Voditelj Zadruge otkrio kako je od depresije došao do poziva koji mu je promenio sve

Voditelj Darko Tanasijević pred našim kamerama otkrio je do sada nepoznate detalje o svom životu, počecima u karijeri ali i aktuelnostima u Zadruzi.

• Kako si proveo Novu Godinu?

- Novu Godinu sam proveo radno. Mnogi kažu da kada je provedeš radno čitava godina će ti biti takva, ali meni je svaka takva tako da ništa se tu ne menja. Proveo sam sa zadrugarima ceo dan, potom sam otišao na neku malu kućnu žurku. Mislio sam da ću se tamo zadržati sat-dva međutim zaglavio sam i posle sat vremena sna otišao da delim paketiće zadrugarima, ali svakako sam se lepo proveo.

• Darko, ti radiš na televiziji, takođe i u redakciji,  pored toga i često putuješ s obzirom na to da si poreklom iz Kovina, a stanuješ u Begoradu. Kako sve postižeš?

- Postižem nekom magijom, voleo bih da dan traje 36 sati, tada bih sve postigao. Ja toliko spominjem taj Kovin da ljudi misle da još uvek živim tamo, iako sam u Beogradu već 10 godina. Prvo zbog studija, a posle i zbog posla. Ko god da me pita ja kažem da sam iz Kovina, to je najlepše mesto za mene, to je moj dom i tamo uvek volim da odem, nažalost ne stižem zbog posla da idem jako često iako mi je blizu, ali sada se trudim da i odem češće jer imam i novog člana porodice, bratanicu Saru pa se trudim da me dete ne zaboravi.

• S obzirom na to da si često u Kovinu, da li si zadržao neki kontakt sa prijateljima iz srednje i osnovne škole?

- Kako ne. Ja uvek pričam da je moje primarno društvo ono koje sam stekao u osnovnoj i srednjoj školi, a kasnije i na fakultetu. Meni je čudno, upoznao sam mnoge ljude koji su došli u Beograd da studiraju, i kako su se preselili tako su i zaboravili odakle su došli. Svima njima je bilo čudno što idem svake nedelje kući, pitali su se šta ima tamo, ali istina je da nema ništa zapravo, ali ima sve. Tamo su mi porodica i prijatelji, komšiluk i ljudi koje znam. Oni su više onaj fazon idu kući za praznike, tri puta godišnje i to je to. Znam mnoge koji nemaju više prijatelje u rodnim gradovima, meni je to čudno, ali okej ne osuđujem.

• Kakav je bio tvoj put? Kako je došlo do ovoga gde si danas?

- Dug i težak je to put. Ja znam koje su bile moje ambicije, i nadao sam se da će se u nekom trenutku sve to posložiti. Na radiju sam volontirao, dok sam išao u srednju školu i to je moj prvi kontakt sa novinarstvom. Pink je moj prvi posao. Ukratko, upisao sam Fakultet političkih nauka, smer novinarstvo. Upisao sam treću godinu, i nisam upao na budžet. S obzirom na to da nisam iz Beograda, moji su plaćali i stan i školarinu, ali u jednom trenutku to više nisu mogli. Rekli su mi da se vratim kući i da putujem na ispite. Pristao sam jer svakako ne bih bio prvi. Taman sam se privikao na novo okruženje, nove prijatelje, nov način života, ja sam se vratio, i upao sam u zimsku depresiju. Nisam bio ni srećan ni zadovoljan, nisam bio dobro, bio sam mrzovoljan. Ja koji sam se dnevno viđao sa petnaestoro ljudi, sa svima se smejem, uvek sam bio pozitivan, postao sam neko ko se ne druži ni sam kim, gledao sam serije zatvoren u četiri zida - rekao nam je on, pa dodao:

- Drugarica me je trgla. Zvala me je i rekla da su na Pinku postavili oglas gde su tražili novinara. Rekao sam joj "ma daj, gde će mene da prime, nemam vezu, i ne živim u Beogradu", a ona mi je rekla da se prijavim pa neka stoji prijava kod njih, ako me pozovu snaćiću se. Pozvali su me posle mesec dana, i rekli su mi da dođem sutra na probni rad. Zvali su me uveče da dođem sutra popodne tako da sam zvao drugaricu, i zamolio je da me primi na sedam dana, jer sam dobio priliku za posao. Spakovao sam se i došao. Radio sam sedam dana, i nakon toga su mi rekli da siđem na drugi sprat, da bi mi rekli da li sam primljen. Ja ulazim, i vidim Željka Mitrovića. Nisam se pripremio ni očekivao njega. On je ozbiljan car. Ušli smo brzo u spiku. Najopušteniji razgovor, želeo je da mi predstavi Pink i sebe. Prosto ja sam u tom trenutku bio samo jedan klinac koji je radio tu nešto, i on je želeo da upozna mene. Šta radim, čime se bavim, šta studiram, i baš je imao sluha i vremena da mi se posveti, popili smo kafu, i ja sam tada potpisao ugovor, dobio posao i to je tako krenulo.

• Tebe kao da je život naneo na taj put?

- Pa ja verujem da neka dešavanja u životu utičemo mi sami, e sad neko kaže neke karte su tu već izvučene, neko je izvukao već za tebe pa je tvoje kako ćeš se na tom putu snaći i koliko će ti biti teško ili lako. Ja verujem da je meni bilo zapisano da se bavim televizijom i da radim baš na Pinku.

• Ti si javna ličnost, to sa sobom nosi dosta rizika, dobijao si i ozbiljne pretnje, šta se sada dešava sa tim?

- Ništa, sada to ignorišem. Iako bih svima preporučio da to urade, pa neka se bave time oni kojima je to posao. Ja kada bi to prijavljivao, prosto bih samo to radio. To je neki fanatizam, neki vid devijantnosti u ponašanju. Možes ti da navijaš za nekog, i sada voditelj postavi pitanje nekome koje se tebi to ne dopada, "kao da ja diram nekog njihovog", što naravno da nije tako, ja radim svoj posao, i moram da postavljam pitanje u skladu sa situacijom. E sada mene fascinira, moraš da uzmeš telefon, da me pronađeš na Instagramu i da mi sastaviš roman koji je pun pretnji, uvreda najgusnijih, ped***, klempavi, ali mene to ne vređa, međutim kad ti neko kaže da Bog da ti se porodica raspala od raka, nerođena deca ne znam ni ja šta, razne stvari koje ne mogu ni da izgovorim. Ja ne mogu da se ne zapitatam šta je sa tim umovima, da li su ti ljudi normalni, ili sam ja nenormalan kad ima mnogo više ovakvih. Ne znaš kako da reaguješ, da odgovoriš ili prijaviš. Jednom sam prijavio policiji jer je lik nosio ručnu bombu, ali tužba je bila odbačena. I ja prosto da tu gubim vreme, stvarno ne mogu. Zavisi od mog raspoloženja, nekada odgovorim, nekada na fin način napišem da im želim sve najbolje, zbog čega se oni iznenade jer to ne očekuju.

• Da li si doživeo tako nešto uživo?

- Nikada, to je tastaura mafija. Uživo mi nikada nije niko prišao da me uvredi već su tu samo zagrljaji i poljupci.

• Možeš li da nam otkriješ koja je tajna Filipa Cara, šta toliko privlači devojke kod njega?

- Dobijam mnogo takvih pitanja. On ima žvaku što se kaže. On stvarno ima neku foru, priču. On nije ružan, ali on je dokaz da ti je sve za džabe ako nemaš ti tu neku priču i energiju. Zadrugari često spominju Marka Markovića, on je kako oni kažu, kontra primer Filipa Cara. Toliko je lep, kao nacrtan, i stvarno je šarmantan i prijatan, ali kažu da mu fali ta neka energija, to nešto.

Ostatak intervjua pogledajte u videu na početku teksta.

(Telegraf.rs)