Tako je pevao i govorio Staniša Stošić (1945 - 2008) (PLEJLISTA)

"U daljini dok sam bio ja, draga mi je bila neverna,

Preporučujemo

drugoga je volela, prokleta bila.

Nema više nje, odnela je sve, odnela je moju mladost,

i sa srca svaku radost, nema više nje.

Danima sam željno čekao, noćima sam o njoj sanjao,

da poljubim usne te, drage voljene.

Kad je mogla mene da vara, i drugom će biti neverna,

bolje što je otišla, prokleta bila."

(M. Radojević)

Ovu pesmu sam muzičkim gurmanima na zdravlje prepisivao u mojim radio emisijama. "Nema više nje" je tek jedan od stotinak Stanišinih izleta van Vranja i karasevdaha, pesma sa snagom evergrina, možda i najveći narodnjački šlager u opusu legendarnog Vranjanca.

- Ja sam sa 18 godina postao solista Radio Beograda. Snimao sam pesme iz mog rodnog kraja, ostavljao svoj glas u arhivi nacionalnog radija. Bio sam mlad čovek, a već priznat umetnik od Carevca i njegove ekipe sa radija, poštovan, ne i popularan.

- Postao sam radio pevač, postigao najviši umetnički nivo jednog pevača, a bio anoniman sve do pojave "Lele Vranjanke" - pričao je Staniša Stošić u mojim radio emisijama.

- Pesme iz mog repertoara stare su sto pedeset, dvesta godina. Jedna od najmlađih je Tokovićeva "Lela Vranjanka" iz 1972 i Zaharova "Zbog tebe mome ubava" iz 1982. Kako sam stariji, ova najmlađa mi nekako najlepša, možda i zato što sam "Vranjanku" pevao milion puta.

Rano je zapevao na radiju, rano je zakoračio u diskografiju. Sve što nije snimao na arhivskim trakama, snimao je na malim i velikim pločama. Bilo je tu i Krnjevčevih, Bucinih, Grajinih, Zaharovih, Tokovićevih pesama, bilo je tu i modernih aranžmana Dragana Kneževića i Zorana Pejkovića.

- Ja sam jedan od prvih koji je pre pola veka snimio legendarnu pesmu Dragiše Nedovića "Stani, stani, Ibar vodo" i objavio za "RTV Ljubljana".

- Drago mi je da sam povukao nogu, pa "Ibar voda" postade jedna od najsnimanijih pesama, snimaju je i trubači i tamburaši. Ponosim se što sam na Prvom festivalu "Dragiša Nedović" dobio nagradu za životno delo i to od porodice velikog pesnika.

Sa dvesta trajnih snimaka izvornih pesama i desetinama novih u tradicionalnom ruhu, Staniša je prosto zacario terenom Vranja, postao "tatko za karasevdah". Ipak, širinom svoje umetničke duše i tim razornim lirskim tenorom zalazio je i u druge muzičke terene: makedonske, šumadijske, bosanske.

Printskrin: Youtube/v2all

- Većina mojih kolega peva zbog love, a ja sam pevao iz čiste ljubavi, naročito prema najstarijim i najtežim pesmama. Neobično sam voleo makedonsku muziku, znao sam makedonskih pesama možda i više nego Vranjanskih. Voleo sam i Makedonce kao narod, kao moje komšije.

- Teško mi pada kako se danas skrnavi "Zajdi, zajdi". Poznavao sam autora i pevača te pesme, legendarnog Aleksandra Sarievskog.

- To je pesma koja ima svoju melodijsku liniju, svoje trajanje, svoje zakone, svoje ukrase. Imam utisak da mlađe kolege misle ako je produže na dvadeset minuta da će ostaviti veći utisak.

Ogorčen tretmanom narodnog umetnika i izvorne narodne muzike u rijaliti Srbiji, u mikrofon Muzičke apoteke rekao je i ovo:

- Žao mi je što nisam snimio "Tamo daleko", žao mi je što ta pesma nije srpska himna, trebalo je da bude opera o srpskoj epopeji i golgoti. Ta pesma je sklanjana od strane onoga koji se borio na suprotnoj strani. Na koncertima je pevam operski, spreman da stanem rame uz rame sa Pavarotijem.

Na današnjoj plejlisti su Stanišine pesme izvan vranjanskog atara.

(Goran Milošević)