"Da je Tijanić živ, ovo se ne bi desilo. Na RTS-u sam ostavio zdravlje, a nemam pravo ni na jednu emisiju"

"Zamisli da radiš ispred kamere, kao voditelj, i da ljudi uopšte ne znaju ko si. Pa, šta si radio sve vreme?". 

Ovo je rečenica koju je Jovan Memedović izgovorio u jedinom velikom razgovoru u poslednjoj deceniji, u podkastu Agelast.

Preporučujemo

Skoro tri godine kasnije, ispostavilo se da je upravo ta rečenica dobila pun smisao upravo u njegovom slučaju. Jovan Memedović dao je otkaz na Radio-televiziji Srbije i tog trenutka je bilo jasno koliko ljudi zaista znaju ko je on. Sve se desilo nakon što je Upravni odbor, na čelu sa njegovim direktorom Brankom Klanščekom, doneo odluku da voditelji zaposleni na Radio-televiziji Srbije ne mogu, nemaju pravo, da dobijaju honorar i od spoljnih produkcija koje RTS angažuje da za njih odrade snimanja za koja oni nemaju kapacitete.

Ovim povodom razgovarali smo sa Jovanom Memedovićem, čovekom koji je davno ostavio neizbrisiv trag na srpskoj televiziji.

Nismo mogli razgovor početi drugim pitanjem nego - kako je.

- Premoreno. U toku je snimanje, a paralelno treba da se radi i naša emisija "Sasvim prirodno" koja će ići negde u septembru. Dva posla usred jula kads ceo svet odmara.

• Da li ste prošle godine u ovo vreme zamisliti šta će Vam se desiti naredne, u isto vreme?

- Ma, kakvi! Naravno da ne. Ovako kako sam ja doskoro radio, tako sam radio 20 i više godina. Za to vreme se promenilo deset direktora, ako ne i više, i ne znam koliko Upravnih odbora. Svi su gledali sve moguće papire, šta može, a šta ne može, kako šta ide... Uz njihovo insistiranje da tako radim, i da radim to što radim, ja sam radio. Nisam mogao svojom voljom da preokrenem celu televiziju i da radim kako se meni radi. Postoji direktor, postoji menadžment... Pa, od 1996. godine se radi sa privatnim produkcijama. Prvo sam radio "Svet lova i ribolova", a posle toga, od 2004. koliko se sećam, ide emisija "Sasvim prirodno". Crno na belo se znalo koliko se radi i zašto se tako radi.

• Možete li da pojasnite, da bi svi razumeli, zbog čega se tako radi i na šta konkretno mislite?

- Snimanje na terenu, odlazak u prirodu, na sela, daleke predele koje sam obišao - Aziju, Daleki istok, sever Evrope, sever sveta, Grenland, Island, Severni pol i tako dalje... Nemoguće je da zakažeš snimanje i da na njega povedeš dva ili tri čoveka, da budeš koliko ti se ostaje i da se vratiš sa materijalom. To je nemoguće raditi sa televizijom koja ima snimatelje, produkciju, vozače  i ljude koji imaju određeno radno vreme. To su snimanja u kojima ne znaš šta te čeka, nego na licu mesta menjaš koncept koji si zamislio da ćeš snimiti. Takoreći, sam svoj majstor od momenta kada sam počeo da radim tu emisiju. Radim nešto što treba da rade tri ili četiri čoveka. Ko god radi na televiziji zna da postoje i producent, organizator, snimatelj, tonski snimatelj, rasvetljivač, kamerman jedan i dva, vozač... Došli smo, evo, već do nekih osmoro ljudi, znači pun kombi. Šta ja da radim sa osmoro ljudi na snimanju koje radim tolike godine? Ono što ja mogu jeste da funkcionišem sa dva ili, najviše, tri čoveka, i da budemo na stendbaju, odnosno da čekamo da vidimo šta će se desiti, da me niko ne ograničava. Tek tada mogu da dobijem materijal koji sam i dobijao sve ove godine i koji je izašao u program.

• Da li Vas ljudi sa Radio-televizije Srbije ne mogu pratiti na terenima koji traju i po mesec dana jer imaju striktno radno vreme i određenu platu?

- Da. Ne možete od društvene firme da očekujete da vam neko bude na raspolaganju kada vama treba i da bude u nekom vremenskom roku koji on ima određen - 8 sati rada, pa ide kući da odmara. To je nemoguće. Sve televizije sveta, počevši od BBC-ja, imaju koprodukcije koje su na terenu. Terensko snimanje je nešto potpuno drugačije od zakazanih, studijskih snimanja. Terensko snimanje zahteva slobodu u kretanju i vremenu ostanka na snimanju. Na kraju krajeva, zahteva i drugačiju opremu, drugačije snimatelje. Ne možeš kamere od 10 kilograma vući na neko trčanje po terenu ili čekanje u zoru. Sad bi trebalo da nabrajam sve situacije koje smo uspeli da snimimo, samo zato što smo bili rasterećeni od toga da li će i kada da krene snimanje.

- Bile su poplave 2014. godine. Više sam boravio na terenu, nego spasilačke službe. Da se ne naljute, naravno, bili su i oni tamo, ali evo jedna ilustracija. Bila je zabranjena zona, ne može da se prođe, jer kulja voda. Ja sam razmišljao kako ipak da prođem do sela koje je potopljeno i onda sam uzeo kanu, pa smo Savu zaobišli s druge strane, pa smo se onda Savom spustili i ušli u selo, inače nije moglo da se prođe. Ali, dok smo mi stajali tu gde je zabranjena zona, dakle ne možeš dalje da ideš, dolazile su televizijske ekipe iz svih naših televizija. Dolazile su koleginice, nemam ništa protiv njih, u gumenim šarenim čizmama, do iznad članka, i naravno niko nije mogao da prođe. Uzeli su svi po jednu izjavu, pokazali na selo i rekli da su velike poplave, a onda su se vratili u svoju televizijsku kuću i napravili neki izveštaj... A, mi smo uzeli kanu, ja i dva snimatelja, okrenuli ceo krug, došli s druge strane i videli svojim očima šta se dešava. To su te razlike. Ogromne razlike.

• Rekli ste da za sve godine, decenije koje ste radili to što radite i danas, nikada niste doživeli bilo kakav problem, ni sličan ovom koji ste doživeli danas.

- O pozadini toga možemo onoliko da razmišljamo, da nagađamo. Jeste, i uzet sam kao primer, sa pitanjem koje je postavljeno 'A šta Jovan Memedović radi za platu?'. To je ružno, to zvuči ponižavajuće. Ja sam tu ostavio zdravlje. Ostavio sam 36 godina rada. Onda, dođe neko i pita 'Ma šta on, bre, radi za platu'. To može neki laik, neko sa strane, da dođe i da izjavi. Oni koji rade sa mnom vrlo dobro znaju šta radim ja za platu. I, onda, trebalo je da reagujem na to... Probao sam da razgovaram sa čovekom, pitao sam o čemu se radi. Rekao je da to može drugačije, on je nekad, neke godine, radio na televiziji... Dođe čovek, pre pet minuta, napravi neki razmeštaj kako on misli da treba, i verovatno će i otići odatle isto za pet minuta, ali je nastao haos u celoj televiziji.

- Evo, da objasnim. Jovan Memedović je urednik emisije "Sasvim prirodno". Drugim rečima, ako RTS ima koprodukciju sa nekom eksternom produkcijom i ta druga produkcija je dužna da donese neki materijal, odnosno neku epizodu dokumentarne serije, neko u televiziji treba to da odobri i da kaže 'da, ta tema nama ide na program'. Ili da kaže, 'ova tema nama ne treba'. Ili, bilo šta da kaže. Dakle, treba da postoji urednik koji će odobriti ili ne, da nešto ide na program. Ja imam zvanje urednika, ja sam tu emisiju rodio! S obzirom na to da radim toliko godina, mene niko ne kontroliše, a ono šta sam ja uradio vidi se na ekranu. Pa, šta ja treba da objašnjavam i detaljišem koje su tu sve teme bile? To su teme koje su, pre svega, društveno odgovorne. Nešto što nas interesuje, što nas možda zaboli, vraćam se na selo, vraćam ljude na selo, jer ono može da bude suština ostanka i opstanka ovog naroda. Trenutno u Japanu daju 10.000 dolara za onoga ko će se vratiti sa detetom na selo.

• Nakon skoro 4 decenije rada na Radio-televiziji Srbije, došli ste u situaciju da objašnjavate šta ste sve radili. Kako to komentarišete?

- Dobro pitanje... Nepotrebno, nepotrebno je objašnjavati, ali kada se već toliko provlači to pitanje, hajde, evo, da objasnim šta ja to radim za platu. Evo, mogu i da mu odgovorim. Možda baš i ne radim ništa, ali hajde da vidimo šta od svega što sam ja uradio ima RTS? Deset ili više godina ima jednu od najviših gledanosti na programu, emisije "Sasvim prirodno". Ima rejting 10 i više, jer oko milion ljudi u proseku gleda "Sasvim prirodno", a ono što je najvažnije - RTS ima u svojoj arhivi preko 300 takvih emisija.

• Da li imate prava na emisije koje ste snimili ili to sve ostaje u vlasništvu Radio-televizije Srbije?

- Nemam nikakva prava na ono što sam napravio za RTS. Pa, malo li je? U narednih 100 godina, dok postoji RTS, može da emituje sve te emisije, a kada emituješ nešto što ima takav rejting, to je tvoj proizvod koji se meri na tržištu i ti si dobar i visokoplasiran na tom tržištu. Pa, to valjda svako želi. Koji god medij da uzmete, svima je u cilju da budu gledani, slušani, čitani. RTS preko moje emisije ima povećanu, veliku gledanost. To znači da ja decenijama ostavljam gledani, visokopozicionirani, dobrorejtingovani program i to ostaje ne meni, nego RTS-u. Pa, ja imam decu, možda će oni poželeti jednog dana da kažu 'Ej, naš otac je to stvorio, imamo li mi neku korist od toga'. Kao kada ostaviš jedno umetničko delo.

• Da li to doživljavate kao nešto tragično?

- To je nepravedno i tragično. To je moje autorsko delo koje ostaje RTS-u. Iza ovoga stoji 30 godina mučenja, rada, postizanja prepoznatljivosti u publici, u gledalištu, medijima. Ljudi su polako to počeli da primećuju, da cene, pa se to popelo na ovaj nivo na kojem je sad.

• Zbog čega na početku niste napravili drugačiji dogovor?

- To je bio uslov. RTS je pravio ugovor sa "Sasvim prirodno", odnosno sa Montevideom (društvo za audio i video proizvodnju, prim. aut.). To je bilo dve hiljade i neke godine kada je direktor televizije bio Jovan Ristić. Rekao sam da bih radio ono što je radio Milan Kovačević, "Karavan". On kaže 'Pa da, ali ti si u kondiciji, ti bi mogao da trčiš koliko je on trčao, ali nemamo mi kapacitete da to ispratimo, da neko jurca toliko sa tobom po prirodi i selima ili negde dalje. Ti, ako nađeš neku privatnu produkciju, radi'. Tada je po zakonu počelo da važi da televizija mora da koristi resurse privatnih produkcija, mislim 30 posto. Kada su mi to rekli, ja sam našao dva snimatelja i to je išlo na program na naš čisti entuzijazam. Bez ikakvog dinara, godinama. Kada je to dostiglu gledanost da su ljudi shvatili o čemu se tu radi, onda smo tek počeli da koristimo reklamno vreme koje ti daju da bi te skinuli s vrata. Evo ti, pa vidi da li ćeš da naplatiš i onda ako od toga možeš nešto da zaradiš.

- Sve je bilo do mene, pre svega to da li će taj proizvod proći na tržištu. Ja sam ga razvio iz neke svoje vizije, da se udaljavamo od prirode, potpuno. Uradio sam to iz ličnih afiniteta, jer ja i da ne snimam ove emisije, tako bih živeo. Krenuo sam od nule i ko me je zarezivao, niko. Daju ti neki termin, šetaju te levo-desno, još te niko nije prepoznao, ali to vremenom prolazi. Prošlo je petnaest godina kad su se konačno pojavili sponzori koji su rekli "E, ovo je interesantno". Onda dolazi period jednog, drugog, trećeg direktora, ne mogu svih ni da se setim. Dolaze i Upravni odbori i niko nije imao problem sa time. Nisu davali žuti dinar za tu emisiju. Ako se snađemo, mi opstajemo, a ako se ne snađemo - možemo da vidimo da li ćemo to da radimo ili ćemo da odustanemo.

• Vi ste brend za sebe, mogli ste da birate televiziju na kojoj ćete raditi. Da li ste razmišljali o tome?

- Ali, ja sam tu počeo... Mislim da i taj program najviše odgovara RTS-u, taj program koji sam ja radio. Ne vidim nijedan drugi program kojem bi to pristajalo, pogotovo ne na nekim televizijama, da ih ne nabrajam. Oni se bave nekim stvarima koje uopšte ne vrednuju ono što je naše, ne potenciraju teme koje ja i dalje vidim kao bitne. Mene i dalje provociraju teme u kojima vidim da smo mi i dalje u zaostatku za svetom. To me posebno intrigira i dajem sve od sebe da narodu to predočim, da nešto shvati. Ja sve to gledam. Non-stop sam na đubrištima, deponijama... Nikada u životu nijednu televiziju nisam sreo na deponiji, da radi tu temu, niti bilo kog novinara. A, ja sam samo ove godine na tri deponije pravio emisiju. Boravio sam po nekoliko dana na deponiji, a znate li šta to znači. Bolje da staviš gas masku i da odeš tamo. Ne mislim samo zbog zdravlja, već je otvarati tu temu za sve nas jako korisno. I, opet, treba napraviti taj materijal tako da bude interesantan, da ljudi odgledaju to. Moraš da poznaješ televizijske alate i kako njima da se služiš da bi postavio jednu emisiju koja će biti gledana. To kroz nikakav fakultet ne možeš da naučiš, već da trčiš i da provodiš vreme na terenu non-stop.

• Olivera Kovačević je, kada se pojavila informacija da ste dali otkaz, rekla da se čeka Vaš povratak sa odmora da bi to bilo zvanično. Da li je otkaz u ovom momentu zvaničan?

- Da, naravno. Ima tome možda i mesec dana, ali nisam imao želju da trčim pred novinare sa informacijom da sam dao otkaz, jer to nije suština. Potpisali smo sporazumni raskid ugovora da bih, eto, zadovoljio taj potpisani kodeks. E, sad, taj kodeks je vrlo interesantna tema...

• Kako se zaista osećate kada vam se to dogodi posle toliko godina? Da li ste se osetili poniženo?

- Ne može da me ponizi takva priča, niti neki pojedinac. Bezveze je ispalo, pre svega zbog kuće za koju radim. Znate, ja bih se snašao, da je došao neko i rekao 'Dosta više, ne možeš da radiš ovde'. Pa, otišao bih, ima više televizija koje su se ponudile. Ništa mi ne bi falilo. Ali, nemam problem sa time, da li mi je povređena sujeta ili ne znam šta. Znam ja koliko to vredi i koliko narod to ceni, mada su mediji danas, a i društvene mreže, veliko zlo. Svako danas može da kaže ili napiše šta mu padne na pamet i da ne odgovara za to. Na primer, 'evo, ovaj zarađuje 500.000 evra...'. Jako je opasno kada nekome ulazite u novčanik. Sutra će se neko pojaviti da me reketira. Svi ljudi koji rade sa mnom, to je velika porodica, gomila ljudi, svi oni znaju da to nema veze s mozgom. Pa, i RTS zna da to nema veze s mozgom.

• Zbog čega neko iz RTS-a nije zvanično istupio i rekao da brojke koje se pominju kao Vaša zarada, kako kažete - nemaju veze s mozgom?

- Mislim da u svemu ovome RTS treba da bude malo odlučniji i da brani svoje ljude malo jače. Pravo da vam kažem, da je tu Tijanić Aleksandar, sve ovo se ne bi desilo. Zašto? Zato što je on pre svega znao šta znači reč novinarstvo, šta znači biti novinar. Ej, novinar! Pa to znači da istržuješ, da kopaš. Znate, rekao sam neka pričaju šta hoće, najvažnije mi je da sam ja miran sam sa sobom, da nemam šta da krijem i da svi oko mene znaju da su to laži. Ako će neko da napiše da sam ja uzeo toliki novac, zaradio ga... Pa, može da kaže da sam pucao na nekoga! Eto, to je meni potpuno isti rang. Isto je besmislica.

- Ovako mi se, čak, pruža veća mogućnost da zaradim, nego što bih zaradio da sam ostao u RTS-u. Da sam ostao u RTS-u, manje bih zaradio. Kada si slobodan na tržištu, možeš da radiš slobodnih ruku. Sada je tu dilema, da li je trebalo ranije to da uradim. Ali, ajde. Ja sam rukama i nogama grebao da se zaposlim ovde, da me prime za stalno. Moj početak je smešan, kao da me je neko Božjom rukom poslao i rekao 'ajde sada to da radiš', jer ja sam se spremao za nešto drugo u životu.

• Vi ste jedini čovek koji je bio zaposlen na RTS-u, a koji je rekao da se tu zapošljavaju preko rodbinskih i partijskih veza.

- Nije problem to reći, jer to svi znaju.

• Kako se opstaje u tim uslovima 36 godina?

- Tako što sam naučio zanat i tu ne može niko da me pobedi. Mogu da dođu i istu tu emisiju koju sam radio ponovo da rade, neće je uraditi. Neka se ne ljute ljudi sa RTS-a. To je sistem koji je spor, dobar za informativu, dobar za zabavni koncept, Evroviziju... Ali, ove dokumentarne emisije i takvo, terensko izveštavanje, to dajte nekom drugom ko je spreman da pogine na terenu da bi doneo vest.

• I dalje ostajete na RTS-u, jer će se emisije koje ste radili i dalje emitovati na prvom kanalu?

- Još uvek ima zdrave pameti u toj kući, pa su mi rekli 'Ako već daješ otkaz, hajde da odmah s tobom potpišemo ugovor po kojem ti u istom terminu radiš "Sasvim prirodno" i kviz "Potera"'. Zašto su to rekli? Pa da ne bih otišao na drugu televiziju.

• A poziva je bilo sa nekoliko televizija?

- Bilo je poziva, sa više njih. Dakle, pametan direktor će da kaže 'kako ja da zadržim ove ljude koji mi nose program', jer na televiziji je najvažniji čovek koji stane ispred ekrana i počne da priča. Taj čovek, koji je stao ispred kamere i treba sat vremena nešto da vodi, je nešto što se gradi. Svojevremeno je televizija slala u Italiju, u RAI, da se kadrovi edukuju, a neke druge televizije, pošto imam prijatelje u raznim televizijama širom sveta, idu u BBC jedanput u šest meseci na trening. Čak i prezenteri vesti idu na trening. Sad, ti treba da imaš dobar model, pa da ga gajiš i oblikuješ i da postigneš da ti on postane glavni voditelj neke emisije. To... Pa, to mora da se plati. Ne može taj neko da radi za običnu platu, jer taj neko nosi program.

• Da li bilo ko smatra prigodnim da Jovan Memedović sve što radi, radi za platu od, recimo, 100.000 dinara?

- Ispada da da. Ja sam godinama radio samo za platu i to za platu koja je bila smešna. A, bio sam i honorarac i to šest godina. Šest godina sam radio besplatno. Potpuno bez plate. Šest godina sam pokušavao da se zaposlim. Imali smo audio-vizueli test. Svi se tu pojavimo, pročitamo neke vesti i oni zaposle troje ili četvoro, a nama ostalima napišu da nismo zadovoljili audio-vizuelni test. Ja nisam zadovoljio... Sad sam, izgleda, konačno zadovoljio. (smeh)

• Ko je odlučio da sa Vama potpiše taj ugovor?

- Svi, i direktor i urednici zabavnog programa. Naravno, svi su nezadovoljni trenutnom situacijom. Interesantno je i da li uopšte taj Etički kodeks ima zakonsku osnovu... Nisam se uopšte borio da nešto dokažem, da ostanem na televiziji. Je l' to ne može više? U redu, doviđenja. Nemam ja problem sujete. Sad se tu postavljaju pitanja zašto, kako, pa ispada da se preko mene koji sam dao otkaz bore Upravni odbor i menadžment firme. Ja im ispadam taj most. A, što bih ja bio na poziciji da grebem i rukama i nogama da ostanem na televiziji na kojoj sam toliko radio? Ne. Dao sam otkaz i potpuno sam miran. Da vam kažem, u glavi sam otkaz dao onog momenta kada sam video naslov 'a šta on to radi za platu'. Kada sam se sreo sa tim čovekom prvi put sam mu objašnjavao da tako ne može da se radi, on je mene ubeđivao da ipak može... Digao sam ruke. A, onda je on razglasio da smo razgovarali, to je bilo na hodniku.

• Direktor Upravnog odbora Branko Klanšček je rekao da ste tom prilikom, tokom razgovora na hodniku, udarili šakom o zid.

- To uopšte nije postojalo, to je taj čovek izmislio. Pa, ja sam njemu crtao. Ako sam ovde, a snimam nešto ovde, da li si siguran da će kadar da mi se potrefi istog momenta ili moram da ga čekam? I tako dalje... Cilj mi je bio da shvati da je rad na terenu nešto drugo, a on je samo vikao 'dobro, dobro'. Na kraju je ispalo da sam ja bio agresivan i da sam lupao pesnicom o zid.

• Koliko važi ugovor koji ste potpisali?

- Sezonski je, do sledećeg jula se tako radi, a posle ćemo da vidimo.

• Šta to tačno znači?

- Videćemo da li ćemo ponovo potpisati ugovor, ako bude odgovarajući. Ako ne, nikom ništa. Na tržištu si, šta fali.

• Da li se spletom svih ovih okolnosti umanjila Vaša želja da radite sve što radite?

- Nije. Imam ja još elana. Kada imaš cenu na tržištu, ta pozicija nije loša.

• Zbog čega je ranije niste naplatili?

- Nisam imao dovoljno pameti. Više sam imao entuzijazma, želje da ja to snimim, da pokažem ljudima temu, da to sve emitujem... Loš sam bio, u marketingu, a ja time i ne umem da se bavim.

• Delujete mi potpuno rasterećeno, a to uopšte nije nešto što sam očekivala da ću videti i osetiti.

- Pa, veruj mi da jesam. Znaš šta je suština ovoga da narod shvati o čemu se tu radi. On kaže 'to ne može, to je eksterna produkcija'. Šta to znači? RTS naručuje od nekoga da mu nešto uradi. Zašto? Pa, zato što nema sopstvene kapacitete ili misli da ne može to da uradi, ili im je lakše, ili možda jeftinije. Ne daj Bože da poredimo naše plate, sa platama u okruženju. Ili, ne daj Bože da pogledamo kolika je plata ovog kviza u Hrvatskoj... I tako redom. To su ogromne razlike.

• Da li Vas je to nekada čačkalo?

- Ma, ne. Imate dva tipa čoveka. Jednog koji komercijalno gleda na stvari, a jedan gleda iz nekog svog emotivnog, duševnog ubeđenja. Kažem, živeo bih i radio ovako i bez televizije. I pre nego što sam došao na nju stalno sam bio na kampovanjima, pod šatorima i na planinama. Na kraju uspeo sam to da spojim. Kažu da mnogo novca uzimam za "Poteru"... Odlično. Hajmo ovako. Nađi nekog drugog, jeftinijeg, daj mu platu i stavi ga da vodi emisiju. Izmeri mu gledanost posle mesec dana. Šta si dobio? Pa, rejting koji nije to to. Suština je u čoveku. Čovek nosi program.

• Da li biste se, da dođe do toga i takve ponude, ponovo zvanično zaposlili na RTS-u?

- Pre svega, nije mi potrebno, a da li bi moralno bih imao moralnu satisfakciju kad bi priznali da su pogrešili, ni to ne znam. U ovom trenutku ne znam da li bi mi to značilo nešto ili mi je sad svejedno. Suština svega ovoga je da sam dug, ogroman period radio kako su mi rekli da radim, a onda je došao čovek koji je promenio neka pravila i ja sam zbog tih pravila otišao. Ali, dobro je što su ljudi sa RTS-a shvatili da im ja još uvek trebam.

• Treba li Vama RTS?

- Za sada mi je žao da odem na neku drugu televiziju. Videćemo kakav će biti razvoj situacije. Ali, nisu me podržali kad je trebalo, nisu me plaćali kad je trebalo da budem plaćen, sve je bilo na ivici egzistencije, samo me je ludi moj entuzijazam da emisija bude što bolja držao.

(Telegraf.rs)