Danka Stojiljković, 30 godina u diskografiji: Ja sam narodni, a ne estradni umetnik (PLEJLISTA)

"Kao vetar u mom kraju kad sve polomi,

Preporučujemo

razbio si i ti tako čašu ljubavi,

nikad više bistra voda neće poći sa izvora,

tebe više neću čekati.

Ej, dušo moja, prođoše nam godine,

moja ljubav, tvoje laži, ko bi rek'o prođe sve.

Kao zima kad zamrzne šume, livade,

sledio si i ti tako moje nade sve,

nikad više ni proleće da otopi tugu neće,

kad u nama nema želje te."

(Mirjana Andrić)

- Pesmom "Ej, dušo moja" trijumfovala sam pre petnaestak godina na Festivalu narodne muzike "Dragiša Nedović" u Kragujevcu. Pesma je osvojila nagradu za tekst, aranžman, interpretaciju i nagradu stručnog žirija. Zanimljivo je da je pesmu napisala Mirjana Andrić, istoričar umetnosti, uz prepoznatljiv aranžman Branimira Đokića - priča Danka Stojiljković, narodni umetnik.

- Naravno, prelepo je pobediti na jednom ovako prestižnom festifalu, još mi je važnije to što će pesma ostati i posle mene. Tako su nekad razmišljli i moji roditelji. Otac, onako umoran kad dođe s posla, znao je da uzme harmoniku i gitaru i da mi pevuši "Evo srcu mom radosti". Kada sam je snimala za arhivu, otac mi je rekao: "Nemoj tako školski, dodaj neki svoj ukras".

Danka Stojiljković, devojačko Slobodanka Popović, rođena je 1969. godine u Alibunaru. Sa 14 godina postaje član KUD-a "Abrašević" iz Pančeva, a ubrzo pevač i igrač Ansambla "Kolo".

- Kad popunjavam mesto rođenja ja upisujem da sam rođena u kući, u Alibunaru. Majka je dva dana pre porođaja usnila kako govori svom komšiji da sam se ja rodila i da se zovem Slobodanka. Kad sam se rodila, tako sam žestoko pustila glas, a babica je primetila: "Ova će biti pevačica".

Prvu ploču sa osam pesama Predraga Vukovića Vukasa snima pre 30 godina za PGPRTB.

- Upoznala sam Vukasa 1991. godine na Studiju B. Tada sam nastupala sa ansamblom "Kolo". Vukas me čuo i odmah mi ponudio saradnju. Otac se plašio u šta će to da preraste, ali je ipak dozvolio. Odlazila sam kod Vukasa, vežbala, prihvatio me kao najrođeniju. Moj prvi ulazak u Radio Beograd je i bio sa Vukasom. Žao mi je što te pesme nisu prošle, a prelepe su. Sve smo pogodili sem trenutka - snimali smo kad se u Jugi zaratilo.

- Vukas mi je rekao, onako između redova, da je hteo da napiše nešto slično kao "Ja nisam rođena da živim sama" za Anu Bekutu. Snimili smo prelepu pesmu "Ne pitajte zašto plačem", baš u tom stilu. Nesreća je što sam je snimila kao početnik, ali, ko zna, možda je jednog dana oživim.

Snimila je Danka nekoliko studijskih albuma i stotinak trajnih snimaka za arhivu Radio Beograda i Radio Novog Sada. Svakoj pesmi dala je svoj pečat, svoj ukras i svoju emociju, neku prepoznatljivu umetničku notu.

- Drago mi je da me ljudi prepoznaju po tom umetičkom nadahnuću. Doduše, prepoznaju me i po ovoj dijastemi. Kao mlad pevač krila sam svoje zubiće, ali vremenom se privikoh.

Printskrin: Youtube/PESMA KAO LEK – TV DUGA PLUS

Ponosna je Danka i na svoje koncertne aktivnosti, naročito na mesta na kojima izvodi svoj repertoar.

- Za tridesetak godina trebalo je da snimim mnogo više. Sarađivala sam sa svim ansamblima i orkestrima RTS-a. 2005. sam snimila dvadeset dve romanse i gradske pesme, bukvalno za četiri sata u "Studiju 6". Imala sam čast da snimim četiri poslednje numere sa sjajnim Žarkom Milanovićem. U "Studju M" sam nastupila na javnom snimanju večeri romnasi sa Stankom Jovanovićem za Radio Novi Sad. I mom Pančevu sam poklonila solistički koncert.

- 2012. sam obeležila prvih 20 godina umetničkog rada svojim prvim solističkim koncertom u Domu sindikata. 2016. u "Kolarcu" održala sam solistički koncert ruskih pesama i romansi uz Umetnički ansambl Ministarstva odbrane "Stanislav Binički". U kripti Hrama Svetog Save 2017. nastupila sam na večeri srpske i ruske pesme u okviru Svetosavske nedelje.

Danka Stojljković je svih ovih godina oličenje istinskog narodnog umetnika, vrhunskog soliste i tumača naše prave narodne pesme.

- Priznajem da mi je na početku karijere imponovalo kad me najave kao "estradni umetnik". Danas estrada podrazumeva i gaćice, vrele i mokre guze, glumatanje u rijalitiju. U tome ne učestvujem i ne želim da se poistovećujem sa vokalnim invalidima, prvenstveno mislim na "pevačice". Naravno, pod estradnim nebom ima mesta za sve, ali hajde malo da se pogledamo u ogledalu i da vidimo gde smo i ko smo, šta ćemo našoj deci i unucima preneti kad je ukus u pitanju.

Danka je pre dve godine, na uručenju estradno-muzičkih nagrada SEMUS-a, vratila Nagradu za životno delo. Imao sam čast da prisustvujem tom događaju i da zabeležim Dankino obraćanje. Tom prilikom je, između ostalog, rekla i ovo:

- Po mom najdubljem uverenju, Nagrada za životno delo treba da bude kruna nečije karijere, a ja tu nagradu nisam spremna da nosim potpuno uspravno i sa ponosom. Metaforično, imam potrebu da nagradu ovakve težine utiplujem u zid, a sad bih je samo zakucala ekserom. Zato predlažem da je dodelite nekom od nenagrađenih kolega, generaciju starijih od mene, koji su to pre mene zaslužili.

- Iz navedenih razloga, polaskana priznanjem, verujući da ste me pravilno razumeli, zamolila bih vas da mi tu nagradu pričuvate dok se sadašnji kriterijumi ne izjednače sa mojim. A ja ću sačekati vreme u kome će materijalni i lični interesi biti potisnuti nacionalnim i opštim. Ukoliko ostanem ovako dosledna i beskompromisna u čuvanju nacionalnog folklora, javiću se za desetak godina, kad steknem status, da preuzmem nagradu.

(Goran Milošević)