekretnica između zvuka Hurricane-a i onoga što bih volela naravno da snimam. Kasnije je došao i "Đerdan" sa Nućijem koji je potpuno nešto drugačije i taj etno prizvuk koji ja inače volim da negujem kod sebe. I onda su se nizale takve pesme, nizale, nizale. Ovim albumom ja sam opet nekako obgrlila sve neke žanrove koje mogu da kažem da su komercijalni i iz kojih će da se izrodi nešto što je kvalitetno. Nadam se. I što ću ja naravno posle toga opet da negujem. Album je neka proba zvuka, šta je to što ljudi kod mene prepoznaju, što bi voleli od mene da čuju. Mislim, naravno, ja neke stvari kalkulišem, radim sve to spontano.

Kako sada nakon razlaza izgleda vaše druženje? Koliko se često čujete, kada ste se poslednji put čule?

- Sa Ksenijom se čujem češće zato što smo se družile i pre, prosto bile smo drugarice. S Ivanom se čujem neretko i viđamo se, došla je na moju promociju, tu smo se poslednji put videle. Ali stvarno, istina je da smo prebukirane obavezama i stvarno ne stižem i rođenu majku da vidim, a kamoli sa drugaricama, ni Kseniju ne viđam, ja ne znam kada sam je poslednji put videla!? Na promociji, a pre toga ne sećam se. Tako da, odnosi su sasvim korektni. Ne mogu da kažem da smo najbolje drugarice svih vremena i da smo svaki dan zajedno, ne, ali da tu ne postoji nikakva zla krv i da je sve uvek sjajno i bajno, naravno. Sad će na TikToku da bude, "opet odbacuju Ivanu njih dve, Sanja i Ksenija se druže". (smeh)

Možda to nepoverenje od strane publike proizilazi iz toga što se ispred kamera uglavnom svi vole, a onda čuju kako javne ličnosti vređaju jedne druge po emisijama ili "ispliva" neka slika?

- Ljudi mogu da vide samo jedan moment u vremenu, ne mogu da vide kontekst i sve što se događa iza posla i pre. Već, eto, desi se, ne znam, da se slikamo ovako, onako da li je neko nekome okrenuo leđa u sekundi i to je uhvaćen moment i sad odjednom to je bauk. Mislim, kao i u svakom kolektivu, da li radiš u firmi ili radiš, ne znam, sa nekim, ono... Isto je. Uviek će da se dese čarke, naravno da nećete oko nekih stvari da se složite i zato kažem da u muzičkoj grupi, eto, uslovno rečeno, mora da postoji kompromis, i sada kad neko nije spreman na kompromis, naravno tu može da bude problema, i zato kažem, preporučujem mlađima da osnuju grupu, ali da možda još uvek nisu svi dovoljno sazreli da mogu do te mere da prave kompromise i tu onda mogu da se jave problemi.

Koliko ti majka utiče na odabir pesama i koliko si joj prepustila da se ona pita?

- Uvek kada radim nove pesme, mora mama da čuje. Dešavalo se eto za ovaj album "Lako je njoj" pesma, ja nisam razmišljala da se staje na albuma, a mama insistirala i rekla je "ovde zvučiš kao Ana Bekuta, kako si napravila ovaj vokal, mora da ide". Naravno dešavalo se da se nešto i njoj ne svidi, ali uglavnom ako se meni nešto izuzetno sviđa, ipak odlučim da je ne poslušam i dosta puta se ispostavilo da sam u pravu. Recimo, njoj se nije dopala pesma "Omađijan" i bila je u fazonu šta će ti? Kažem, verujem i ozbiljno ti kažem, mami je bila katastrofa. Onda uglavnom uđem u klinč sa njom, bude malo tu rasprava, ali uglavnom popusti zato što mi veruje i mislim da sad posle, eto, godinu dana kako je prošlo, od kada sam stvarno krenula sama da rukovodim svojom karijerom, mislim da je počela da mi veruje i da ponekad znam da budem u pravu.

U čemu se ne slažeš sa majkom?

- To je moje oblačenje. Moja mama stvarno zna šta meni najbolje stoji. Ona bolje zna šta meni stoji nego ja, iskreno. I moja majka je od uvek bila stilizovana, jako je pratila modu, uvek je bila lepo sređena i divna. A ja sam pak na suprotnu stranu. Ja sam uglavnom bila ono apa drapa, neočešljena i to. I dešava se da ja prosto volim da se ležerno oblačim, da ne vodim previše računa o tome da li su mi različite čarape, da li su mi je opeglane majice. I tu imamo dosta trenutaka da se baš ne slažemo. Mislim, to je moj nemar u neku ruku naravno, ali ja kažem to mene ne određuje. Mene to ne određuje. Ako će neko da me osuđuje zbog toga što mi je majica neispeglana, pa o čemu mi pričamo? To mene treba da tangira? Ja sam živ čovek, ljudi moji. Je li treba da pazim na svaki detalj? U redu je neke stvari, stvarno treba paziti i voditi računa, razumem. Ali, mislim, zaista, toliko, Ako to mene toliko stvarno ne interesuje. Stvarno ne mogu da se operećujem. Ima većih problema, stvarno, od tih da li mi je ispeglana košulje, stvarno ne mogu.

"Sa ocem dugo nisam razgovarala... Nisam stigla da mu kažem sve što sam mislila"

Imala si tragediju u poslednje dve godine, ostala si bez oca i to ljudi ne znaju. Nikada o tome nisi pričala i nikada nisu mogli po tebi, po tvom ponašanju da vide da si ti tužna i da, jednostavno, postoje neki momenti kada neke stvari moraš da odboluješ.

-  Dešava se to da u dosta navrata, ne samo kada se desi tako neka tragedija, nekada ti ne bude ni do čega, ali da, izađeš na binu i uveseljavaš ljude. Ili da budeš lepa za fotkanje, lepa za spotove. To jeste uticalo dosta na mene, ali mislim da sam u procesu postala dobra glumica, da ne kažem folirantkinja. Da mogu prosto da to ne pokažem na licu, čak i nezadovoljstvo i tugu i patnju i slično. Ali svakako da sam svog oca nekako i kroz godine odbolovala, zato što mi nismo razgovarali jedno vreme, dugo. Hoću sada da budem profi, da ne plačem ali ne mogu... Nije bio tu. Nije bio tu. Zato i jesam emotivna samo u tome. Jer, kao, nisam stigla da mu kažem sve što sam mislila. I da mu ispričam i šta je bilo, i kako je bilo, i kako sam ja bila. Ali, biće nekad...

Uprkos svim tim životnim situacijama, ti si išla podignute glave. Trudila si se da budeš ta nasmejana Sanja, koju ljudi žele da vide. I kako izgleda ta, recimo, unutrašnja borba sa tobom kad dođeš na snimanje jednog podkasta kod neke tamo Zoke i sad moraš tako da se praviš da je sve super. A taj dan ti baš nije dan?

- Pa moram da se nadovežem da, u stvari, svu snagu mi je davala majka. Ona je žena koju odmalena nisam videla da plače. Odnosno, i kad god bih je videla kao mala da plače, ja sam se plašila da ona umire. To je to, majka mi umire, ona plače, jer je toliko ona meni u očima bila jaka, jedna stabilna žena, da nisam mogla da zamislim da ona ima slabosti. I danas je takva i ona je meni prosto stub i bez nje ne znam šta bih radila.

Ona ti je bila negde, da kažemo, centralna figura, ne samo u životu, nego i u karijeri, generalno u svemu. Da li razgovarate kao drugarice ili? Kako izgleda ta vaša veza? Možeš li baš sve da joj kažeš?

- Dobro, naravno, o svim nekim bitnim momentima mog života zna, ali ona meni nije drugarica. Ona je meni moja majka i takav odnos imamo, kao majka i ćerka. Smatram da prosto majka ne može da bude osoba koja treba da zna svaki detalj od mog života, već samo one ključne. I da svaki put kad imam problem, ja mogu s njom da se posavetujem i da me usmeri na pravi put. Jer meni sve odluke koje pravim u životu, apsolutno me ne zanima šta može bilo ko drugi da kaže, osim ako će majka da mi kaže da je to dobro. To je dobro. To mi je najvažnije... Meni je najvažnije da nju ne razočaram u procesu. Da l' ću nekog usput - prijatelje, ostale članove porodice, ne interesuje me. Meni je samo važno da moja majka kaže "može". I to je to.

Moram da te pitam i koliko je mentalna higijena u stvari najvažna? I koliko često, odnosno da li praktikuješ ili ne odlazak kod psihoterapeuta?

- Smatram da je izuzetno važna. Išla sam kod psihoterapeuta. Možda nisam dovoljno puta otišla da bih primetila da je urodila plodom. Jer ja inače, ako nešto mi se na prvu ne ostvari, mene mrzi dalje da nastavljam. I onda sam kretala i odustajala sam. I volela bih da imam tu naviku da idem češće. Zato što verujem da može mnogo da pomogne posebno u ovom poslu kojim se mi bavimo, i ti i ja, gde smo konstantno pod budnim okom javnosti. I jednostavno je tako da smo konstantno izložene i kritikama. Čak i hvalospevima koji možda i nisu dobri za nas i ne mogu da nas naprave boljim ljudima. Ali, konstruktivne kritike uglavnom nisu tu. Jednostavno, uglavnom budu ti negativni komentari.

U centru pažnje si poslednjih dana, pesme su ti u trendingu. Koliko je taj trending uopšte važan i koliko on nešto govori? Osim,eventualno, o popularnosti pesme?

- Meni, ne samo zbog toga ko sve može da se nađe u trendingu, u to ne ulazim previše, ali meni nije prebitan. Mislim da govori o tvojoj trenutnoj popularnosti jer to ne znači nužno da je kvalitetna pesma, čak ne znači nužno da je pesma hit. Već jednostavno da si ti u tom momentu znana ličnost i da ljudi prate šta ti radiš. I jednostavno svako hoće da uđe da pogleda tu pesmu. I onda ti algoritmi, kako već funkcionišu, stvarno ne znam, lajk sam. Naravno prija mi kad su mi pesme u trendingu, naravno da mi prija jer je to ljudima važno, ali mene lično ne potresa ako mi pesma nije prva u trendingu, ne potresem se ako mi ne uđe neka pesma u trending... Jednostavno, ušla je, super. Nije ušla, isto super.

Dva dueta sa Nućijem, zašto dva dueta sa istim izvođačem?

- Ne smem da ti kažem da ide još jedan najverovatniji. Smatram da ono što je dobro, ne treba da se menja. "Đerdan" je stvarno bio mega hit. Prošao je fantastično i dan danas mi divno prolazi na nastupima i ljudi vole tu pesmu. I mnogo mi je drago što sam Nućija nekako izvukla iz njegove zone komfora, da sam uspela iz njega da izvučem još nešto što sam znala i verovala da ima u sebi. I nekako, čini mi se kao nepogrešiv recept. Nas dvoje smo stvarno super tandem, odličan muzički. Nući mi je mnogo dobar prijatelj. Predivan je momak pre svega, dobra osoba i jako je lako s njim sarađivati. I konstrukcijski pravimo pesme i to sve nekako izlazi tako divno i vrlo brzo. Lagan je za saradnju, i ja sam. Lavovi smo u horoskopu, naravno, to mi je presudno. Za sad sam imala duete samo sa lavovima i Cvija je lav.

Ali nemaš to "Ja, ja i ja" kao lavovi.

- Mislim da su tu neke druge planete ušle, poslovno sam "Ja, ja, ja". Mars mi je u Devici, pa mislim da to malo kvari sve. Moj ego je izražen, ali samo za sobom. Takođe sam jako samokritična i dosta introspekcija vršim, u smislu autosugestija mi je jako izražena i mogu da imam te razgovore sama sa sobom i da kažem sebi: "Hej, ne možeš tako da se ponašaš". Normalno svima nam se javlja sujeta i ljubomora na kraju dana, ali to možeš sam sa sobom da rešiš, samim razgovorom. U smislu, znaš šta je dobro, šta je loše. Svi znamo šta je dobro, šta je loše. Ne postoji osoba koja više nije upućena u to šta je loše i kako treba da se ponašamo jedni prema drugima. Jednostavno, vodi razgovor sa sobom. Vrlo često razgovaram sa ljudima i nikada nisam upoznala osobu u životu, a da je bila u fazonu, ja sam loša osoba. Svi misle da su dobre osobe. Svako će za sebe i svoje ponašanje uvek da nađe opravdanje i da prosto izađe iz toga kao dobra osoba.

I kako se ponašaš kada osetiš sujetu prema sebi?

- Nisam na svojoj koži do sada uopšte osetila kako je to ili možda ja to ne registrujem. Možda je to do mene. Jer smatram da sam dosta samouverena. To nije slučajno. Ja sam na svom pevanju mnogo radila ne bih li došla do nekog određenog nivoa i kvaliteta. Ne mogu ni da budem preskromna, znam da dobro pevam i to povećava tu moju sigurnost u sebe. Prosto to samopouzdanje mi ne dozvoljava da ta negativna energija dođe do mene.

Da se vratimo na Nućija i vaš duet. Pesma "Ruzmarin" je nastala za jednu noć i to nakon Nućijevog pijanstva.

- E, vidiš, to ne znam. Čini mi se da smo mi tu pesmu snimali nakon njegovog koncerta u Hangaru. E sad, da li je on tamo pio, ja to ne znam. Evo, sad ću da ti ispričam. Dešava se to, da sam album snimila u dva meseca, što je nečuveno. Ja sam prva bila tako malo neozbiljna, ali sam bila samouverena i verovala sam da ja to mogu da postignem. Moj menadžer priča sebi, nema šanse, nema šanse, ma ti još ništa ne znaš. Ma nema šanse, nema šanse. I kaže mu: "E, sad ćeš da vidiš". I onda sam sela za vrat producentu. Sve smo spotove snimali na demo snimcima, više nisam ni sama znala šta radim. I onda je došlo do toga da treba sa Nućijem da se uradi pesma. A mi i dalje pesmu nemamo, meni za 15 dana treba ceo album. 20, da. Ja kažem, Nući, sad je petak, u nedelju moramo snimati spot. Kaže on da u ponedeljak putuje, ja kažem pa? Nemamo drugu strofu, ja kaže pa? Imam koncert sutra, dobro. Kao, ne razumem šta nije jasno. Kao, uspećemo, čemu pričaš? Ti si luda, ti nisi normalna. E, to je bio prvi put da smo se posvađali do te mere da sam ja njemu posle tog našeg razgovora, gde smo izdivljali jedno na drugo, ja sam poslala poruku, nadam se da ovo neće da utiče na naše prijateljstvo, meni je jako žao. Bila sam jako navalentna. I onda smo došli do rešenja, pošto spot ne bismo stigli da snimimo, jer on putuje to jutro kad sam mislila da mi treba da snimamo, da mi odemo na dva dana u Dubai, gde je on išao na odmor. Tako. I onda smo se mi lepo skupili, pokupili spakovali svoje stvarčice u rančiće, otišli, onako, kao siročad, i dva dana smo bili u Dubaiju, i snimili smo Ružmarin, koji je meni najluđi spot. Tu smo snimali delove i za spot "Đene, Đene". Otišli smo u onaj stari Dubaija. Ne postoji trenutak da smo stali nešto da snimimamo, a da nas neko nije oterao. I onda su nas jurili tako po celo gradu. Snimali smo sve krišom kao on drži ovu kameru, i ja kao igram. Bilo je urnebesno. Onda su nas isto i priveli na razgovor.

Ja moram da kažem da i to znam. Kako je izgledalo to?

- Bilo je sasvim okej. Prvo su priveli mog snimatelja Filipa, onda smo svi đumle otišli kao ekipa gore i stajali. Bili smo mi i jedna influenserka iz Rusije. Čini mi se da je bila Ruskinja, išla je sa svom propratnom opremom da se slika u Dubaiju. I onda ništa, seli smo tu, porazgovarali. Otišli smo dalje i snimili smo što nam treba, ali opet bez dozvola.

Jesi li sebi priuštila neki odmor sa dečkom? Jesi li nešto uradila za sebe, osim albuma?

- Nemam odmor do marta. Tako da... Vidim i momku to malo smeta, ali kao podrška mislim da je uvek tu za mene.

Sada ideš na koncert Aleksandre Prijović?

- Da, biću gost na koncertu u Nišu. Trećeg dana. Jako sam srećna zbog toga. Kad me je pozvala, stvarno mi je bilo srce puno.

A onda koncert Dragane Mirković. I onda me zanima... Da li i sebe vidiš na tom mestu?

- Da, volela bih jako, naravno. Prosto čini mi se da to treba da bude, mislim treba, lepo je da bude to cilj jednog izvođača i pevača. S tim što, to mi nije cilj. Ne radim da bi se to desilo, ništa. Nego idem nekako laganim korakom i ako se stvarno desi da je to nužno, nešto što je prosto neizbežno, super. E sad da ja kažem, moj san je Ušće i da je sva moja koncentracija i manifestacija uprta u to, nije. Uživam sad u tome što radim, volim da radim, volim da pevam i ukoliko se desi nešto takvog kalibra, biću presrećna. Ako se ne desi, neću biti razočarana i tako da ne stavljam takav pritisak na sebe i mislim da, pored svih pritisaka koje imam u životu, mislim da mi je to onako kao kamen za srce.

Kako vidiš Sanju za deset godina?

- Pa ja mogu da vidim u to vreme ću imati 40 godina, nadam se da ću da budem ostvarena kao majka, to bih volela. Volela bih naravno da moja karijera poprimi neke oblike koji su ozbiljniji nego ovo sada. Ne kažem da sam nezadovoljna, samo sigurno sam da postoji još prostora za razvoj, naravno. I eto, jedno Ušće ili dva, videćemo. Skromno, lavovski.

(Telegraf.rs)