Potresna ispovest Ljube Pantović: Nisu hteli ni da se rodim, samoj sebi sam slomila dva prsta

Bivša rijaliti učesnica Ljuba Pantović ispričala je detalje iz svog detinjstva o kojima ranije nije govorila. 

U ispovesti Ljuba je pričala o odnosu sa bivšim mužem, ali je prvi put progovorila i o svom odrastanju, koje je mnogo uticalo na sve što joj se kasnije dogodilo u životu.

Odrasla je u porodičnom stanu na Vračaru, u kom je živelo osmoro ljudi. Ona je sa ocem Predragom, majkom Dušankom i sestrama Ivanom i Miljanom delila jednu sobu. Bila je najmlađe, neplanirano dete.

- Svi su bili protiv toga da se rodim jer su moji roditelji već imali dve male ćerke. Brzo sam shvatila da sam na poslednjem mestu u toj kući. Dobijala sam samo tuđe stvari, meni nikada nisu imali da plate ekskurziju, pa sam sedela kod kuće dok su moje sestre putovale. Nisam bila ljuta što one idu, već tužna što ja ne idem. Zato sam se često inatila. Nisam htela da idem u vrtić, nisam htela ništa da jedem, čak ni sokiće nisam pila - započinje ispovest Pantovićeva.

Ona je nezadovoljstvo ispoljavala i kada se u Neimarskom parku igrala sa drugom decom.

- Često sam se tukla. Znalo se da u parku ne može da se igra nijedno dete ako mu ja ne dozvolim. Jedna devetogodišnja devojčica je na svojoj koži osetila moj gnev i bes iako sam ja imala samo šest godina. Poručila mi je preko drugara da ne smem da dolazim u taj park. Otišla sam na njena vrata i prebila je, tako da je morala da ide u Urgentni centar na ispiranje rana. Otad više nikome nije padalo na pamet da mi poručuje bilo šta - rekla je Ljuba za Hit Informer.

Izvor Ljubinog agresivnog ponašanja, ali i želje za dokazivanjem bio je njen odnos sa majkom.

- Majci sam uvek bila nebitna. Očajnički sam se trudila da budem najbolja u svemu iz nade da ću čuti jedno "bravo" od nje. Taj inat me je doveo do vrha! Pobeđivala sam u šahu, matematici, recitovanju i pisanju pesama, bila sam vrhunski sportista, ali nikada nisam čula to famozno: "Bravo, Ljubo."

Iz nade da će ipak uspeti da fascinira majku, završila je Osnovnu školu "Svetozar Marković" kao vukovac, a uporedo je išla i u muzičku. Morala je da svira violončelo, iako nije želela.

- Mama je htela da budem violončelista. Doživljavala je sebe kao velikog umetnika jer je imala emisiju na RTS-u i pisala je pesme, pa je želela da i ja budem umetnica. Moj san je bio da sviram klavir i pristala sam da sviram bilo koji instrument kako bih posle časova u školi svirala klavir. Bila sam spremna na žrtvu zarad koristi. U sedmom razredu sam se upisala i na kik-boks. Imala sam mnogo obaveza, pa nisam izlazila i imala prijatelje. Mama me je psihički maltretirala da stalno sviram, a kad bih dobila pet minus, smatrala bi me najgorom na svetu: "Eto, lepo sam ti govorila da treba još da radiš".

Zbog svoje velike ambicije, majka je htela da je upiše u srednju muzičku. Međutim, Ljubin san je bio da profesionalno nastavi da se bavi kik-boksom. Kako bi izbegla muzičku školu, sa samo 14 godina uradila je nešto jezivo - namerno je polomila prste.

- Dogovorila sam se sa drugaricom, koja takođe nije želela da ide u školu, da jedna drugoj polomimo prste, jer bez njih ne mogu da sviram violončelo. Stavile smo prste na štok od školskih vrata i iz sve snage ih zalupile. Ja sam za svaki slučaj ponovila to još dva-tri puta. Polomila sam dva prsta, koja su mi i danas kriva. Mojima nisam smela da kažem istinu, već sam ih slagala da se to slučajno dogodilo. Majka me je izgrdila. Tada je propao njen san, a moj je počeo da se ostvaruje. Ljuba je postala višestruka šampionka Jugoslavije i bila je reprezentativka u kik-boksu. Osvojila je preko 40 zlatnih medalja širom sveta u dva sporta, a njena majka je bila samo na jednom takmičenju.

- Ona verovatno ni danas nema pojma u čemu sam ja sve bila prvak. Mislim da me ne voli zato što sam ja sve ono što je ona želela da bude, a nije uspela. Htela je da bude poznata, ali nikada nije bila, da ima para, ali nije imala koliko je želela. Da bude najbolja u svom poslu, ali nije bila, a ja jesam. Otpisala sam je davno zbog toga što je na sve načine pokušavala da mi uruši autoritet kod moje dece. Kada sam vodila rat sa Aleksandrom što je u šestom razredu oblačila prekratke šortseve, moja majka je govorila da sam ja nosila kraće, što nije istina. Kada Aleksandri nisam dala da se tetovira sa 15 godina, mešala se: "Što joj braniš kada si i ti istetovirana." Podržavala ju je i da rodi dete, iako sam ja bila protiv toga.

Neretko, majka je umela Ljubu i da izvređa.

- Jednom mi je rekla da sam kriminalac, ološ, da su moje pare krvave, proklete. Ja više od deset godina imam najjači program za mršavljenje na svetu i od toga zarađujem, a ona mi govori tako nešto. Dok je išla na suđenja sa tatom, mene je pljuvala u sudnici, nazivala me silikonušom. Krivim je što nikad nisam znala šta je prava porodica. Lažno je predstavljala drugima da su nam odnosi idilični. To nije bilo tačno! Roditelji su mi bili razvedeni, a ja sam sa 16 godina pobegla od kuće. Ona za mene nije mama.

Zbog majke je, kako kaže, i odlučila da pobegne od kuće. U drugoj godini je počela vanredno da završava XIV beogradsku gimnaziju i otišla je da živi sa Karađorđem Subotićem.

- Poludela sam kada sam videla da mama čita moja pisma i kopa po mojim stvarima, pa sam pobegla od kuće sa Karađorđem. Imala sam samo 16 godina kada sam otišla od mojih i nikada se nisam vratila. Uzela sam jedino hokejke koje mi je kupila baka i otišla bez ičega. Tata se rasplakao zbog moje odluke, a mama je otišla u policiju i prijavila da sam pobegla sa kriminalcem. Zahvaljujući njoj, narednih nekoliko godina živela sam pod poternicom, zato što su, jureći njega, automatski jurili i mene kako bi me vratili kući. Imala sam ograničeno kretanje, jer ako bi našli mene, znali bi da je on tu negde, pa bi ga uhapsili.

Ljuba je neko vreme živela u konstantnom strahu da ne bude pronađena. Stalno je sa Karađorđem menjala mesto boravka, a on je živeo uvek na ivici zakona. U celom tom haosu, bivša kik-bokserka je 1. oktobra 1996. godine rodila ćerku Aleksandru sa samo 17 godina.

- Brzo sam shvatila da je on debil i kukavica, koji nije imao snage da se obračuna sa ljudima kojima je bio žrtveni jarac. Bio je budala koju su uvek nameštali. Zaljubila sam se u njega jer je u početku bio zaštitnički nastrojen prema meni, a posle svega što mi se desilo, najviše mi je bila potrebna pažnja. Novac nije, jer sam tada bila nezavisna, prodavala sam garderobu i naočare i zarađivala i do 200 maraka dnevno.

(Telegraf.rs)