"Zbog moje prve harmonike smo živeli od pola bakine penzije": Životna priča Aleksandra Sofronijevića

Aleksandar Sofronijević / Foto: ATA images

Harmonikaš Aleksandar Sofronijević još kao mali sanjao je da na velikim koncertima svira za naše velike zvezde. Iako se njegova porodica mnogo odricala dok je njegovo usavršavanje na harmonici trajalo, Aleksandar za Telegraf JETSET otvoreno govori o teškim danima kada su na takmičenja tokom 90-tih godina, njegova porodica i on pozamljivali novac kako bi on se pojavio na nekom takmičenju. 

Predrag Živković Tozovac kao i Zdravko Čolić ispunili su njegove dečačke snove, dok ni sam nije sanjao da će postati deo Grand produkcije, jer kako sam kaže nije voleo Grand. 

• Odakle tolika ljubav prema harmonici?

- To je prva ljubav. Ja nisam znao ni šta je to. Ja sam video to nešto, kad sam imao četiri-pet godina, kad sam bio kod mame u selu u Valjevu, tačnije Ježevice, i ja bez toga nisam hteo da idem kući. Ja sam pritiskao, razvlačio, lomio, ali bez nje nisam hteo da idem kući. Bacao sam je niz stepenice, svašta je bilo sa njom. Jahao sam je, izvadio sam sve iz nje što je bilo. (smeh) U jednom trenutku mama i tata su stalno gledali Pavkovića, Đokića, u to vreme, na televiziji, pošto je postojala samo jedna televizija i dva harmonikaša. I oni sviraju, i kao ja sviram, i tada su rešili da mi kupe harmoniku.

• Da li je tačno da je tvoja porodica u jednom periodu '90-ih živela samo od jednog dela bakine penzije, jer su svi ostali prihodi išli na ratu za tvoju harmoniku?

- Sećam se, tu prvu profesionalnu smo kupili u tadašnjoj Robnoj kući Beograd, 1991. godine. Išla je cela mamina i tatina plata i pola babine penzije na ratu, a ovo ostalo za život. Bilo je baš teško vreme, kao i svima.

• Kako je to sve tada izgledalo?

- Bilo je jako teško. Moji roditelji su sve za mene odvajali, da se ti časovi plate da idem na takmičenje. Sećam se te 1993. godine kada sam osvojio tu Prvu harmoniku Srbije još u petlićima, tata je pozamio novac za gorivo, tada se gorivo izvlačilo na crevo... Odemo tamo u hotel, a mama zaledila limunadu za ceo dan, napravi sendviče. Nema u hotelu da se ruča... Ja sam još kao mali znao da poštujem tu neku muku i ulaganje porodice u sebe. Ali, sam takođe znao da je moj zadatak da vežbam, da slušam mog profesora, da se bavim harmonikom na taj način. Da iskoristim to vreme što oni plaćaju za mene, a ne samo da dođem da sam bio. Uvek sam se trudio. I onda je taj trud malo po malo uspeo da se naplati.

• Ko ti je bio muzički idol kada si bio mali?

- Muzički idol mi je bio svakako Ljubiša Pavković. I nekako smo jedva uspeli da platimo te časove kod njega. Sećam se da sam imao 16 časova za dve godine. To je bilo katastrofa skupo u to vreme. Išao sam autobusom za Beograd, pa sam vukao harmoniku od Žarkova do Banovog brda na kolicima. To je bio jedan period, ali mi je značilo da upoznam tog čoveka. Da vidim kako on razmišlja, svira, radi. I ja sam to upeo da neko to znanje od njega primeni, ali i još da raširim

• Kako zapravo izgleda život mladog dečka koji iz malog Kraljeva seli u Beograd?

- Moram da ti kažem da je to u početku bilo jako stidljivo. Mislim da sam se poslednji iz svog okestra preselio za Beograd. Uvek mi je bilo, "ma šta je to Kraljevo-Beograd, lako ću ja, blizu je, voziću...". Ali, nije baš bilo tako kad su krenule obaveze. Prvo sam u početku spavao kod jednog druga, pa kod drugog... Nikako nisam mogao da zapamtim ulice, pa sam svaki put dolazio do Nemanjine, pa odatle idem tamo gde treba. Nije bilo lako. Ali, malo po malo, naučio sam. Ali, i dalje volim da odem u moje Kraljevo. Da tamo vozim malo bicikl, kroz naše planine. Ali, cela moja karijera vezana je za Beograd, ali i Grand produkciju.

• Kako dolazi do tvoje saradnje sa Sašom Popovićem?

- Ja sam tip koji nikada nije voleo Grand, ja sam dete Radio Beograda i uvek sam maštao o toj muzici i o toj priči. Čak moj cimer koji je u to vreme stalno gledao Zvezde Granda, ja sam menjao kanal. Nisam voleo to da gledam. Ja sam bio u projektu "Jeka" gde mladi i talentovani ljudi koji sviraju staru srpsku tradicionalnu muziku, to je bio moj neki način koji ja volim da sviram i radim. Nekako mi je Grand bio komercijalan.

- Mi smo došli da odsviramo taj jedan veliki koncert u Sava centru, i na tom koncertu je bio Žika Jakšić. On je tada video moj orkestar od 17 mladih talentovanih, akademskih obrazovanih ljudi i tada se oduševio kako to zvuči stara muzika ali moderno. Tada je to rekao svom prijatelju Zoranu Beočaninu Sotiru, koji je u to vreme bio producent u Grand produkciji, a inače je imao studio u Kraljevu, i te neke moje diskove sa televizije Kraljevo gde smo moj orkestar i ja počeli muzičku karijeru, i onda je to pustio Saši Popoviću.

- Tada su mene zvali da uradim neke nove aranžmane starih hitova narodne muzike. I to je bio moj posao, da snimam sve te lepe pesme koje su pevali Dinča, Darko Lazić i još gomila pesama, ali u novim aranžmanima. Neke smo pesme snimili, bolje od originala. I voleo sam to. Ali, nije bilo lako. Bilo je preko 500 pesama da se snimi, ali vremenom smo mi to i uradili. Šta god da me je Popović pitao, ja sam govorio može. Tako me je i zvao da sviram jednu emisiju "Narod pita", ja nisam hteo da sviram plej bekove nego da sviramo uživo.

- Onda, kada je video da šta god on pomisli i ko god od pevača da dođe, mi znamo. I tako je nastao nov koncept emisije "Narod pita" na Pinku, koja je imala ne zapamćene rejtinge gledanosti. Gde smo prošli sa svim pevačima koji su bili gosti. Tozovac, Ana Bekuta, Šaban Šaulić i svi oni pevaju, a ti si nepripremnjen, sve je uživo, i moraš da paziš jer to gleda par miliona ljudi. Imali smo sreću, i tada su nekako meni sva vrata bila otvorena i tada sam stekao neko njegovo poverenje.

• Ali, mnogi su počeli da te hvale nakon što su te čuli na svadbi Žike Jakšića i Dajane Paunović...

- To je bila predobra svadba! Mi smo svirali jedno dva sata samo staru lepu narodnu muziku. Kod Žike su bili gosti, znači sve što postoji na srpskoj muzičkoj sceni, do Gorana Bregovića. Tada nas je, recimo, Ana Bekuta ozbiljno saslušala i zvala da joj sviramo koncert u Sava centru.

• Da li postoji neko za koga si kao mali sanjao da ga pratiš na nekom velikom koncertu?

- Maštao sam o Tozovcu. To je bilo nemoguće da se desi, zato što je on govorio neću više da pravim koncerte, ja sam pevao ceo život... Nekako ga ubedi Bane Obradović, i on je čuo nas. Nije zvao neke svoje starije kolege, koje je možda trebao da zove... A to je meni zaista bilo ostvarenje svih muzičkih snova.

• U jednoj televizijskoj emisiji si pratio najveću balkansku zvezdu Zdravka Čolića. Da li je bilo nekih proba, ili ste na jedan snimili taj deo emisije?

- To je bio moj drugi san. Dešavalo se na nekim događajima da mi iz Zdravkovog tima kažu "Zdravko će otpevati "Majsko sunce", spremi se". Ja se spremim, ne spavam tri dana i ta pesma ne dođe na red. U nekom trenutku RTS je imao taj šou sa koncertima i imali su emisiju kod Olivere Kovačević. Trebao im je neko da sa Čolom odsvira tu neku sevdalinku. I to je bio trenutak kada su oni odabrali mene. On je tako jedan divan i neverovatan pevač, vanvremenski tip. I to je bio još jedan san koji mi se ostvario. Imao sam želju da sa njim sviram tako jednu pesmu u daljini. Hvala Bogu na svemu tome, ja sam prezadovoljan.

• Imao si priliku da sarađuješ i sa Šabanom Šaulićem. Kakvo te sećanje veže za njega?

- Šabana Šaulića pamtim kao čoveka koji bio miran, tih, drag... A imao je toliko mogućnosti koje mu je Bog dao u glasu. Njegova duša je bila toliko velika da je mogla ceo svet da primi. On je, nekako, kad je pevao, obraćao se svima. On je čovek koji će ostati kao jedan od tri najbolja pevača koji su pevali na ovim prostorima. Velika je čast bila sa njim se družiti i slušati šta on priča o životu, a kamoli svirati sa njim.

Na večni počinak ispratio si ga njegovom omiljenom pesmom "Ne plači dušo"... Kakva su te osećanja tada preplavila?

- To je bio najteži trenutak u mom životu. To je nešto što je zaista teško. Ne možeš ni da veruješ da se to dešava. Uopšte nisam bio svestan ni hladnoće, ni svega. Svi ti trenuci, naši zajednički su mi prošli kroz glavu. I nekako sam se iz duše oprostio od njega, i sad se naježim kada to pomislim. Ceo taj trenutak je bio neverovatan. Ne samo meni, nego svim mojim  kolegama koji su bili sa mnom. I pamtiću jecaj kolege Mirka Kodića, u trenutku kada su spuštali kovčeg rekao je dve reči koje su duboko u meni ostale kao jedan pečat ljudske emocije i tuge za voljenim čovekom, bratom, drugom... Idolom koga smo mi gledali kao idola i kralja narodne muzike.

(Telegraf.rs)