66. rođendan Slavice Mikšić: Fakultet životne umetnosti u klasi profesora sudbine

"Ne pitaj sine što oca ti nema,

otiš'o je i ne misli šta život nam sprema,

Preporučujemo

ako svoju grešku nikad ne uvidi,

dolaziće al' na kratko samo da te vidi.

Sreća je sine igračka skupa

koju ti majka kupiti ne može

sve dok otac nama se ne vrati

šta je sreća mi nećemo znati.

Zagrli oca zbog tebe kad dođe,

isprati ga do kapije kad ponovo pođe,

znaj da tvoja ljubav njemu nedostaje,

žao mi je ako misli majka ti ne daje.

Verovah njemu k'o vernome drugu,

tebe sam mu poklonila, a on meni tugu,

zar da majka sama sina da neguje,

reci mu to kad porasteš, onda nek' te čuje."

(Predrag Vuković Vukas)

Ovo je najveći radio hit u karijeri Slavice Mikšić. Tako tužna pesma, a 80-ih godina prošlog veka nije se skidala sa programa najslušanijih narodnjačkih radio stanica. I najradosnija slavlja ukrašavala je ova tužna pesma sa naravoučenijem.

- Čast mi je bila da pevam i snimam Vukasove pesme. Vukas je tada živeo u Čačku, bio porodičan čovek, a ja sam boravila u hotelu za vreme pripreme ploče. Danima sam odlazila na vežbanje, sve dok mi nije rekao da sam zrela za snimanje u studiju. Tražio je maksimum i samo njemu znane visine. Sa Vukasovim pesmama podigla sam svoju pevačku lestvicu - kaže Slavica Mikšić.

- Sećam se, na jednoj svadbi prilazi mi svekrva i kaže "hajde otpevaj onu pesmu u kojoj se kaže da nije lako ostaviti svoje dete". Dešavalo se da mi ljudi traže "onu Verinu pesmu", ne znajućii da je moja. Neki su bili ubeđeni da je to moja istinita životna priča, iako tada nisam imala dece, nisam bila udata. Kad sam dobila decu, ni u ludilu ih nisam savetovala da budu pevači.

Ova raspevana Vlajna izgradila je svoj prepoznatljiv pevački stil - dvojkaški i napadački.

- Rođena sam 15. juna 1956. u Melnici kod Petrovca na Mlavi. Odrastala sam uz muzikalnu majku, prelepe vlaške pesme i legendarnu manifestaciju "Homoljskii motivi". U tom raskošu folklora i pesme zapazio me Tihomir Paunović, legendarni frulaš i solista Radio Beogarda, muzički otac desetina pevača iz Istočne Srbije: Zorice Brunclik, Novie Uroševića, Goce Stojićević, Izvorinke Milošević, Živkice Miletić.

- Mlada sam došla u Beograd, u taj epicentar svih dešavanja. Bilo je tu i navalentnih muzičara, novinara, menadžera. Na moju sreću upoznala sam i Radoslava Graića, sivu eminenciju PGP-a. To je redak umetnik i intelektualac, jedan od najvećih stavaralaca i narodne i zabavne muzike, urednik najgledanijih TV emisija, a likom skoro nepoznat široj javnosti. Graja je bio moja zaštita od estradnih vukova i hijena.

Prvu ploču sa vlaškim pesmama "Najkuca sa numa minc" ("Dragane ne laži me") i "Ćinjeraca mult je duce" ("Mladost je lepa") snima 1974. godine za produkciju "Diskoton" iz Sarajeva. Slavičin diskografski prvenac štampan je u beznačajnom tiražu i prošao potpuno nezapaženo. Bile su to godine Slavičinih iskušenja: s jedne strane hiperinflacija novih pesama, a sa druge strane ne baš zavidan tretman pevačice na društvenoj lestvici poželjnih zanimanja.

- Muško i nekako, ali kad žensko ode u pevače to se smatralo nečasnom profesijom. Svaka pevačica je bila "davorika" koja mora da se popne na sto ili da sedne u krilo i da izvlači pare.

- Zbog tako iskrivljene predstave o pevačicama, u Petrovcu na Mlavi završih trgovačku, u Beogradu upisah Višu ekonomsku. Mogla sam da završim i najveće škole, ali pesma je pobedila ekonomiju.

Slavica je izrasla u izuzetnog tezgaroša, okorelog dvojkaša, pravog majstora narodnih veselja. Diplomirala je i doktorirala u čuvenoj "Čačanki" na Ibarskoj magistrali, punila šatre na najvećim vašarima, otpevala hiljade svadbi.

- Učila sam i od legendarnog dueta Bosa Ovuka i Rade Bogićević. Prošla sam školu zvanu šatra i kafana, ispekla zanat sa publikom. Bože, kad se samo setim: Šabački vašar, a pod šatrom Miroslav Ilić, Miroslav Radovanović, Vesna Zmijanac i ja.

- Bili su to dani pesme i provoda, takmičenja u punjenju kafana i šatri. A tek "Čačanka" - bio je to teren za promociju mojih prvih hitova. Tu smo opipavali puls naroda - i Marinko i Era i Vesna Zmijanac i Nada Topčagić i ja i mnogi drugi.

Ostavila je Slavica i značajnog traga u diskografiji. Od 1974. do 2000. snimila je sedam singlova i šest albuma sa desetinama večitih i potencijalnih hitova najvećih kompozitora narodne muzike: "Budi mi prijatelj", "Kome naša ljubav smeta", "Nemoj tamo kuda nema mene", "Tebe tvoja Vlajna čeka", "Oči, oči, crne oči" (Časlav Đoković), "Sreća je sine igračka skupa", "Ja malena, a kosa niz leđa" (Vukas), "Sa rastankom sreća ne prestaje", "U mom životu čoveka su dva" (Radoslav Graić), "Gotovo je sve" (Rade Bogićević), "Samo tebi verna" (Predrag Negovanović), "Oj, svekrvo, svekrvice" (Dragiša Rajković Ćole i Bora Vasić)...

Krajem 70-ih i početkom 80-ih, naročito sa pesmama Časlava Đokovića Predraga Vukovića Vukasa, Slavica Mikšić je izbila u top 10 pevačica narodne muzike.

- Svesna sam da nikad nisam bila popularna onoliko koliko su vredele moje pesme i moje pevanje. Iskreno, nisam ni jurila popularnost. Lepo sam živela od pevanja, posvetila se porodici. Ne bih se menjala sa onim najpopularnijim.

Diskografske kuće i radio stanice proglasile su nekoliko pesama iz Slavičinog opusa za hitove decenije. Dobila je Slavica i status estradnog umetnika.

- Ne znači mi mnogo taj status. Važniji mi je ovaj fakultet životne umetnosti u klasi profesora sudbine. Pevala sam napadački, a nisam napadna. Moje kolege su išle od kapije do kapije da nude svoje usluge i kude svoje kolege. Ja to ne bih mogla, a sem toga nisam imala svoje menadžere i stiliste. Skromnost je moje najlepše odelo. (Telegraf.rs)