Rade Vučković i njegov "Stari kavaljer": "Možda je umro šlager, ali Jesenjin nije"

"Zima je hladna, vetar sa snegom, čovek i pas u kutu se skrili,

Preporučujemo

drhtava ruka miluje pseto, dok tu kraj njega žalosno cvili.

Eh, kako starost može da boli, burna se mladost iz tame ruga,

gde su mi sada prijatelji lažni, kad samo pseto imam za druga.

A bio sam nekad stari kavaljer, a bio sam nekad stari kavaljer,

za društvo sam svoje zadnji dinar dav'o, za devojke lepe šampanjce otvar'o.

A noć je bila hladna k'o nikad, k'o večnost neka beskarajno duga,

ujutro ljudi nađoše samo smrznute u snegu dva stara druga.

A bio je nekad stari kavaljer, a bio je nekad stari kavaljer,

za društvo je svoje zadnji dinar dav'o, za devojke lepe šampanjce otvar'o."

(Rade Vučković)

Reklo bi se, onako na prvu, tipična Jesenjinova pesma. U stvari, ovo je pesma srpskog Jesenjina - Radeta Vučkovića.

- Pitaju me moji ispisnici da li je moguće da je ova pesma toliko zaboravljena. Iskreno, i ja sam je skrajnuo u neki drugi plan u odnosu na neke moje izvikane hitove. Ali, desi mi se tako da šetajući Knez Mikinom (što bi rekli mangupi sa Dorćola) naiđem na sledeći prizor: ulični svirač peva uz gitaru, a kraj njega pas sa šeširom. Ja uslikam taj prizor, a onda se setim ovih mojih stihova - kaže Rade Vučković.

- Zapravo, i moj "Stari kavaljer" deli sudbinu jugoslovenskog šlagera. Umrla je Jugoslavija, umro je i šlager. Iskreno, i ja sam malo lenj čovek. Stvorio sam mnogo i u zabavnoj i u narodnoj muzici, a pri tom sam ličio na avion koji leti sa samo jednim motorom.

Izgleda da je umrlo i ono jesenjinovsko u autorima, mada, Rusija i Jesenjin i dalje izviru iz Radetovog bića.

- Prvi put sam se obreo u Rusiji (tadašnjem Sovjetskom Savezu) 1972. godine. Pošto sam bio jugoslovenska zvezda zabavne muzike, Radmila Karaklajić me uzela u svoju grupu zajedno sa Bobom Stefanovićem, Draganom Mijalkovskim i Lidijom Kodrič. Tokom tromesečne turneje shvatio sam koliko je Rusija velika, a upoznah malo bolje i samog sebe.

- Na toj turneji imao sam sreću da upoznam ruskog barda Vladimira Visockog, velikog glumca i pesnika, oženjenog sa Marinom Vladi. Putevi Jesenjina sa Isidorom i Visockog sa Marinom su neverovatno podudarni. Evropska gospoda je upravo preko ovih znamenitih žena upoznala ove buktinje ruskog duha.

"Dete Kuršumlije" ni slutilo nije da će posle turneje objaviti i ploču za čuvenu rusku "Melodiju".

- Rusiju sam i pre turneje doživljavao kao moju drugu otadžbinu i drugu majku, pre svega zbog Jesenjina i Tolstoja. A onda sam zavoleo Đorđa Marjanovića koji je bio megazvezda u Rusiji. I sa Đorđem sam boravio u Rusiji, u ekipi sa Ivicom Šerfezijem i Mišom Kovačom.

- Kod Rusa je ljubav u korenu svega. Jedna velika ljubav Vladimira Visockog i urednice u Radio Moskvi razbuktala je i moje mladalačke strasti. Bila je malo starija od mene, ali, malo-pomalo uz gitaru i piće postadosmo bliski. Nije mi bilo teško da moje pijane noći prenesem iz Srbije u Rusiju.

Tokom ruske turneje i druženja sa Visockim iskomponovao je Rade i pesmu "Linija života", pevao i svirao na ruskom kao na maternjem.

- To je duboko emotivna i misaona pesma na stihove Visockog koja u mom slobodnom prevodu na srpski glasi: "Kad vam linija života krene koso kroz život, ne zvonite na sva zvona, pred životom ne spuštajte nos. A kad nas drug zaboravi, nema veze, oprostimo drugu. Hvala mu za ono vreme kad nam je bio drug."

(Telegraf.rs)