Slavujev sevdah: Zašto su Miroslava Ilića prozvali "Sarajčica"

"Sarajčice hajdemo, bona, hajdemo, mome selu zajedno, zajedno,

Preporučujemo

konja ću ti osedlati, aman, pa ćemo bježati.

Imam šumu golemu, bona, golemu, i bašticu šarenu, šarenu,

nasred bašče trešnja zrela, aman, slađa od šećera.

Blago tebi momčiću, bolan, momčiću, kad jašeš na konjčiću, konjčiću,

zlatatan dizgin i uzdice, aman, mame djevojčice.

Sarajčice ne luduj, bona, ne luduj, nikom ništa ne kazuj, ne kazuj,

vodiću te zlato moje, aman, gdje slavuji poje.

Šumica je golema, bolan, golema, a ja cura malena, malena,

mogla bi me ujest guja, aman, slušajuć slavuja."

(Jozo Penava)

Ovu kratku i laku pesmicu polovinom prošlog veka proslavio je legendarni Safet Isović. "Sarajčica" se zavrtela i u Mrčajevcima na prvim lampašima.

- Moj otac je jedan od prvih u selu kupio radio. Ta zvučna kutija u to vreme bila je najveća zabava u selu. Okupi se komšiluk, pa uz jelo i piće slušamo Vuleta, Safeta, Zaima, Nadu. Moj Žiko je bio zadužen za rukovanje radiom, tako da niko drugi nije smeo ni da ga uključi ni da ga isključi - kaže Miroslav Ilić.

- Naravno, i ja sam vrebao priliku da čeprkam po radiju. Dok su majka i otac radili na njivi, poželeh da čujem nešto za moju dušu. Hteo sam onako sam i mali da proverim mogu li i ja da pevam onako kao oni iz radija . Uključim radio i čekam, prolaze minuti, a ništa se ne čuje. Pomislim nisam uključio radio kako treba, pa odvrnem ton do daske. Odjednom, iz radija zagrme muzika. Ja onako prestrašen pobegnem pod krevet.

- Trešti radio, čuje se do pola sela, a ja ne smem da mu priđem i da ga ugasim. Srećom, otac je na njivi čuo buku i došao da stiša starog dobrog "Teslu".

Odrastajući kao jedinac i mezimac, pevušio je Miro uz oca i majku i raspevane komšije na njivi. Zato Obren Pjevović i zapisa: "Sada nema pesme poljem da se čuje, livada i njiva kao da tuguje".

- Ja sam prve narodne pesme naučio od moje majke. Kad sam pošao u školu, majka je poželela da se pojavim na đačkoj priredbi. Donela je neku svesku u koju je zapisivala pesme i počela da pevuši. Posle nekoliko isprobanih pesama, složili smo se da mi najbolje leži "Sarajčice hajdemo". Bilo je to vreme kada su bosanske sevdalinke bile veoma popularne.

- Usledio je moj prvi debi, moja prva "audicija", i to pred rođenom majkom, drugarima i komšijama. Škola u Mrčajevcima, koja je oduvek bila svojevrstan muzički rasadnik, tog dana nije mogla da primi sve one koji su došli da nas čuju i vide. Među onima koji su došli na priredbu primetih i čika Obrena Pjevovića, čija je kuća bila preko puta škole.

Tako je na školskoj priredbi u Mrčajevcima mali Miro pobrao prve aplauze i savladao prvu tremu. Ovaj vižljasti plavušan, zajapuren od uzbuđenja i straha, zapevao je Safetovu "Sarajčicu".

- Zbunjeno sam pogledao prema publici, tražeći u toj gomili svoju majku. Dok su moje oči polako vlažile, spazio sam majčin osmeh. Bio sam ohrabren, nastavih da pevam, završih pesmu. Dok sam bežao sa bine, odjekivao je aplauz mojih vršnjaka i komšija.

Zajapurenom mališanu najviše se obradovao Obren Pjevović, već afirmisani pesnik i kompozitor iz Mrčajevaca.

- Odavno nisam čuo ovakav glas. Bila bi šteta da se mali izgubi i ne nastavi da peva. Zato vas molim da ga pustite sa mnom u grupu "Raspevana Šumadija", koja ovih dana kreće na turneju po Jugoslaviji - govorio je oduševljeni Obren Pjevović.

U to vreme oko Obrena Pjevovića i Dragana Aleksića, poznatog harmonikaša i kompozitora iz Mrčajevaca, okupila se velika grupa svirača i pevača, pesnika naivaca i izvornih grupa: Dobrica Erić, Rade Bogićević, Bosa Ovuka, Velja Popović, Spasoje Dukić, Sida Marković, Stanimir Stojanović, Srba Milutinović Šamovac, Velja Jevtović... Najmlađi članovi "Raspevane Šumadije" bili su Gordana Jovanović, koja je postala primadona Beogradske opere, i Miroslav Ilić, koji je postao legenda narodne muzike.

Pesma koju je Miroslav pevao na đačkoj priredbi toliko je zaparala uši njegovim vršnjacima, da su mu odmah sutradan nadenuli ime "Sarajčica".

- Taj me nadimak pratio kroz celu osnovnu školu, gimnazijske dane, a i dan-danas kad se sretnem sa nekim ispisnikom usledi ono: "Gde si Sarajčice". Da budem iskren, ja volim sevdalinku i, kad sam u prilici da se raspištoljim uz tamburaše ili akustiku, volim da zapevam i poručim nešto iz tog opusa. Na kraju krajeva, maturirao sam na Šantiću.

(Telegraf.rs)