Pesme uz koje je plakala Merima Njegomir: Svetost materinstva kao smisao

Snimila je Merima oko 500 pesama, pevala na arapskom, hebrejskom, kineskom, ruskom, italijanskom, a plakala uz "Mezimicu" i "Pismo sinu".

"Nekad nas je puna kuća bila,

Preporučujemo

k'o roj pčela kad sleti na cvet,

kako kome ojačaše krila

kao ptići krenusmo u svet.

Oprosti mi majko mila

za otetu rumen s lica,

jer znam da sam uvek bila

tvoga srca mezimica.

S tugom pamtim dan

kad si mi dalasvoj amanet

za moj srećan put,

rumen ti je sa lica nestala,

a ruka ti drhtala k'o prut.

Veruj majko u snu te dozivam,

željno čekam svaki susret drag,

kad god zore svog detinjstva snivam,

na jastuku ostade mi trag."

(Ljubo Kešelj - Đuro i Ilija Boljanović)

- "Mezimica" je moja prva pesma u saradnji sa Ljubom Kešeljom. Snimili smo je i odneli nagradu na "Ilidži". Pesmu je mnogo volela i moja majka. Kad god sam je pevala, majka je plakala. Danas plačem samo ja, i izbegavam da je pevam uživo - pričala je Merima u Muzičkoj apoteci.

- Kada sam spremala svoj solistički koncert u Sava centru, uvrstila sam u repertoar i "Mezimicu". Krene proba, krenem da pevam, pa se zaplačem. Boki Milošević to primeti, pa me povuče na stranu i upita da li sam dobro. Tada sam rešila da je skinem sa repertoara jer sam znala da ću zaplakati. Pošto živimo u vreme skandala i foliranja, htela sam da izbegnem svaku pomisao da je u pitanju lažna emocija.

Merima Njegomir je rođena 9. novembra 1953. godine u Zemunu. Odrastala je u doba kada pevanje nije bilo društveno priznato i poželjno zanimanje.

- Od mame sam povukla tu emociju, od mame sam dobila i tu najvažniju podršku da se bavim pevanjem, i pored očevog izričitog protivljenja. Moja majka je prelepo pevala, a tata je samo prenosio taj opšteprihvaćeni stav da ko ode u pevačice kad-tad postaje sramota porodice.

- Naravno, moj božji dar je nailazio na otvorena vrata dobrih ljudi. Nije mala stvar imati za prvog kompozitora jednog maga kakav je Tozovac, snimati pesme Zahara, Ljube Kešelja, Miše Markovića, Aleksandrića, Kemiša, Zorana Starčevića i ostalih najvećih kompozitora.

Merimina muzikalnost je planetarnih razmera. Mogla je da peva sve što čuje i na mnogim jezicima, ali samo dve pesme iz svog opusa nije želela da peva uživo. Jedna od njih je i pesma Zorana Starčevića iz 1992:

"Pismo piše svome sinu ostarela mati,

zaklinje ga da se rodnom zavičaju vrati.

Dođi sine, željo moja, rumena jabuko,

moje prvo radovanje, moja desna ruko."

- Uvek mi pođu suze kad je čujem. Izgleda da sam od majke nasledila ne samo ljubav prema pesmi nego i tu svetost materinstva. Da su svi u Srbiji kao ja, ne bi imali problem bele kuge.

- I baš pre nekoliko godina u Sava centru, na inicijativu umetnika iz Rusije, učestvovala sam u programu koji se baš tako zvao - "Svetost materinstva". Neka i mojih četvoro dece budu podsticaj tom svetom cilju. Materinstvo je bio moj smisao i ostavrenje, deca su moja najveća radost. I u najtežim trenucima oplemenjivale su moju dušu i davale mi krila.

- Možda je i činjenica što sam odrastala kao dete razvedenih roditelja napravila od mene jaku ženu. Doduše, čitava generacija mojih kolega i koleginica iz pedeset i neke naučila je da se bori kroz život. Kod mene nije važilo ono - ako sam se ja mučio, ne moraju deca. Mislim da je to pogrešno. Svako treba da prođe svoj put i ostavi svoj trag.

(Goran Milošević)