"To je prvi dan da se pojavio UČK": Ispovest Milana Vasića o odlasku sa Kosova

Milan Vasić Foto: A. Nalbantjan

Poznati srpski glumac Milan Vasić gostovao je u emisiji kolege Milana Kalinića u emisiji "Preživeli" na K1 televiziji, gde je govorio i o svom odrastanju na Kosovu i Metohiji. On je prvi put u javnosti izneo i kako i izgledao susret sa UČK.

Preporučujemo

- To se desilo negde između 1997. i 1998. godine, samo taj događaj pamtim, ništa pre i posle toga. Pre toga je bio neki period kada Albanci nisu uopšte izlazili napolje, bilo je strašno. Prosto znaš da je komšija u stanu, a zavesa se ne pomera nijednog trenutka. Mi Srbi smo drugačiji, mi bi bar malo virnuli, ali oni nisu takvi i to je disciplina. I onda si shvatio da nešto nije u redu - rekao je Milan i nastavio:

- Prijatelj sa kojim sam trenirao fudbal me zamolio, pošto sam imao Jugića, da odemo do Vranja da kupi naftu za kosilicu za travu. Krećemo ka Vranju i prvo albansko selo kroz koje prolazim, Koretin, kako dolazim do izlaska iz sela, kolona sa obe strane stoji i ljudi u crnoj sa znacima UČK, maskirani sa maskama i mitraljezima u rukama stoje pored. U tom trenutku kolena već ne osećam. To je prvi dan da se pojavio UČK, znači nije ga bilo na celom Kosovu do tad. Bio sam mlad i ‘ajde što sam se uplašio što stoje ljudi sa puškama i sprovode ljude, nego što vidim da ispred mene tuku dečka koji je kondukter u autobusu i koji igra fudbal sa mnom. Prosto, znam dečka i gledam kako maltretiraju njega ali i ljude koje izvlače iz autobusa. E, onda već ni kolena ne osećam, već mi je telo apsolutno celo odsečeno, osećam ozbiljan strah jer ispred vas uzmu i odvedu čoveka. Ne znam gde odvode te ljude, ali prva pomisao ti je šta? Kaput, aj zdravo. Bežanje je prosto nemoguće, na dva vozila sam od tog pretresa i ne razmišljam ni o čemu. Toliko sam bio uplašen da čak ni sa drugom u kolima nisam prozborio ni jednu reč, čak ga se ni ne sećam da je bio pored mene. Sećam se da sam imao neki drveni krst na retrovizoru i odmah sam ga zamotao da se ne vidi. Dolazim na red i igrom slučaja se dešava da je moja registracija PR (Priština), a tad nije bilo da znaš iz kog dela Kosova si, pa da l’ si Srbin ili Albanac. U tom trenutku se dešava nešto što ne mogu da objasnim, to stalno ponavljam sebi i nije mi jasno. Prilazi mi čovek sa fantomkom, u uniformi, a u ruci drži pušku, a ja mahinalno podignem ruku i pozdravim ga. On pogleda registraciju i onako puškom mi pokaže produži dalje. Ja tu ruku nisam svesno podigao i kao 'daj da odglumim njemu ćao', ne. Prosto ne znam šta se dogodilo. Mi smo do Vranja putovali tako da se i dan danas ne sećam apsolutno ničega, ne znam ni da l’ smo kupili tu naftu. Toliko kad se uplašis nečega, to nije kao neko sa štapom te čeka, to su ljudi koji tamo maltretiraju neke ljude, rat bre kreće, vojska je tu, a ti si klinac od 18 godina - rekao je Vasić u emisiji, a prenosi "Blic".

Milan Vasić se prisetio kako je tekao povratak iz Vranja za Kosovsku Kamenicu.

- Moram da se vratim kući i idem istim putem, jer ne znam gde ću. Dolazimo do mesta gde su ranije stajali i vidimo nema ih. Ja presrećan, odvrćemo Šabana na radiju i veseli nastavljamo dalje. Na 500 metara odatle džamija, gde mi momak pokazuje puškom da stanem. Kolena ponovo otkazuju. Oni su čak proveravali neke liste tu, bila je crna i bela lista, gde ako si na crnoj nestaješ. Sećam se samo da kad mi je pokazao puškom da stanem, da sam rekao drugu: “Bato, ovo je kraj!”. Kako me zaustavlja, vidim u daljini kako jedan čovek iz UČK trči ka meni i tu sam već bio siguran da je to moj kraj. Međutim tu se opet dešava neverovatna situacija, za koju naravno kasnije saznajem. Pre tog perioda bilo je srpsko vreme kad Albanci nisu izlazili i stvarno je bilo teško za njih. Mog oca su stvarno svi voleli, pomagao je bukvalno svima i nikad nije tražio ništa zauzvrat. Nikad dinar nije hteo da uzme za bilo kakvu uslugu. Čovek koji je trčao u tom trenutku ka meni je bio glavni iz UČK, a baš njemu je moj otac poklonio pivo pre nekog vremena. Tata je prolazio ulicom i taj čovek mu je rekao: “Ljubo, daj bar jedno pivo”. Tata je odmah seo u kola, otišao do prodavnice i kupio gajbu i doneo im. Taj čovek mu je nudio duplo para, međutim moj otac nije hteo da uzme, rekao je samo 'ma pije ti se pivo, izvoli, ne dolazi u obzir ništa da uzmem'. Kada je UČK ušao u grad, moj tata je doživeo fras, pa je zvao njegove prijatelje Albance da im javi da sam ja u putu i to se sve dešava u sekundi kad ja prilazim čoveku koji me zaustavlja ispred džamije. Ispostavlja se da je glavni čovek UČK baš taj kome je moj otac kupio pivo, međutim ja to sve ne znam u datom trenutku. On dotrčava, ja spuštam prozor i kažem zdravo. On me pita 'jesi li ti Ljubov sin?', e sad ne znam šta da kažem. Kroz par sekundi kažem da jesam i on mi poruči 'izvini, produži dalje'. U tom trenutku noge mi se odlediše i mi smo nastavili dalje ka Kamenici - naveo je on.

Milan Vasić u društvu Dejana Petrovića Foto: Tanjug/Zoran Žestić

Budući da je na Kosovu i Metohiji bilo napeto, preselili su se iz Kosovske Kamenice u Vranje.

- To je bila ozbiljna prekretnica u mom životu, nakon dva dana mi smo gledali kako dvojicu naših prijatelja odvode i nikad se nisu vratili. Ja sam u međuvremenu otišao da studiram, a moji su krili od mene sve. Živeli su sa mlađom sestrom u Kamenici, a dešavalo se da u njihovoj zgradi na prvom spratu jedan dan se postavi eksploziv pa eksplodira, pa sledeće nedelje se baci bomba. Kad sam to čuo odmah sam im rekao 'ljudi smesta napuštate Kosovo, ne zanima me ni patriotizam ni ništa, jer ako neko od vas pogine ne treba mi ni Kosovo ni ništa drugo, najbitnija mi je porodica'. Oni odluče da dođu u Vranje kod komšije Zafirovića. Kuća na dva sprata, tu su živele četiri porodice, sve su sobe izmalterisane i to je to. Svaka soba je bila pet sa četiri, i svaka porodica je živela u jednoj sobi. Nas je bilo petoro, a najmanja porodica je brojala njih četvoro. Imali smo samo jedno kupatilo u kući na nas sve. Tu smo živeli jedno dve godine - rekao je Milan Vasić.

Glumac je priznao da mu smeta kada ljudi komentarišu kako su svi prodali sve sa Kosova i pobegli:

-  Oni ne znaju da je prodati svoju zemlju nešto najteže. Jedna žena mi je jednom rekla 'pa vi ste sve rasprodali', a ja sam joj rekao 'evo daj ti meni tvoju kuću na tri sprata u Vranju, a ja ću tebi svo imanje na Kosovu, pa idi da živiš tamo'. Naravno da to ne bi htela. Mi smo prodali stan jer nismo više mogli da živimo nas pet u malom prostoru, mi nikad nismo bili imućni. Danas sam srećan što imamo kuću na Kosovu, moji žive tamo i Kosovo je moje. Ne razmišljam o tome da je bio rat i imam gde da se vratim. Kad ti odeš posle 60 godina negde iz svog rodnog mesta, to novo mesto više nije tvoja zemlja, nije tvoja njiva i tvoj grad. Ne možeš u tim godinama da stvaraš ni prijatelje. Tim ljudima je najteže i ne treba niko da ih osuđuje. Međutim, poenta moje priče jeste da u svim nacijama ima dobrih i loših ljudi, i taj UČK, to nisu ljudi starosedeoci, to su neki ljudi koji su iz nekih šuma igrom slučaja preko UČK došli da žive u Prištini kao gospoda. I danas imam 10-ak kontakata Albanaca sa kojima sam u dobrim odnosima, koji su fini i prema meni i prema mami i tati - naveo je on.

(Telegraf.rs)