Boris Lazović, Vukasov razbijač i takovska legenda: Najteže će meni biti harmoniku ostaviti

"Kad ja htedoh ti ne htede, razminu me ljubav tvoja,

Preporučujemo

sad ti hoćeš, a ja neću, tebe stiže sudba moja.

Dođe mojih pet minuta, sad od mene sve zavisi,

dokaži mi da ponovo zavolela mene ti si.

Kad dugove izmirimo, milo ti za drago za vraćam,

jer odavno bez raloga bolom tvoje grehe plaćam.

Sa vremenom i danima okreće se točak sreće,

sad ti malo u svom srcu polomljeno gaji cveće."

(Predrag Vuković Vukas - Ruždija Krupa)

"Dođe mojih pet minuta" je pesma iz 1975. godine, sa prvog singla Borisa Lazovića. Tako je pevačko jato Predraga Vukovića Vukasa pojačano još jednim grlatim gospodinom.

- Dugo sam čekao da snimim ploču. Kad smo uvežbali pesmu kod Vukasa, nije bilo ni magnetofona ni kasete pa da mogu da snimim i vežbam do ulaska u studio. Pevušio sam je u sebi i po ulicama Čačka na putu do autobuske stanice, tek da ne zaboravim melodiju i reči. Kad ubodoh pravu intonaciju, sav srećan pustih glas, a jedan taksista veli: "Gledaj ovu budalu, ide ulicom i dere se" - priča Boris Lazović za Muzičku apoteku.

Boris Lazović je sam svoj majstor, peva i svira na harmonici uglavnom ono što sam komponuje.

- Ja sam prvo čuvao ovce. Jedan moj prijatelj, koji je služio kod gazde, zamoli me da pričuvam i njegove ovce, a on da ode na vašar u Gornji Milanovac da nam kupi dve frule. Posle mi je priznao da je maznuo lovu od gazde da bi nam kupio frule. Mučio sam se na fruli, pa rekoh ocu da mi kupi harmoniku.

- Otac uzajmi pare i krenemo biciklima u Čačak po harmoniku. Lako nam bilo spustiti se u Čačak, al' mi duša siđe u nos u povratku. Svratim usput da se okrepim uz parče hleba i sira, a moj otac primeti: "Toliko navaljivao da mu kupim harmoniku, a već posle tri sata nošenja postade mu teška".

Dugo je Boris vežbao na harmonici i još duže čekao da snimi prvu ploču. Kad je dočekao svoj prvenac, odabrao je pesmu simboličnog naslova "Dođe mojih pet minuta".

- Posle vežbanja kod jednog majstora, počnem da sviram u kafani "Mali Beograd" u Gornjem Milanovcu. Dođu Novica Negovanović i njegov brat Predrag da sviraju u susednoj kafani. Uplašio sam se kad sam čuo i video kako Novica i Peda sviraju. Novica kida, Peda bije za njim, a ja se pitam šta tražim ovde. Ipak, Novica i Peda me malo utešiše: "Šta si se stisko, razvuci malo tu harmoniku".

- U jednoj čačanskoj kafani dođe Vukas sa njegovim tamburašima, čuvenim "Palilulcima". Ja se ohrabrim pred njim, znajući da je za Miroslava Radovanovića kompomovao veliki hit "Ti si žena mog života", i zakujem pesmu "Ne igraj se, ne muči mi dušu".

- Vukasu se to svidi i pozove me da snimamo. Dođem kod Vukasa, izbaci mi svesku sa pesmama i dade da biram. Ja odaberem iz cuga "Dođe mojih pet minuta", nekako me asocirala na veliki hit "Pet do dvanaest za nas dvoje" mog uzora Novice Negovanovića.

Snimao je Boris sa najvećim muzičarima, pratili ga ansambli Branimira Đokića, Dragana Aleksandrića, Miše Mijatovića, Novice Negovanovića.

- Kad samo pomisim ko mi je svirao na pločama: Brana Đokić, Aca Šišić, Boki Milošević, Dragoljub Kitić, Šaban Šaulić mi svirao bubnjeve na pesmi "Ništa lepše od ljubavi". Priznajem, imao sam tremu pred takvim asovima, naročito pred Šabanom, grešio sam, bilo je ponavljanja. U jednom trenutku Kitić gitarista reće Vukasu: "Daj Šabanu da otpeva pesmu, da se više ne mučimo".

Printskrin: Youtube/PESMA KAO LEK – TV DUGA PLUS

Počeo je uz frulu, a pročuo se s harmonikom. Svirao je vašare, svadbe, igranke, ispraćaje, komponovao sebi i drugima na harmonici.

- Svirao sam i jednu bogatu sahranu. Dođe čovek kod mene, i onako sav uplakan kaže: "Osatvio mi strikan petsto evra da mu sviraš sahranu. Obesio se, ostavio oproštajno pismo, zavetovao te da mu otpevaš "To Cigani, to". Pokaza mi cedulju i pare. Teška srca prihvatim i pozovem još jednog harmonikaša da mi bude malo lakše.

- U povorci nema popa, nema plača, samo ja sa mojom ekipom sviram i pevam. Kad stigosmo na groblje, harmonika puna para. Sahranismo čoveka, mi krenemo kući, a pokojnikov sin me uhvati za rukav i veli: "Morate i kod kuće da svirate". I na najjačim svadbama nisam zaradio toliko, ostalo nam i da počastimo kafanu.

I danas se u rudničkom kraju prepričavaju Borisove bravure sa harmonikom, štosevi u punjenju vašarskih šatora.

- U trenucima lude inspiracije, znao sam da dignem harmoniku i sviram iznad glave. A onda skinem levi kaiš od harmonike, spustim je do zemlje, pridržavam nogom i razvučem meh po dijagonali, od zemlje do glave. Moj veliki rival, Slobodan Betulić Betula, znao je da opije kombajnera i prepreči kombajn preko puta kako bi zaustavio saobraćaj koji vodi do moje šatre.

Ostavio je Boris Lazović značajnog traga i u diskografiji. Sedamdesete godine prošlog veka obeležio je sa osam Vukasovih pesama na četiri singla: "Dođe mojih pet minuta", "Uramljena slika", "Ništa lepše od ljubavi", "Grešna ženo", "Jedan nula za mene", "Ja sam doktor za poljupce", "Seo Mile na livadu", "Golubice moja". Od osamdesetih je komponovao i sebi i drugima: "Mile kazandžija", "To Cigani, to", "Šaren leptir", "Oj curice iz zelenog luga", "Motokultivator", "Danas mi se šurak ženi"...

- Kako sam stario, komponovao sam sve veselije pesmice, naročito na stihove Milutina Mijailovića i Milana Bojovića. Sećam se, moja ćerkica se igra sa vršnjacima iz ulice, ja ih gledam i slušam kako pevaju neke dečje pesmice u kojima se pominje motor i traktor.

- Meni u momentu sinu melodija i napisah pesmu: "Moj auto nema volan i kabinu, pali se na kanap, ja na curu finu. Neko vozi motor, neko vozi traktor, ja i moja mala motokultivator". Dugo sam je pevao na svadbama, a dadoh je Stevu Damljanoviću da je snimi.

- Na jednoj svadbi gost mi traži pesmu za zeta. Probao sam da ga nađem sa nekim starim svadbarskim pesmama, ali on insistira da pevam pesmu u kojoj je zet glavni. Smišljao sam i smislio: "Danas mi se šurak ženi, lepo njemu, lepo meni. Običaj je, to svi ljudi znaju, da zet prvi poljubi šurnjaju".

- Zadnjih godina me izdaje vid, sve manje sviram, fali mi harmonika. Ko zna, možda ovo bude i moja oproštajna: "Kad prestanem jednog dana da pevam i sviram, najteže će meni biti harmoniku ostaviti".

(Goran Milošević)