Boki Milošević o simbolici svog imena i datuma rođenja: "Porastoh toliko da ne mogu da zavidim ničijoj senci"

Od Mocarta i klasike preko džeza i evergrina do Brene i Cece - Boki Milošević i njegov klarinet. A sve je počelo 31. decembra 1931.

- Rođen sam nekoliko sati pre Nove Godine i nekoliko dana pre Božića, zato mi i dadoše ime Božidar. U Kraljevini Jugoslaviji tog doba behu važniji pravoslavni od ovih belosvetskih praznika. Kad sam ugledao ovaj svet, moje rodno Prokuplje beše belo i čisto. A da sam rođen samo četiri sata kasnije, bio bih godinu dana mlađi - pričao je Boki (1931 - 2018) u Muzičkoj apoteci.

Preporučujemo

- U stvari, rodio sam se zahvaljujući jednoj krađi! Da u Leskovcu nisu pokrali trgovca Petrovića, on ne bi dobio infarkt, moja majka ne bi ostala udovica, a moj otac, već duže udovac, ne bi preko provodadžija doznao za nju i ja se konačno i neopozivo ne bih rodio. Tako sam na vreme i na svom primeru pojmio da svako zlo ima svoje dobro i da je dobro, jako dobro što sam se rodio, pa makar i zahvaljujući jednoj krađi.

Ima dosta simbolike u Bokijevom imenu i datumu rođenja. Svaki čovek je božji dar, a Boki je Božidar.

- Kako da se ne radujem životu kad ceo svet slavi moj rođendan. I svi ratovi koji su poharali Srbiju za mog dugog veka nekako su prošli pored mene. Moj otac Krsta, vinogradar sa devet vinograda, družio se sa otmenom gradskom gospodom, pre svega je znao šta neće. Kad me je poslao u Beograd, rekao mi je: "Budi šta hoćeš, samo nemoj da budeš kockar!"

- Moje prvo suočavanje sa muzikom bilo je u očevim velikim bačvama. Kao najmanje i najmlađe dete ulazio sam unutra i ribao bačve. Od mladalačkog zanosa i sreće pomalo sam pevušio i opijao se tom akustikom u kaci sa kojom ne može da se poredi nijedno moderno ozvučenje.

- Kad me čuo moj deda Milan, rođeni Cetinjanin oženjen Grkinjom Tanom (tako se zove i moja ćerka), zanatlija i predsednik opštine u dva mandata, govorio je pred ukućanima: "Moj Božidar će biti pop, ima da peva u crkvi a ne u kafani! To je jedino časno zanimanje za ovako muzikalno dete."

Dobio je mlađani Božidar prvu violinu, počeo da peva i svira u "Abraševiću", a onda se i kod Bokija pokazalo da je slučaj samo način da Bog ostane anoniman.

- Svirao sam na slavlju kod popa koji me krstio. Među veselim gostima pojavio se i lekar Dragi Aranđelović sa nekim starim klarinetom. Kad se dobro napio, uzeo je moju jadnu violinu pa počeo da struže i ciguliše. Znajući da nije bilo mogućnosti da nabavim rezervne žice, preklinjao sam ga da ostavi violinu. Kad sam video da nema šanse jer "brat zna sve", ja mu odbrusih: "Ako ti maltretiraš moju violinu, ja ću maltretirati tvoj klarinet."

- Dunuo sam u klarinet, svideo mi se taj ton, a još više instrument koji sam od veselog gosta dobio na poklon. Kad sam došao kući, satima sam stajao ispred ogledala. Divio sam se kako mi lepo stoji, činilo mi se da sam veći dasa sa klarinetom nego sa violinom. Ubrzo su počeli da se puštaju filmovi o Beni Gudmanu i ja sam sebe video u tom svetu. I tako, od 1947, punih 70 godina se družim sa klarinetom.

U tih sedam decenija Bokijevog sviranja na klarinetu stalo je mnogo toga: od Mocarta i klasike do džeza, od svetskog i domaćeg evergrina do modernog folka.

- Veoma sam ponosan što sam taj ton kojim sam svirao Mocarta na Muzičkoj akademiji preneo u našu narodnu muziku, u to naše narodno blago i riznicu naših predaka. Naravno, uvek ima onih koji kradu i zloupotrebljavaju riznice, a ima i onih koji čista obraza služe svome rodu.

- Dok sviram zatvorenih očiju, vidim moje pretke sa zrnima grožđa na vrhovima prstiju i iznošenim kožusima punim tragova davnih ratovanja. To su moji preci koji mi šapuću o večnosti zemlje i porodičnog ognjišta, o prolaznosti i zaboravu svega zemnog, osim krvi koja se obnavlja. Taj šum njihovih moćnih krvotoka pretočih u muziku i porastoh tako da ne zavidim ničijoj senci. Tečem sa zvucima i ne mogu da ostarim. I neću!

(Goran Milošević)