Ovako je pevao i govorio Đorđe Želčeski, ponosni Makedonac i još ponosniji Beograđanin (PLEJLISTA)

Tačno pre godinu dana preminuo je Đorđe Želčeski, muški član legendarnog dueta. Tako je utihnuo poslednji autentičan narodnjački duet, jedan od poslednjih muzičkih simbola bivše Juge. Ovo je sećanje na Đoleta, skinuto sa traka mojih radio emisija.

Preporučujemo

- I Njegoš veli: "Bez muke se pjesma ne ispoja". Zbilja, makedonska pesma je rezultat ljubavi i siromaštva. I najveselija makedonska pesma ima neki akord tuge, ta muka je iznedrila 27 nepravilnih ritmova. U jednom istom selu u Makedoniji, jedna ista pesma se peva različito, narodne nošnje su različite u gornjoj i donjoj mahali neke varoši - govorio je Đole Želčeski.

- Mislim da je teško naći Makedonca koji ne zna da igra i peva, čim ispili iz majčinog krila ima potrebu da u nešto lupa. I u staro doba roditelji su smatrali porazom ako im dete ne zna da svira. Na primer u Bitolju, konzulskom gradu, bilo je sramota da dete ne zna engleski ili francuski jezik i da ne svira neki instrument.

Ovaj ponosni Makedonac, još ponosniji Beograđanin i erudita, verovatno je jedini u diskografsko-estradnom svetu sa četiri diplome: radio pevač, pedagog, laborant i sanitarni tehničar.

- Imao sam sreću da rastem u vreme Ace Sarievskog, Nikole Badeva, Vaske Ilieve. Naravno, pre svih, izdvojio bih Vasila Hadžimanova, koji je sa magnetofonom obilazio sela i zaseoke i sakupljao stare narodne pesme i objavio desetine zbirki. To su moji temelji, sve ostalo je nadogradnja: prvo sam završio muzičku školu, svirao sam violinu. Nakon toga sam završio srednju medicnsku, pa višu pedagošku. Probao sam da budem i nastavnik i laborant, al' ne vredi. Pesma je moj poziv, biće da sam pozvan od Nekog (sa velikim slovom n).

Đorđe Želčeski, Muzička Apoteka, Foto: Promo

Polovinom prošlog veka na Smotri folkloraca na Zlatiboru upoznao je Kevser Selimovu, plavokosu lepoticu krupnih zelenih očiju. Planula je ljubav, rođen je najpopularniji makedonski duet. Sa nostalgijom se sećao Đole tih velikih muzičkih turneja koje su trajale i po tri meseca.

- Bile su to godine "kad je sve bilo muzika". Nije bilo interneta i vizualizacije, ljudi su bili željni da nas vide. Obično se polazilo baš iz Makedonije, pa Crna Gora, Srbija, Bosna, Hrvatska, Slovenija. Ljudi su prepoznavali ne samo našu muzikalnost, mnogo više su cenili našu posvećenost, energiju. Publika je to znala da ceni, zato i potrajasmo tolike decenije.

- Svetski meridijani su puni naših pečalbara. Mi smo tim ljudima donosili sve ono što im je falilo u tuđini: prvu zaoranu brazdu, izvor sa kojeg se pila voda, sunce koje budi. Mi smo ih vraćali u rodni kraj, bili smo njihovi najbliži. Taj osećaj sreće koji vidimo kod naših zemljaka nije mogao ničim da se plati. Zaradili smo i pare, i kuće, i automobile, ali, iznad svega prijatelje skoro u svakom jugoslovenskom selu i stranom gradu.

Kevser Selimova i Đorđe Želčeski, to je ljubav veća od Pelistera, to je karijera od 60 godina, to je nekoliko stotina snimljenih pesama na malim i velikim pločama i arhivama Radio Beograda, Skoplja i Sarajeva.

- Sa nevericom i tugom moram da kažem da čak i Radio Skoplje nema više svoj reprezentativni narodni orkestar, nema više "Čalgija". Čujem da je slična situacija i u Sarajevu. Dobro je što RTS čuva svoj Narodni orkestar, ali problem je tzv. folk. Nova makedonska pesma, čini mi se, odoleva naletu modernog folka. Melodije rade ozbiljni kompozitori, najčešće akademski obrazovani muzičari, a tekstove pišu ozbiljni pesnici.

- Jedino se plašim ove sveopšte brzine, i šah se ubrzao. Moja generacija je na turnejama po celu noć igrala jednu partiju šaha, a sad je sve nešto brzopotezno. Tako je u na estradi: samo ako može sad i odmah, zvezda za mesec dana, album na pola godine, razvod na svaka tri meseca i astronmski honorar. U toj jurnjavi se ne biraju načini, puno "zvezda" a malo umetnika. U moje vreme se razlikovala pevačica od manekenke, glumice, starlete. Sad je sve to pomešano, brzo dođu, a brzo i odu.

(Goran Milošević)