"Sestra i ja smo uhapšeni zbog sumnje da skrivamo Ratka Mladića, dva i po meseca sam bio u samici"

Pevač grupe Leksington, Bojan Vasković (37), ispričao je deo svoje prošlosti o kojoj retko i nerado govori.

Naime, pevač se prisetio rata tokom devedestih godina, kao i svog rodnog grada, koji ne bi nikada napustio da njegova porodica i on nisu bili prinuđeni.

- Imali smo stan u mestu Dobrinje i tu smo živeli godinu, dve pre rata, a imali smo kuću u drugom delu grada i niko nije verovao kako će stvarno doći do tog rata. Otišli smo jedan dan kod babe i dede da ih tamo obiđemo i to veče su stavljali barikade i mi nismo mogli da se vratimo u stan - započeo je pevač.

- Bio je vojni čas, ali su se tada svi zajedno čuvali i muslimani i Srbi. Kroz neko vreme desio se iznenadni napad i mi smo tada bežali i povlačili se kroz jednu šumu. Pucalo se, to je bio konvoj ljudi koji se povlačio, ljudi su ginuli od granata, metaka, gazili smo preko mrtvih bukvalno u tom povlačenju. Tata mi je ispričao da sam mu tad prvi put rekao: "Tata, ja se bojim". U tom povlačenju smo se čak tata i ja izgubili, ja sam ostao sa komšijama i rodbinom, a on je pokušavao da povede babu i dedu, nažalost bezuspešno - prisećao se Bojan i dodao:

- Za to vreme, sestra i majka su nam bile u Dobrinji, gledale su na televiziji šta se dešava. Celu noć sam proveo u strahu, sam. Posle smo neko vreme išli od izbegličkog do izbegličkog logora, pa je tata kasnije prebacio mama, sestru i baku u taj deo naše teritorije.

Nažalost, Tu nije bio kraj mukama koje su snašle njega i njegovu porodicu.

- Tata je radio u sektoru razmene zarobljenika i vraćao se kući jedan dan. Na jednoj čistini, gde je snajper zona jer su tu često ljudi pretrčavali, on je stao da pomogne jednom čoveku i tu ga pogodi snajper. Od tog ranjavanja je ostao nepokretan. Rekao mi je da mu je samo bilo u glavi da li da se ubije ili da preživi zbog nas, jer je znao da će ostati invalid. Kasnije je prebačen hitno na VMA, usledile su tri godine rehabilitacija i mi smo svi došli za Beograd da budemo sa njim - rekao je Bojan.

- Niko tada nije razmišljao da nećemo moći da se vratimo u Sarajevo, to je bilo naše ognjište. Međutim, pošto nismo imali gde da živimo prvo nas je primio ujak u Podgorici, pa smo tek kasnije došli u Beograd i ostali tu. Kako je tata bio nepokretan, mama je radila sve sama, tako da smo sestra i ja kasnije pričali da su nam zapravo roditelji bili mađionačari, jer nam nikad nije ništa falilo i pored svega. Išli smo na eskurzije i nismo se izdvajali od druge dece - ispričao je Vasković.

U toku svog odrastanja Bojan se bavio fudbalom i išao na časove pevanja, međutim sa 17 godina ga je zadesila nova neprijatna situacija.

- Dešava se taj period hapšenja, gde smo kao porodica, a pogotovo sestra i ja bili kolateralna šteta. Mene su teretili dok sam imao 17 godina, proveo sam dva meseca u samici, majka 8 meseci i sestra isto dva i po meseca, dok otac ostaje sam. Samo zato što je majka radila u birou Republike Srpske kod Jovana Đoga, koga su teretirili za skrivanje Ratka Mladića. Zamisli ja sa 17 godina nemam ni pojma ko je on, a kamoli da ga skrivam - rekao je Bojan.

- Hapse sestru i mene da bi ucenili majku da nešto kaže, tipičan politički slučaj. Posle 11 godina pravda je pobedila, mi smo svi oslobođeni i istina je izašla na videlo, hvala Bogu. Majka je u to vreme dobijala preteće poruke različitih sadržaja. Dok smo sestra i ja bili u zatvoru, tamo su stvarno svi bili dobri prema nama, jer su znali da smo tu na pravdi Boga. U zatvoru sam zapalio prvu cigaru. To je bila agonija, jer nisam znao ni zašto sam tu, nisam znao ni kako su mi sestra, majka, otac, tek posle 15 dana sam čuo kad je došao advokat u posetu - prisetio se pevač.

(Telegraf.rs)