"Prvi put plačem... Neverovatno": Velika ispovest Lidije Vukićević - sve o čemu nikada nije govorila

Kaže, uvek je odlazila iz odnosa u kojima više nije bilo ljubavi. Za ulogu nikada nije pitala, a kamoli molila. Sebi je napravila baš takav život kakav joj odgovara i kada joj dođe sudnji dan, želi da ni za čim ne žali.

Zaista, u razgovoru sa Lidijom Vukićević ne možete ni da pomislite da bi takva žena mogla drugačije da razmišlja. Kako govori, tako i živi, i to se na njoj i vidi. Iako ima punih 58 godina, mnogima je i dalje seks-simbol, a ako se pitaju oni koji su njena generacija ili za deceniju mlađi, ko im je bio "tiha patnja" kad su bili mladi, zasigurno će barem polovina izgovoriti njeno ime.

Da li ju je upravo taj fizički izgled koštao toga da je zauvek najviše pamtimo kao Violetu Popadić, zbog čega je nema u domaćim ostvarenjima iako ljudi jako žele da je gledaju, zbog čega se razvela, čemu je učila sinove, šta se dešavalo na snimanju čuvene scene u "Žikinoj dinastiji", u velikoj ispovesti za Telegraf.rs govori ova jedinstvena žena.

Kako nam je rekla, uskoro će joj poslovna adresa biti zemlja koja nije Srbija, jer su tamo prepoznali ono što ovde nisu.

Prvi put je zaplakala u nekom intervjuu, iako je u javnom životu nekoliko decenija. No, prvo smo krenuli od onoga što nam je svima promenilo živote, ili barem deo njih - pandemije korona virusa, kako živi sa tim i kako podnosi dane "ograničenja i distanciranja".

- Ja sve to odbijam, ali ne u smislu da mislim da ne postoji, vidim šta se događa, ali pre svega nemam strah, nisam uplašena, a sve drugo - kao i ostali ljudi, gledam da se pričuvam, nosim masku, poštujem mere koje treba da se poštuju, jer neću da posle bude eto ja sam ispravljala krivu Drinu, pa sam je iskrivila skroz. Šta da radimo. Ne plašim se, mislim da je najvažnije kod ljudi da nemaju strah. Čini mi se da - onaj ko je uplašen, već je izgubljen, i onda u tome ne može da se nađe. Uvek mi je to bila vodilja kroz život. Nisam neko ko je paničar. Izbegavam sve što bi moglo da me zastraši, u smislu tih groznih vesti. Konzumiram samo ono što meni prija, pogotovo u ovo vreme. Gledam da sebi ulepšam vreme i da sebe usrećim. Mislim da je to velika stvar. Ne bavim se koronom, ona se bavi nama, ako dođe - dođe, šta da radimo.

• Mnogo toga se izdešavalo u 2020. Ako zanemarimo koronu, šta je za Vas najjači utisak?

- Prethodnih godina sam izgubila roditelje, tako da su meni to najgore godine. Ja ne mogu da se požalim na 2020, svi smo srećni i zdravi, moji najbliži i šira porodica. Godine, prethodne, u kojima sam izgubila roditelje, meni su najgore. Gore nego 2020. Ne mogu baš da kukam na 2020, iskreno rečeno. Nisam neko ko kaže "samo da prođe". Jeste strašno, zadesila je ceo svet, ali to se dogodilo. Moramo da se privikavamo. Živ se čovek na sve navikne. "Čovek je čudna biljka sa korenjem okrenutim iznutra", rekao je jedan pisac. Tako da, čovek može mnogo da izdrži, da podnese, ali najvažnije je da psihički bude jak. Ako jeste, onda će i druge stvari lakše da iznese. Čini mi se da na takve ljude i neće baš mnogo da idu sve te pošasti koje su nas zadesile. Ja bar to mislim. Mislim da je smiraj, unutarnji, da sami sebi ne remetite život iznutra, ako se već spolja remeti, najvažnije.

• Mislite li da ljudi to ozbiljno shvataju? Često se ponavlja da je to kakvi smo iznutra, i psihički, ono što nam određuje života. Ali, deluje mi kao da to danas ljudi masovno izgovaraju, ali da se retko ko i pridržava toga i da uopšte u potpunosti razume šta to znači.

- I ja to mislim. Ljudi postaju jako površni, naučili su neku teoriju, ali ona sa praksom nema veze. Apsolutno. Svi smo se školovali, studirali, radili, pa tek kad uđete u posao vidite da ne znate ništa i da krećete od nule. Malo je ljudi koji znaju na sebi da rade, koji znaju sebe zaista da smire i usreće. Zaista malo. Prvi problem koji se pojavi, a to je najčešće nedostatak novca, koji svi imamo od kada je korona, misle da je to najveći poremećaj. Nije to najveći poremećaj. Znam da bez novca ne može da se živi, ali morate sebe da naviknete i da nađete mir i bez nekih dodatnih sredstava koja ste imali i da shvatite da finansije neće da vas smire.

- Smiriće vas potpuno nešto drugo, odnos prema svim stvarima na koje gledamo i kako gledamo. To će da vas smiri. Čovek se toliko iscrpi oko toga "nemamo, šta ćemo, kako ćemo", a uopšte ne pomišlja na to da je zdrav. To je, kao, normalno. Nije normalno, pogotovo danas. Najvažnije je da, kada ustanete, kažete "zdrav sam, dobro se osećam, i ovo će da se završi". Na taj način da date sebi energiju i opstankom, ali ne opstankom - životarenjem, nego opstankom na pravi način. Ja umem sebi da načinim sreću i sad, u ovim vremenima. Takav sam tip, umem da se radujem, a radovati se u ovim vremenima verovatno jeste umeće. Ali, ja sam to nekako naučila kroz vreme i kroz život.

- Nisam kroz život išla zatvorenih očiju, nije mi padalo sa neba, niti sam imala sve, niti sam ikada bila razmažena, nego sam radila na sebi i na psihičkoj i duhovnoj stabilnosti. Znala sam da je to najbitnije, ne samo za koronu, to je bitno za sve. I, verujte mi, da sam sad došla u situaciju da nemam poremećaje, da se bojim... I ovo vreme je život. To je naš život. Šta sad, ako korona bude trajala pet godina, treba da uzmem sebi pet godina života? Neću da se bavim strahovima. Bog mi je dao život i ja hoću da ga živim. Naravno, uz sve propratne mere koje treba da budu ispoštovane.

• Spomenuli smo površnost. Da li Vas, kada smo kod toga, zbog fizičkog izgleda koji je sjajan i danas, mnogi gledaju baš tako - površno?

- To pripada nižem nivou ljudi, ja moram tako da se izrazim, a ja se njima uopšte ne bavim. Ljude sam podelila na viši i niži nivo, to je za mene podela. Niži me apsolutno ne zanima, i to sam uradila radi svoje psihičke stabilnosti i svog unutarnjeg mira. Ti ljudi, koji gledaju samo spolja, verovatno žive takav život, spolja. Ja sam neko ko je uvek radio na svom sadržaju i to je moj posao. Posao mojih roditelja ili Boga ili ne znam koga je bio da ja izgledam ovako kako izgledam, a da zadržim to - to je opet moj posao bio. Ono što je moj posao, ja sam uradila. Sebe sam dovela do tačke da budem stabilna ličnost i osoba. Površni ljudi me ne zanimaju, nemamo nikakve zajedničke teme. Mene oni mogu samo da iscrpe, zato što sam ja sadržajna osoba i nemam šta da pričam sa njima.

- Ne krivim ja njih, to je njihov domet, njihov opseg, oni dotle mogu. Nisu oni krivi. Zašto sebe nisu sadržajno izmenili kroz život, to je već njihova stvar. Da se bavim tuđim života ne mogu, niti sam se ikada bavila. Mene pre svega zanimaju moja deca i neko bliže okruženje.

- Ja sam često u situaciji da sam socijalni radnik mnogim ljudima. Mene toliko zovu i prijateljice, prijatelji, govore mi svoje probleme... Dođem kao terapeut. Nije slučajno što sam htela da budem klinički psiholog. Verovatno zato što u meni nalaze to da zaista mogu da im objasnim šta je problem, o čemu se radi, kako da prevaziđu... Ja sam srećna kada me pozovu i potraže moju pomoć. Kažem im šta treba da odbace, jer u životu ako ne odbacujete mnoge stvari, vi ste u velikom problemu. Morate da prekrižite i da kažete to me ne zanima, ja igram po svojim pravilima. Uvek možete da zadržite svoju individualnost, ako želite i ako imate volje i snage. Ili, prepustite se da vas vetar nosi kako drugi duva.

"Nisam imala uloga koliko sam zaslužila, ali mene nikada nisu mogli da kupe i ucene"

• Mislite li da ste u životu imali onoliko uloga koliko iskreno smatrate da ste zaslužili i zbog čega ih niste imali?

- Ne znam zbog čega, verovatno opet zbog površnosti. Ja mislim i da su mnogi reditelji površni, to sam i govorila već. Gledaju vas na osnovu fizičkog izgleda. Ja sam uglavnom tumačila heroine, zavodnice... To je potpuno bezveze, pogotovo u svetu glume. Transformacija je jako bitna. Imate vlasuljare, kostimografe, frizere, šminkere, koji vam potpuno izmene lični opis. To bi reditelji trebalo da znaju. Međutim, oni vas posmatraju površno, onako kako vas vide, a ono unutar mene, što mogu da dam, verovatno se nisu udubljivali u to.

- Ja sam na Fakultetu Dramskih Umetnosti, kod velikog profesora Milenka Maričića, uvek igrala Glembajeve, Krležu, "Vučjaka" Marijanu Margetić... I, pokojna Mira Trailović, kada me je videla... To je žena, stvarno, o kojoj ne treba da pričam mnogo... Šta god bih rekla bilo bi malo, u odnosu na ono šta ona jeste bila. Mira Trailović je retka osoba koja je u meni znala da vidi nešto osim same spoljašnosti i žene koju na prvi pogled vidi. Nije me gledala spolja.

• Jeste li razgovarali nekada sa nekim o tome?

- Nisam, jer to smatram površnim ljudima. Ne mogu da ih menjam, niti želim da trošim energiju na njih. Ako se u startu pokaže kao površan, šta ja imam sad tu njemu da objašnjavam i dokazujem sebe? Ja sebe nikada nikome nisam dokazivala. Samo živim svoj život onako kako ja znam i ponašam se najprirodnije moguće, onako kakva jesam. Ne volim folirante. Živim na ovoj planeti kao i svi drugi ljudi i trudim se da ulepšam sebi život što više mogu. To je moja misija u životu, iskreno da vam kažem. A, sad, da sam se nešto borila za uloge, da sam nešto tražila - nikada nisam. To mi je bilo ispod časti. Ispod nivoa. Svi znaju da sam glumica, ko me proceni da mogu to da radim - mogu, ko proceni da ne mogu - pa, nema problema.

- Ja posle "Boljeg života" mnogo, mnogo nisam radila. Mislim, 15-20 godina. A opet sam trajala. Da li zbog vas novinara, da li zbog svoje ličnosti... Opet, kad sve saberem i oduzmem, dođemo na to da je ličnost najvažnija, jer ja kroz vreme trajem.

• Mnogo je prošlo od "Boljeg života". Kako ljudi, čitaoci, novinari, primećuju da falite, a ne primećuju oni koji se bave time?

- Eto, vidite... To je prosto tako. Postoje te grupe ljudi, već mi je odvratan taj izraz "klanovi". Ali, postoje grupe ljudi koje međusobno daju uloge, nešto se druže, tako da imate jednog glumca kroz 20 serija i filmova. To je bezveze. Ja nisam nikada pripala nekome, uvek sam pripadala sebi.

• Jesu li vam nudili to da "pripadate" nekome? Kako se ulazi u te "grupe"?

- Pripada se tako što se družite, sedite po kafanama, do ujutru pijete sa njima... Ja sam se uvek više bavila svojim privatnim životom, nego tim putićima kako doći do uloge. Kako sam osećala, tako sam radila. Ja sam osoba koja je prihvatila onu da "nećeš pogrešiti ako budeš delovao prema svojim osećanjima i strastima". Ja sam tipično taj tip. Uvek sam radila kako sam osećala, bilo mi je važno da ispoštujem sebe i svoju ideju. Nekada sam i lupila glavom o zid, nekada mi nije bilo dobro zbog toga, ali sam ponosna što sam sebe ispoštovala, što niko nije mogao da manipuliše mnome. Ja sam život tako shvatila i tako ga živim.

• U kakvim ste danas odnosima sa Draganom Bjelogrlićem? Da li je sa njegove strane bila neka ponuda za ulogu?

- Ne, nisam je imala, nikada nismo pričali o poslovnoj saradnji. Ali, kad se vidimo super smo, odlično. Na tom nekom poslednjem snimanju, kada je cela porodica iz "Boljeg života" radila za Story naslovnu stranu, videli smo se i kao da smo se juče rastali. Drag mi je Bjelogrlić, dragi su mi svi. Nikada ga nisam pitala ni za jednu ulogu. Doduše, nije mi ni on nudio ništa, ali mislim da to nije razlog da ja treba nešto da se ljutim na njega. To je njegovo viđenje, nema veze. Meni je lepo i bez toga. Ja svojom srećom anuliram sve to, mene ne može niko da uceni, ne može da me kupi ni za kakve pare. Ne može niko da mi kaže "e, ovo ćeš, ako ćeš ovo". To u startu odbijam, pa taman da treba da igram Kraljicu Dragu.

• Da li Vam se dešavalo to?

- Dešavalo mi se, da.

• Za koje projekte?

- I za pozorišne prestave i za filmove. To sam glat odbijala. Umem da budem i bezobrazna na takve, nepristojne ponude. Umem sve i svašta da im kažem i da završim to. Recimo, bila mi je dodeljena uloga da igram veliku ljubav Miloša Obrenovića, i nisam igrala, samo zato što se u prethodnom filmu nisam skinula po želji kamermana, koji je posle bio i kamerman u "Vuku Karadžiću". On je bio dobar sa rediteljem i rekao je "Ona neće da se skine ovamo, odgovorila mi je drsko...". Ja sam srećna što nisam igrala, zato što sam isterala sebe.

- Nisam ja protiv skidanja, ja sam glumica i glumica treba i to da radi, ako ima opravdanja. Ne mislim ništa loše o tome, ali to mora da ima opravdanje. A, ako neko koristi samo to vaše fizičko, telo, golo, onda to više nije gluma, nego pornografija. Svi smo učili istoriju filma i znamo šta je pornografija, a šta je skidanje u određenim okolnostima sa opravdanjem. Ženu koja doji bebu u filmu nikada ne možete pornografski da doživite, jer ima opravdanja. Nikada se ne gleda drugačije. A, kod nas je, ajde samo da te skinem, da te stavim na plakat i onda ćemo da zaradimo više.

- Uvek je taj novac kvario odnose, a ja ga uopšte ne uvažavam. Znate šta je meni novac? Sredstvo da sebi usrećim život. Samo to. Ja prema tom papiru nemam nikakav drugi odnos. Ljudi nemaju meru, prelaze to zadovoljstvo novca. Više nije novac zadovoljstvo, nego mnogo novca predstavlja zadovoljstvo. Onda tako radeći, samo da slažu, potpuno izgube svoj život. Oni onda i izgube svoj život. To je, ono, što kažu - šta će bogatašima skupi satovi kad nemaju vremena. Čak sam, sećam se, odbijala neke velike novogodišnje ponude, u Crnoj Gori, zato što sam tada htela da ostanem sa svojom decom, koja su bila mala, da kitimo jelku i da se radujemo praznicima. To nema cenu, a ljudi misle da sve ima cenu. Nije tačno.

"Zašto nisam htela da se skinem u "Žikinoj dinastiji""

• U "Žikinoj dinastiji", imali ste ulogu Lilike, i trebalo je da se skinete pred Nikolom Kojom. Odbili ste. Šta se tada na snimanju zaista dešavalo?

- U pola filma mi je reditelj Zoran Čalić, sa kojim sam posle postala fenomenalan prijatelj, družili smo se do kraja njegovog života, rekao "Ovde, sad, treba da se skineš". Nije to isto kao kad bi mi sad to neko rekao, i tada kada sam imala 21 godinu. Ja sam rekla "Pa, čekajte, mi smo potpisali ugovor, ja nemam ovde skidanje". Onda je on rekao "Ne, ne, ne, ovde treba da se skineš, to tako treba". Ja sam onda, odjednom... Kod mene proradi to, a nije inat, nego samoočuvanje sebe, dostojanstvo... Ako se vi sami ne sačuvate - niko vas neće sačuvati! Svi će gledati da vas iskoriste zarad svog dobra, a šta je sa mnom? Ništa. 

- Ja sam onda rekla da neću da se skinem, otišla sam u garderobu i plakala sam. A, zašto sam plakala... Ne zato što se eventualno dovodilo u pitanje da li ću da nastavim ili ne, mogli su da kažu da ne igram više i nema veze. Ja na veliko gubim, za takve stvari, bez osvrtanja. Ja nisam igrač na sitno. Je l' ne igram više? U redu, ja imam nešto što mi je važnije od tog vašeg filma. A, plakala sam zato što mi je bilo neprijatno zbog Gidre i zbog Marka. Oni su ljudi čekali, a ja sam se osećala nelagodno, zbog tog mog vaspitanja, kako mogu starije kolege i glumci sad zbog mene da čekaju, da se pravi drama... Jelena Žigon, izuzetna dama našeg filma, došla je i rekla "Lidija, ja te podržavam". To mi je mnogo značilo tada.

- Filmadžije su opasni ljudi, pa je bilo "Ajde, skini se sada, pa ćemo mi to u montaži da sečemo do glave". A onda sam ja rekla "A što biste radili dupli posao, da sečete u montaži, kad možemo sada da uradimo samo glavu?". Uzela sam maramu, vezala i rekla "Evo, da ja vama olakšam posao, ja ću ovako". Tako da sam u stvari njih dovela pred svršen čin, da vide da stvarno neću da se skinem, a s druge strane da ispred sebe vide ličnost koju ni sa čim, čak ni pretnjama, manipulišu i da ucene. Tako je na kraju i bilo, oni su bili presrećni kad se sve završilo. Pogotovo mladom glumcu je važno da sebe sačuva kao ličnost, zbog toga kako će prema vama kasnije da se ponašaju i kakav će odnos da imaju, zato što se to sve čuje, iz jedne ekipe u drugu. Onda ste vi mirni, znaju dokle i šta mogu sa vama.

• Odjeknula je Vaša izjava o Milošu Bikoviću, da nemate želju da igrate sa njim.

- Ja dečka zaista ne poznajem i nikada sebi nisam dozvoljavala da govorim o nekome nešto, ako ga ne poznajem. Nisu svima isti aršini za meru dobrog i lošeg. Ja, stvarno, nikakvu specijalnu želju nemam da igram sa Milošem Bikovićem... Pre bih, ako me pitate, imala želju da igram sa Pavlom Vuisićem. On je preminuo, naravno, ali to je recimo za mene glumac van glume. Bila bih srećna da sam ga samo upoznala...

- Zaista se radujem uspehu Miloša Bikovića, nikada nisam bila zavidna, nemam to u sebi i zato lepo živim. Tom dečku se divim, zaista, napravio je veliki uspeh ne samo ovde nego i u Rusiji, treba da napravi i svetsku slavu. Novak Đoković je reprezent naše zemlje i uvek sam ponosna na to. Ali, Miloša Bikovića ne znam, nisam preterano gledala njegove filmove, "Južni vetar" nisam gledala... Možda bi sad neko rekao "ju, niste gledali "Južni vetar", a glumica ste"... Nisam gledala i gotovo, šta sad? Treba da se osećam manje vrednom? To bi neko rekao, da nisam u trendu. Pratim svoj trend lični, ja imam svoje trendove i sve svoje. Sebi sam dala za pravo da napravim svoj sistem vrednosti. Znam šta je vredno i šta nije.

• Rekli ste da imate omiljene glumce i omiljene ljude, a ko su vam omiljeni ljudi među glumcima?

- Ima ih mnogo. Jedan od omiljenih ljudi je Maca. Iskren je, ono što jeste, a nepravedno je zapostavljen u svetu glume. Maca je odličan glumac, a ne žele da ga vide tako zato što je bio jednom u "Farmi" i ne znam šta, pa su ga svrstali tako. Kod njega se potpuno vidi površnost! Maca ništa nije lošiji glumac od nekih koji rade po pozorištima, ali tako je svrstan... Trebalo je da bude upravnik jednog pozorišta i nisu mu dozvolili, ne znam iz kojih razloga. Maca je pametan, samosvestan čovek, nije folirant. Volim ljude koji nisu foliranti, a oni mogu mnogo da daju.

- Volim Zlatu Numanagić, Srnu Lango, volim Vanju Ejdus - divan čovek i glumica! Ima divnih ljudi, ne želim da propustim nekoga... Lane Gutović - car! Laneta obožavam, ali obožavam! On je potpuno svoj, živi svoj život, zato ga obožavam. Takav glumac treba da bude, takav čovek treba da bude.

• Izjavili ste jednom prilikom da Vam je Alan Delon omiljeni glumac?

- Jao, znate li koliko sam ga volela? Obožavala sam ga!

• Jednom prilikom je govorio o Brižit Bardo i rekao je: "Da nije toliko volela životinje siguran sam da bi se ubila do sada, kao i mnogi drugi veliki seks-simboli. Vrlo je teško za ženu kada više ne vidi požudu u muškarčevim očima." Da li ste nekada bili žena koja je u očima muškarca videla da više nema požude prema njoj?

- To je tačno što je rekao. Da vam kažem iskreno, ali stvarno iskreno govorim - nisam. A, zašto nisam... To više nema veze sa fizičkim izgledom. To da izazivate požudu kod mušarca ima na početku veze sa fizičkim izgledom, ali najviše sa umećem da zavodite muškarca. Muškarca morate stalno da zavodite, kao i muškarac ženu. Ne možete da mu budete otvoreni, skroz do kraja. Ne možete da ga pretvorite u brata. Ne možete da ga pretvorite u nekoga kome ćete da dođete i ispričate sve do kraja. Ne... Žena uvek mora da ima tajnu.

• Gde je granica za te tajne?

- Ne možete da budete svakakvi, za njega uvek morate da budete izazov. Da, iskrenost, apsolutno, ne govorim o nekom laganju, ali ono fino, ženski... To prave žene znaju, one na višem nivou, stvarno ne mogu da se bavim nižim. A, šta je niži nivo. Niži nivo su oni brakovi koji traju 50 godina i kao, jao, mi se mnogo volimo, a svako svakog vara. Niži brakovi su oni koji su 10 godina u braku, slave godišnjicu, a svi imaju nekog sa strane. To je meni katastrofa, ubijanje sopstvene ličnosti i sopstvenog života! To je meni užas. To mi sve spada u niži nivo ljudi. To je, kao, moderan brak? Ništa tu meni nije moderno. To je ubijanje ličnosti, dobrovoljno pristajanje da ubiješ samog sebe.

- Ne pristajem na kompromise. Nikada nisam. Muškarac i žena moraju da budu veliki umetnici da bi sačuvali strast, privlačnost, požudu. Ako nema toga, gotovo je. Prekidam i odlazim. Šta ja da tražim tu? Šta će mi brat, ja brata imam, ne treba mi to. Maksimalno koristim svoj život. Moja deviza je, kad budem umirala, a ne znam kad, hoću da kažem - nije mi žao, živela sam kako sam htela. E, to mi je najbitnije. Na kraju, ja sam vernik, smatram da ćemo otići na bolje mesto od ovoga, ali hoću da kažem da sam ovozemaljski život živela kako sam htela, punim plućima. Da li je to nekome bilo dobro ili nije, to me ne zanima. Zanima me kako je meni bilo, a meni je bilo dobro! E, to je poenta života.

• Rekli ste jednom prilikom da ste uvek više voleli sebe od svog muškarca, i da su vam roditelji govorili da ste ludi što se razvodite, kada ste se razvodili od Mitra Mrkele, jer treba da "ostanete da uživate u parama"?

- Ne, nisu mi roditelji to rekli. Tata me je podržao, a mami je iz patrijarhalnih razloga, jer sam bila iz takve kuće, bilo teško, zato što se Bože moj niko nikada nije razveo, nego samo ja. Ali, ja sam rekla dobro, tebi je žao, meni nije.

• Onda je pogrešno preneta izjava.

- Da. Rekle su mi koleginice, nisu roditelji. One su mi rekle da sam luda, a ja njima da one tako shvataju život, a da ga ja shvatam drugačije. Ja ne merim sreću novcem, ja je merim ljubavlju, a one ako je mere novcem onda treba da nađu lovanere i da žive u tim parama. Ne mislim da su pare bezvredne, potrebne su nam da bismo živeli lepo, ali ne podrazumevaju suštinsku sreću. Ja sam krenula težim putem, neka i nemam mnogo para, ali neka imam ljubavi.

• Imate li danas ljubavi?

- Imam, zato što ja i ako nemam konkretnu ljubav, ja je izmislim. Osoba sam koja je zaljubljena u tu neku fikciju, dok se ne pojavi i fizički. (smeh)

• Sada kada tako pričate, verujem da nikada niste zažalili što ste se razveli?

- Nikada! Ja samo kažem to je moje drugo rođenje, ja sam se drugi put rodila. Iako, moj brak nije bio loš, ali nije bio dovoljno vredan da bih se trudila. Kad prestane ljubav, šta imate više da se trudite? Ne možete vi te emocije da vratite, ponovo. Kada ubijete emocije, to je kraj.

"Sinove sam naučila - sa devojkom ako budeš i za jednu noć, ima da je odvezeš kući i da joj platiš taksi. Ne možeš da je ostaviš posle toga"

• Jeste li zadovoljni time u kakve su ljude izrasli Vaši sinovi i kakvim životima žive? Šta ih savetujete kada pogledate svet oko sebe, oko njih, mladi su momci?

- To morate na vreme da počnete da radite, da biste sada uživali u njihovom izboru, okruženju. Ne možete decu da vaspitavate onda kada počnu da nalaze devojke, kada počnu da nalaze društvo. Kasno je. Dete se vaspitava onog trenutka kada ga dobijete, kada ga dovedete iz porodilišta kući. Verujte mi. Apsolutno govorim iz svog iskustva. Moj sin David, kad je bio beba, kad ugasite svetlo on počne da plače, kad upalite on stane. Ja lepo po pelenici, malo, onako, ćuti, ne smeš da plačeš. Verujte, ja ugasim svetlo, on ne plače. Morate da razvijate tu komunikaciju od bebe.

- Drugo, nisam ona majka koja je bila škrta da se posveti deci. Moja mama je govorila "Vučeš ih svuda, ko piliće". I tačno je, ja sam svoju decu svuda vukla i uvek su bili uz mene. Čak, posle razvida 10 godina nikad nisam izlazila, to zna moj stari komšiluk. Posvetila sam se deci, od rođenja njihovog, da biste imali uvid i da biste znali šta od njih možete da očekujete. Sad, uvek može da se dogodi nešto, naravno da to postoji, može da ih povede društvo, ovo ili ono. Ali ste zato supervizor kroz ceo život. Bez nametanja!

- Muškoj deci majka ne sme da bude neko ko se nameće, zato što po prirodi i toj biologiji muškarca, oni ne vole da im se popuje, pogotovo ne žena. Muškarce treba pustiti, ne možete da im čvonjkate svaki dan. To se odnosi i na muža i na mušku decu. Govorim o muškoj deci, jer mušku decu imam. Ja sam uvek bila prisutna u njihovom životu, a oni od toga znaju 20 posto. Uspela sam da izvučem iz njih sve što je bilo krucijalno za njihovo odrastanje. Kažem im, ja sam tu, gledam film, ako treba neki razgovor - tu sam. Oni kažu "Ne, ne, ne treba". Da bi, posle pola sata sišli i počeli onako, tek, nešto da pričaju, i ja isto onako, tek, da se uključim... Na kraju, ostali smo do šest sati ujutru ne možda o toj devojci, nego uopšteno o ženama.

- Nikada nisam govorila mojoj deci "ta devojka ti je ovakva i onakva". Ne! Pričala sam uopšteno o ženama, pošto znam da pričam o ženama i znam šta vole i šta ne vole. U principu, globalno, da im se predoči. Prvu stvar koju sam ih naučila, već su krenuli sa nekim devojkama, i to mi je jako bilo važno - sa devojkom ako budeš i za jednu noć, da li si je u diskoteci našao, da li ovde ili onde, ima da je odvezeš kući i da joj platiš taksi. Ne možeš da je ostaviš posle toga. I ona je nečije dete. Uvek sam ih učila da ne budu egoisti, oni muškarci "ja sam ovo, ono". Ne. Koliko sam ja roditelj, toliko je i neko drugi roditelj. Poštujem svoju decu, ali poštujem i tuđu. Svaka majka najviše voli svoje dete, ali ne treba biti bolestan i voleti samo svoju decu, a ne razumeti drugu decu. Ja sam uvek znala da razumem te njihove drugarice, zaljubljene devojčice... Ona ima pravo da se zaljubi, zašto te nervira? Ti ne moraš da budeš sa njom, ali uvek sam ih učila - budite takvi muškarci da vas sve žene vole, zbog manira, zbog gesta, neka vas pamte po dobru, po tome što ste frajeri, pravi muškarci, zaštitnici.

"Koliko sam intervjua kroz život dala, nikada mi nisu suze pošle. Evo sad..."

- Ja, lično, imam primer. Ne mogu da kažem da sam imala puno muškaraca u životu, moje veze su sve bile duge, ali evo jedan primer samo. Kad su mi preminuli roditelji, meni su došli od prvog momka sa kojim sam se zabavljala, do poslednjeg. A nikoga nisam obavestila, jer u tom trenutku sigurno ne razmišljam da li ću da obavestim moju prvu ljubav da mi je preminula majka.

- Meni su se na sahrani pojavili od prve ljubavi koja je bila, do poslednje. Ja sam to tek posle sabrala, kad se završila i sahrana i sve... To vam uradi da vidite da ste kroz život bili dobar čovek, da niste ostavili pogan utisak, da niste ostavili sebe kao neku fleku. Kako god da su se završavale te ljubavi, ti ljudi su se pojavili, a meni je to mnogo značilo. I to me je posebno dirnulo...

- Baš sam se sad i potresla... Verujte, koliko sam intervjua dala kroz život, nikada mi nisu suze pošle. Evo sad... Neverovatno...

"Idem u Makedoniju. Ako ovde nisu prepoznali, da me uzmi za stalno negde, onda su me, eto, prepoznali u inostranstvu"

• Kakvi su Vam planovi za naredni period?

- U subotu počinjem snimanje "Igre sudbine", serije. Radim prestavu "Čekajući ministra" koja je zbog svih ovih okolnosti i svega malo stala... To je proređeno, ne možemo da igramo. Čak sam dobila i ponudu iz Makedonskog narodnog teatra, da budem kod njih stalni član, ali sve je ova korona malo poremetila. Igrala sam tamo, pa su me neki ljudi videli i poželeli da imaju stranca, pošto smo mi sad stranci. (smeh) To sve ostaje posle korone. Ja sam srećna što ljudi prepoznaju. Ako ovde nisu prepoznali, da me uzmi za stalno negde, onda su me, eto, prepoznali u inostranstvu. Otići ću, jednog dana. Naravno, vraćaću se ovde, ali ću sa stalnim poslom biti ipak u Makedoniji, u Skoplju.

(Telegraf.rs)