Isidora Građanin: Svaku ulogu sam dobila preko kastinga, ali nije lako biti glumica u Srbiji
Za nju kažu da je jedna od najlepših domaćih glumica, da pleni šarmom i pozitivnom energijom, sa čime se slaže svako ko je sreo ovu zanosnu i talentovanu devojku i bar na kratko popričao sa njom.
Glumica Isidora Građanin rođena je u Beogradu 1996. godine, a iza sebe već ima nekoliko uspešnih projekata po kojima je postala prepoznatljiv. Neki od njih su "Moja generacija Z", "Junaci našeg doba", tumačila je Sofku u filmu "Vrati se Zone", Marijanu u komediji "Petak 13", Nađu u seriji "Istine i laži", te bibliotekarku u seriji "Komšije".
Tumačila je i epizodne uloge u serijama "Jutro će promeniti sve", "Urgentni centar“ i "Ubice mog oca", a manja uloga joj je pripala i uostvarenju "Južni vetar".
Značajni projekti sasvim su dovoljan povod za razgovor sa našom mladom glumicom, koja je za Telegraf.rs otvoreno govorila kako o poslu, tako i o privatnom životu i planovima.
Na početku objašnjava da li je za do sada postignuto sreća bila bitan faktor ili je sve prilike “grabila” sama.
- Rekla bih da faktor sreće ima svog udela, ali mislim da ipak nije najbitnija stvar. Ja sam zaista sve onako "školski radila". Od osnovne škole, preko srednje do fakulteta. Zaista sam se maksimalno trudila da radim na sebi i da se bavim sobom u svakom smislu. I mislim da postoji neka pravda i da sve zajedno utiče na to.
- Jesi li uvek bila posvećena svemu što si radila, kakva si bila tokom školovanja?
- Jesam. Mogu da kažem da me je fakultet koji sam upisala (FDU) izuzetno interesovao. Naravno, zato sam ga i upisala. To je nešto što sam oduvek najviše i volela. To što sam ulagala trud nije bilo sa nekim naporom jer sam to volela i želela, ali se jesam trudila. I jesam uvek pokušavala da budem što bolja, da napredujem.
- Snimala si "Ubice moga oca", sada ćes i "Junaci našeg doba", a spremaš i dve predstave?
- "Junaci našeg doba" treba da krene da se snima za koji dan, od sredine aprila, i tome se baš radujem. Dugo smo čekali na drugu sezonu. Pored toga sam sam radila dve predstave. Jedna se zove "Porodične priče", a druga predstava se zove "Sponzoruša", vrlo zanimljiva, aktuelna i duhovita priča.
- Kako izgleda snimanje u doba korone?
- Moram da priznam da je korona donela veliku neizvesnost. Ranije smo mogli da isplaniramo slobodne dane, a sada je često problem što se otkazuju snimajući dani jer se desi da je neko zaražen ili da je neko potencijalno zaražen. Naravno da se poštuju sve mere i svi nosimo maske na setu, navikli smo na to.
- Sa kim ti je bila najveca čast da sarađuješ, a sa kim bi u budućnosti volela da se nađeš ispred kamere?
- Sa svim kolegama sa kojima sam sarađivala, bilo da su mlađi ili stariji, zaista sam lepo radila i ne znam koga bih mogla da izdvojim kao konkretno nekoga sa kim bi mi bila najveća čast da radim. Lepo mi je bilo kada sam snimala "Junake našeg doba" sa Igorom Đorđevićem, Minom Lazarević, Brankom Cvejićem... Mislim da nam je bila divna saradnja jer smo igrali porodicu, pa nam je bilo važno da se vidi da smo bliski. I u "Ubicama moga oca" sam sarađivala sa divni glumcima i to veoma cenim. Sa Brankom Katić sam skoro sarađivala i bio je divan osećaj da delim kadar sa jednom tako divnom glumicom i osobom.Velika je čast naći se u projektu sa velikim glumcima.
- Je l' postoji neki savet od koji si dobila od starijih glumaca, a pamtiš ga i primenjuješ?
- Ono što sada uviđam kada igram predstavu, recimo, jeste da je bitno da znam da publika nema svest o tome šta mi treba da izgovaramo, koje su naše replike. Mi toliko dugo spremamo te predstave, da zaboravimo da publika ne zna o čemu se zapravo radi. U glumi nema "kako bi trebalo da bude", bitno je da bude uverljivo.
- Postoji li neko od starijih glumaca za koga si prvo mislila da ti pada previše teško da sarađuješ sa njim ili njom, a da si kasnije shvatila da je to ipak lekcija više?
- Da, imala sam i takvih iskustava. Ali shvatam da smo mi svi drugačiji i to je normalna stvar. Niko se ne slaže sa svim svojim saradnicima, ali nikada nije došlo do takve situacije da imam neki intenzivan sukob ili tako nešto. Zaista je sve bilo vrlo profesionalno, uvek, sa strane svih ljudi sa kojima sam sarađivala. I jeste uvek bila lekcija, da ja ipak svoje misli skrajnem sa drugih i da sve uradim najbolje koliko mogu.
- Zavrsila si filološku gimnaziju, španski jezik, čak si to želela da studiraš, ali si se ipak opredelila za glumu. Te dve profesije su prilicno različite, šta je poveznica između jezika i glume? Zbog čega si se baš u španskom jeziku pronalazila i zašto je gluma prevagnula?
- Nisam htela da studiram španski jezik. Od malena sam želela da budem glumica. Španski jezik mi jeste velika ljubav i alternativa za glumu, ali srećom upisala sam FDU odmah posle četvrte godine gimnazije. Filloška gimnazija je jedna divna gimnazija iz koje sam izašla sa jednim ogromnim znanjem i zaista sam zahvalna na tome. Radila sam sa divnim profesorima. I, specifično je jer je u jednoj grupi bilo nas 12 učenika. To su uslovi učenja gde zaista imaš prostora da mnogo napreduješ. I putovali smo, išli smo u Španiju na razmenu učenika i njihova kultura i jezik su mi u srcu.
- Španski jezik u Srbiji, ali i mnogim drugim zemljama, prva je asocijacija za telenovele. Da li bi se oprobala u originalnoj latinoamerickoj telenoveli da ti se ukaže prilika?
- Kada sam bila mlađa nisam bila taj tip koji je previše gledao telenovele. Jesam ispratila neku, moram da priznam, ali nisam bila neki najveći fan. Više sam odrastala na nekim američkim filmovima i serijama, ali veoma cenim špansku kinematografiju. Ona mi je uvek bila veoma interesantna. I jedna od njihovih serija koju sam gledala je "Un paso adelante". Zaista mnogo volim tu seriju i tu sam pokupila neko predzanje o španskom jeziku.
- U poslednje vreme glumačku scenu u Srbiji su potresle afere o silovanju i zlostavljaju glumica. Da li si ti ikada tokon svoje glumačke karijere doživela neku neprijatnu situaciju ili bilo šta tome slično što ti je ostalo kao "rana"?
- Na svu sreću zaista nisam. Nisam imala nijedno neprijatno iskustvo, ni približno kao neke devojke koje sada iznose svoja iskustva. Smatram da u svakom poslu postoji rizik da se desi tako nešto mladim devojkama. Uvek će postojati ti ljudi koji će zloupotrebiti svoj položaj, svoj autoritet, svoje ime... I mislim da to nije presudno za moju profesiju. Bar sam čula da toga ima i u drugim profesijama. Ja na sreću nisam nikada imala takvo iskustvo i zaista se nadam da ni u budućnosti neću.
- Kada bi ti se požalila sada neka koleginica, kako bi ti reagovala u tom trenutku, kako bi je posavetovala?
- Pre svega je najbitnije da osoba koja je preživela neku traumu, da se zaleči, kako bi sve to prevazišla i kako bi nastavila normalno da živi. Ali svakako da smatram da bi trebalo svako da prijavi ako mu se desi bilo kakva neprijatnost te vrste, jer to ne sme da prolazi. Mislim da svaka devojka koja doživi tako nešto treba to i da kaže kako ne bi druge devojke dolazile kasnije u istu situaciju.
- Kako se dobijaju uloge u Srbiji?
- Što se mene lično tiče i mog iskustva, uloge se dobijaju preko kastinga. Ja sam svaku ulogu do sada dobijala na kastingu ili na neku preporuku, gde se kasnije napravio neki kasting, u smislu užeg kruga. Po mom iskustvu, a ja zaista ne znam za druge primere, ne poznajem ljude koji su na neki drugi način dobili uloge, mogu da kažem samo putem kastinga.
- Koliko je teško biti glumica u Srbiji?
- Slagala bih ako bih rekla da je lako. Mnogo toga ima što bi trebalo da se poklopi. Meni se dešavalo da želim da dobijem neku ulogu, ali je ne dobijem. I onda često razmišljam šta sam pogrešno uradila, a samo treba da shvatim da nije do mene, nego je nekom drugom više "legla" ta uloga. Sada je takav trenutak u našoj zemlji da se zaista više snima, negi ranije i ima više posla za gluce i ljude na filmu i mislim da je sada trenutak koji treba da se iskoristi. I svako treba da nađe svoj prostor pod suncem. Smatram da je trud, rad na sebi, profesionalan odnos, korektan odnos sa ljudima na setu, bilo sa kolegama, rediteljem i celom ekipom, su stvari koje utiču na to da li neko radi.
- Da ti se ukaže prilika da li bi otišla u Holivud i sa kim bi volela da tamo sarađujes?
- Apsolutno bih odmah otišla u Holivud. Odrastala sam na njihovoj kinematografiji i bila sam ogorman filmofil kada sam bila mlađa. Znala sam da odem u bioskop i provedem tamo ceo dan. Bila bi mi želja. Naravno da apsoulutno najviše volim svoju zemlju, ali ako bi mi se ukazala prilika iskoristila bih je. Volim Entonija Hopkinsa, Roberta De Nira, Bred Pita, što da ne! (smeh)
- Neke tvoje kolege su započele karijere u Rusiji i ide im veoma dobro, imaš li ti neke planove u vezi sa tim?
- Ako bi se ukazala prilia, naravno da bih. I svaka čast mojim kolegama koji su uspeli, mislim da je to velika stvar. I mislim da je divno što danas postoji nekako velika otvorenost između zemalja i različitih kinematografija. Čujem i da neki naši ljudi igraju u nekim Netfliksovim serijama i divno je da se otvaraju takve prilike.
- Koju ulogu nikada nikada ne bi prihvatila?
- Ne bih nikada prihvatila ulogu gde je naša zemlja predstavljena negativno. Ne bih mogla sebe da vidim u tome.
- Kako ti se svideo film "Dara iz Jasenovca"?
- Svideo mi se. Mislim da je zaista bilo vreme da se napravi takav film. Mislim da bi generalno filmovi koji se bave našom istorijom trebalo da budu prioritet i da to bude neki proizvod koji ćemo da izvozimo, jer možemo da ponudimo bogatstvo tematike.
- Ima li sujete u glumačkom svetu?
- Mislim da to zavisi od toga kako se postaviš i kakav odnos izgradiš sa ljudima. Sigurno da postoji i to može da stvori problem u kolegijalnim odnosima. Ako ne želiš to da primećuješ - ne moraš.
- Sa kim se družiš od svojih kolega?
- Sa kolegama sa svoje klase se družim i to su neki od mojih najvećih prijatelja. Tu smo se upoznali, na fakultetu. Ljudi koji su mi najbliži krug. To su moje kolege Milan Zarić, Đorđe Hajduković, Marina Ćosić, Mitra Mladenović... To su samo neki od njih... Da ih sada sve ne nabrajam. Takva je klasa, i ko nije studirao u takvim okvirima ne može da oseti tu bliskost. Družim se i sa Minom Nenadović sa kojom sam snimala "Crveni mesec".
- Imaš li i dalje prijatelje iz detinjstva?
- Da. Ja sam svoje skoro celo detinjstvo provela kod babe i deda ne selu, u Kačarevu. I koliko poznajem sebe, toliko poznajem i te bliske ljude.
- Jesi li ti onaj prijatelj kome se poveravaju ili koji se poverava?
- Moram priznati da volim da budem ta koja se poverava. Nisam egocentrična, ali okrenem priču na neke svoje teme. Umem, naravno, i da slušam. To mi je i deo posla, naravno da moram da se bavim drugim ljudima. Svakako da mi je gluma donela to da sam postala mnogo tolerantnija za neke ljudske mane, što možda i nije dobro za mene.
- Sta misliš o plastičnoj hirurgiji? Holivudske glumice su često na meti kritika iz razloga što preteruju sa botoksom?
- Moram da kažem da kritikovanje glumica za botoks i pastične operacije je počelo još odavno i čitala sam o tome još kao mala, što je možda i uticalo na moje mišljenje o svemu tome sada. A ja znam da kao glumica ne bih smela da dozvolim bilo kakve drastične promene koje bi se mnogo primećivale jer prosto bih sebi smanjila široku lepezu uloga koju bih mogla da odigram. Stavila bih sebe u jedan okvir i mogla bih samo to i da igram. Generano, neću da kažem da sam protivnik toga, iako s jedne strane jesam jer bilo šta što radimo na svom licu nas čini manje autentičnim.
- Kako se privatno relaksiraš? Treniraš i kik-boks?
- Tako je. Ja sam uvek trenirala nešto i bila fizički aktivna. Znam da je treniranje bitno za moju profesij, a i da bih se ja lično osećala dobro. Kik-boks je nešto u čemu sam baš pronašla neko uživanje. Izuzetno mi je zanimljiv sport jer pored toga što učim neku novu veštinu, koja je zaista specifična.
- Sada, da je sve normalno, da rade kafići, restorani, gde bi radije otišla? Na tamburaše, splav, pab? Šta radije biraš?
- Otišla bih sigurno u neku kafanu, klasičnu. Mnogo mi nedostaje to. Ja sam osoba koja baš voli da izlazi. Obožavam da se provodim i slušam muziku.
- Nešto što sve zanima je kakav je tvoj emotivni status?
- (Smeh)... Neću ništa konkretno odgovoriti na ovo pitanje, ali okej je.
- Gde vidis sebe za deset godina profesionalno, a gde na privatnom planu?
- Profesionalno bih volela da nastavim da se bavim ovim poslom koji najviše na svetu volim, da mogu da kažem da imam dosta uloga iza sebe, dosta uloga koje su mi drage. MIslim i na pozorište i film. A privatno, nadam se da ću u tom trenutku imati porodicu i nadam se da ću biti i na tom polju ispunjena.
(Telegraf.rs)
Video: Ludilo u Novom Sadu: Klinci jurili da se slikaju sa Cecom
Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.
Ivan
Nije lako biti zensko, ovo ono.. Samo se zalite, a muskarce ne pitate kako im je recimo da rade u rudniku, na gradjevini i da se pitaju hoce li docekati zivi sledeci dan. Samo pricate o zenskim problemima kao da ih muskarci nemaju, razlika je samo sto mi muskarcima ne pricamo na sva usta o tome jer onda se odmah kaze "pa ti si musko", musko svakodnevno trpi psihicko nasilje od strane zena, osete moc i onda krenu da te gaze jos vise jer znaju da ne smes nista da im uradis jer inace ima da ti napakuju svakakve optuzbe, jer eto danas se zenama vise veruje na rec nego muskarcima
Podelite komentar
Komentator 1
Napokon neko pozitivan, vidno vredan i željan da pokaže svoj talenat. Sve naj u budućnosti.
Podelite komentar
Tara
Lepa i fina, a i pametna. Samo napred, Isidora.
Podelite komentar