Hari Mata Hari: Nemam ja prijatelja ni među prijateljima. Ovo je moja istina o odnosu sa Merlinom

Hari Varešanović / Foto: Nikola Tomić

Hari Varešanović često je u Beogradu, a ovaj put srpsku prestonicu posetio je kako bi promovisao novu pesmu "Ja sam sam što nemam tebe".

Datum njegove posete i razgovora sa nama poklopio se i sa njegovim rođendanom, i to jubilarnim, šezdesetim. Kaže, ima jednu želju - da sve ovo prođe. Što se njega tiče, prethodni meseci pauze došli su mu kao odmor na Maldivima, a iako koncerata nije bilo, Beograd je često posećivao iz privatnih razloga.

Takođe, prvi put posle mnogo godina Hari je iskreno govorio i o Dinu Merlinu, nakon brojnih, višegodišnjih nagađanja i pisanja da ova dva slavna muzičara nisu u dobrim odnosima.

- Svaki čas sam pomalo ovde, ali više zbog prijatelja, nekih svojih relacija, muzike ove godine ne. Sve znate. Ali, toliko imam nekih emotivnih obaveza, druženja, svako malo sam tu. Kao rezervni grad - rekao nam je Hari o srpskoj prestonici, na početku razgovora.

• "Ja sam sam što nemam tebe" - sjajna pesma, sjajne reakcije publike.

- Ja zovem tu pesmu "Aprilske kiše", ali, dobro... "Ja nisam sam što nemam nikog, ja sam sam što nemam tebe", tu je suština misli u pesmi. "Aprilske kiše" ovako, najbolje zvuči. Ja je zovem duplo. U suštini, nema veze, bitna je pesma - da se nekom svidi ili ne svidi.

Vesti sa naslovne
• Odakle inspiracija za takav tekst? Emotivno je, reklo bi se, težak.

- Nije, uopšte. Manje-više sve pesme pričaju o ljubavima. Ja nisam čuo pesmu da je na svadbu neko otišao, uglavnom se rastaju. Ta "tužnoća" svakog krasi, od mojih kolega. Što si tužniji, to su popularniji. Imaš nešto što stoji na stolu, zagledaš se, kažeš moglo bi biti ovako... Muzika je posao.

• Možete tako da je gledate?

- Kako ću drugačije? Emocija je mama, deca, muž, to su prave ljubavi; a pesme su imaginacija nečega, nekih ljubavi, što mi izmišljamo kao naš talenat. Pesma je nešto fino, eto... Umetnost je način na koji ljudima malo pokažeš kako se radi umetnost, ljubav koja nije prava.

• Koliko Vam fale koncerti?

- Ja sam dosta svirao, 30 godina. Od Australije, Amerike, Kanade, Skandinavije... Pa, kao da mi je nešto leglo. Kao da me je neko poslao na Maldive. Meni je kvalitet odmor. Mogu ga naći nije bitno gde, nego s kim.

• Rekli ste da ne možete da držite koncerte između ostalog i zbog toga što vaša muzika zahteva barem 10.000 ljudi. Pamtite li najveći koncert u karijeri?

- Mislim da je to bilo na Ušću, ovde. Bilo je oko 100.000, bio je Music Fest. Posle toga, moj samostalni, na Koševu - 50.000. Onda, Nova godina u Sarajevu - isto jedno 50.000. A, najslađi koncerti su mi bili pred manjim brojem ljudi, kad vidim reakciju, suze...

• Pitali su u jednom intervjuu kako ste podneli period pauze, finansijski, i rekli ste da Vam to nije teško palo, jer imate neke druge poslove. Koji su to poslovi, nismo znali da se bavite još nečim?

- Nemam ja. Svo pitanje je zasnovano na predrasudi koja nije istinita. Jedna reč je umetnuta, koja menja suštinu. Ja u životu, to je specifično za mene, nikada nijednog dinara nisam zaradio osim od muzike. Svaka moja stabilnost ili nestabilnost se veže samo i isključivo za muziku. Znao sam spajati ljude, kombinacije, trgovina, ali ja se ničim bavio nisam. Samo sam pravio pesme i pevao.

• Onda je pogrešno preneto.

- Jesi li ikada naišla na nešto što je pogrešno preneto? (smeh) To ti sve govori. (smeh)

• Jeste li onda lako ili teško pregurali taj period?

- Ja sam lako. Nije zlato sve što sja.

• Veliku pažnju domaće javnosti privukla je priča o Vašem rođenju i Vašem ocu koji Vam je, kako ste rekli, spasao život tako što Vas je "ukrao iz bolnice". Da li je sve to istina?

- Nisam ja to često pričao. (smeh) Stvarno je šega bila. U Sarajevu, te godine kad sam ja rođen, 16. januara, bila je enormna zima, ubijala! A, u porodilištu radijatori nisu radili, počele su bebe umirati. I, šta će ti moj otac, konta ode narandže doneti mami, u neku veliku kesu. I, op, kući! Dobro, Sarajevo tri kuće, nije Njujork. Mene ostavi i po mamu! U pet minuta. To je priča mojih roditelja, ako oni lažu, i ja lažem. (smeh) Stvarno su bili toliki minusi da je bilo par smrtnih slučajeva.

• Rekli ste da nemate nijednog prijatelja među pevačima.

- Nemam ja prijatelja ni među prijateljima, to je problem. Kao ni ti. Samo ne znaš da nemaš. Sad sam malo previše ozbiljan, ali istinit, nažalost. Daj Bože da čovek ima par prijatelja.

• Pa imate li?

- Sve kao da se skupljaju, kao da sam u sušilicu stavio. (smeh) Ja imam, pre svega, publiku koja je brojna, koja me voli i voli moje pesme. Imam drugove, družbenice, ljude koji vole sedeti sa mnom, piti, zezati se. Imam puno ljudi koji se vole slikati sa mnom... Ali, oni ljudi koji su stvarno... Za mene je prijateljstvo kad nema znaka jednakosti. Ja ne sretoh tog čoveka, osim moje mame, što je prirodno. A, dalje, i da ta matematika nikad nije realna - uvek je tvoje duplo, a moje jedno. Kad uđeš u te stvari, onda ti se zgadi i prijateljstvo. Kako starim sve više uviđam da ono što sam mislio da su prijateljstva, nisu baš prijateljstva.

• Jeste li usamljeni u tom smislu?

- Pa imam ja družbenica, deset ljudi uvek, idemo, muzika, sve veselo. Ali, ne daj Bože da ti bude nešto... Možda ja ne valjam. Možda sam preiskren. Možda ja to imam u okruženju. Ne može se ništa generalizovati. Možda sam previše strog, a možda i nisam.

• Rekli ste da je estrada jedna vrsta glume.

- Nego šta je?

• U mladosti ste se družili sa Bregom, Kustom... Je l' tu među vama nije ostao neki kontakt?

- To su bila površna druženja. Kontakti se gube, ljudi idu svojim putovanjima, problemima... Nekada, kad smo bili mladi, ovi nabrojani, ja, ta ekipa - imali smo želje i volje da se zezamo i družimo. To je bilo Sarajevo tog doba.

• Svašta se snima u poslednje vreme. Pratite li?

- Pa, zadatak mi je da pratim...

• Šta Vam se dopada od toga? Razumete li uopšte današnju muziku?

- Ne smem reći da ne valja, jer to stvara uspehe. Deca vole to... Mogu iskarikirati, napljuvati, dva sata. Pusti me dva sata, ja ću samo pljuvati, ali neću, jer ne mislim tako. Svako vreme ima svoju muziku, omladinu, publiku. I oni imaju svoju publiku i zaslužili su to, a koliko traje i koliko je kvalitetno, to će pokazati dvorane i pevanje tih pesama. Kao što smo i mi imali priliku, red je da i oni imaju priliku.

• Sve što je popularno da li znači i da je dobro? Šta se Vama dopada?

- Ima stvari koje su popularne, a meni se dopadaju, a ima i stvari koje su popularne - a meni se ne dopadaju. A, popularnost je jasna. Staviš plakat i koliko ti dođe ljudi. Nema veze moje mišljenje sa tim. Ne mogu ja napuniti stadion, nego 50.000 nekih drugih ljudi.

• Vi ste veličina u muzičkom smislu, niko ne može da kaže da Hari nema dobre pesme, zavidnu karijeru i da ne zna da peva. Ali, možemo da kažemo da Hari danas možda ne može da napuni neku salu kao Buba i Jala.

- Hari je više napunio od njih, kad sabereš 30 godina. Pa ne može ni Hari više, dosta je. Možemo i tako postaviti stvari, pa nek malo i oni pevaju. Ima pravo deca neku drugu vrstu muzike da slušaju. Oni vole i moje pesme, ali hoće malo i svoj komad generacije.

• Volite li svoje pesme?

- Nisam nešto razmišljao o tom odnosu prema svojim pesmama... One su stvarane iz mene i prirodno je da je to zadnji atom moje ljubavi. A, sad, objasniti kako to biva i kako se sniva... Ne mogu reći, istina je da volim svoje pesme.

• Napunili ste 60 godina. Jeste li srećan čovek i šta Vas čini srećnim?

- Imaš dnevnu sreću i životnu sreću. Imaš ljudi koji su dnevno stalno srećni, a biografija užas. Imaš ljude koji su stalno namrgođeni, a pogledaš biografiju - Ajnštajn! Ja sam svaki dan, recimo, namćor, a životno sam uvek srećna. Mislim da je moj život jedna od srećnijih priča na ovoj planeti.

• Što ste "dnevno namćor"?

- Dnevno, ali životno ne. Pa, dođe mi. Moram popiti kafu na vreme... Znaš i sama koliko imaš svojih rituala koje ne završiš na vreme, pa treseš se.

• Moram da Vas pitam ono što se godinama provlači po medijima, a to je Vaš odnos sa Dinom Merlinom. Ima li tu nešto sporno, pa toliko intrigira?

- Ne postoji ništa.

• Ravna linija?

- On je malo mlađi od mene. Ja sam već imao neku vrstu karijere, lokalne. Imao sam jednu pesmu, "Poletela golubica sa Baščaršije". To je bio hit, ubica u Sarajevu! Dino je tek počeo 5-6 godina posle da gitaru svira, uopšte. Imao sam jednog prijatelja s kojim sam stalno šetao i igrao lopte, i kaže "Aj molim te da odemo na Kuk", a to je diskoteka pri Medicinskom fakultetu. Kaže, "Jedan moj mali drug napravio je neki bend, aj molim te vidiš kako svira, meni se čini da će nešto od njega biti". I, ja tamo, kad piše grupa "Merlin". Tad sam prvi put video njega u životu. Kasnije sam ga viđao po televiziji, neki duet imali, koncerte zajedničke kao kolege. Stvarno, veliki profesionalac. Ne mogu da iskonstruišem da bih rekao nešto loše za čoveka.

• I, šta ste rekli tada na to pitanja "da li će od njega biti nešto"?

- To su rani radovi, tad je bilo valjda "Nek padaju ćuskije". Ne možeš ti odmah reći "Ovo je genijalno". Drago mi je što se iz mog podneblja izrodila isto sjajna i ogromna zvezda.

• Nadate li se da će uskoro početi koncerti?

- Nadam se da ću dobiti vakcinu, po meni je to najveća nada.

• Hoćete li primiti i koju?

- Hoću! Šta znači koju, ljudi sad i biraju, je l'? Sjajno... Malo ironično. (smeh) Bilo koju, samo da je primimo!

(Telegraf.rs)