Bora Drljača pred smrt o teškom detinjstvu: "Ustaše su mi ubile majku, nisam imao hleba da jedem"

Foto: ATA images

Preko pet miliona ploča i kaseta i ko zna koliko pregleda na jutjubu, prepeva na veseljima, tvitova, memova, pošalica... Legenda Borislav Bora Drljača skončao je kao kralj, a malo se zna o tome kako je rođen i kako je proveo detinjstvo. Bora je preminuo večeras, u 80. godini života.

Preporučujemo

To je bilo teško ratno siromaštvo.

Rođen u Bosni 1941. godine, u vreme kada je ustaška čizma harala po selima, a narod bežao kud je mogao. Najgora stvar koja je mogla desila mu se u tom ratu - ubili su mu majku, i to dok je on bio u njenim rukama.

- Te 1941. godine rodila me majka Stoja Gaković. Imala je devetnaest godina. Kad sam imao tri godine, ustaše su mi ubile majku, a ja ostao živ u njenom naručju. Majke se ne sećam, ali po pričama ljudi, bila je žena heroj. Uvek sam patio za njom, a tada je bilo mnogo žena koje su rađale decu i kad ja zaplačem, ona koja doji svoje dete odmah me uzme u naručje i uvali mi sisu. Sisao sam mleko od jedno stotinu žena. Nisam imao majku, ali ljubav mnogih dobrih žena sam osetio. Pio sam stotinu raznih mleka i zato sam u mladosti i tokom života bio zdrav - pričao je Bora Drljača u svom poslednjem intervjuu od pre samo dve nedelje.

Sluteo je već tada smrt. Znajući da je teško bolestan, pričao je neke stvari i po prvi put.

- Možda bi bilo drugačije da sam imao majku, ali eto, pusti rat mi uzeo roditeljicu. Majka je bila lepa žena, plavuša. Tuga živa, ali tako je bilo. Kada se rat završio 1944, to je bilo kada je potpisana kapitulacija, nekima je ostala kuća, a nekima izgorela. Moje ognjište je bilo uništeno. Otac je napravio kolibu, ognjište, a kada smo sišli sa Grmeča, mene su nosili u kolevci sa slamom. Kad su jednu noć naložili vatru, iz kolevke je izašla zmija! Pitaj boga koliko je dana ležala sa mnom. To su mi pričale babe. Mirisao sam na mleko i životinji je to prijalo. To je bila ona zmija koja nije opasna, nego čuvarkuća - prisećao se Drljača.

Otac Branko je bio partizan i, kako kaže, jedini školovan čovek u tom kraju, a sećao se i maćehe Vukice, koja je, isticao je, bila divna žena.

"Nisam imao 'leba da jedem"

- Bio sam ratno siroče i opština me stavila u dom. O tome nema šta lepo da se kaže. Puka beda i sirotinja. Pamtim dom po jednom profesoru koji me nije voleo i davao mi samo loše ocene. U sedmoj godini sam pošao u školu. Posle rata, dok se škola obnovila, ja sam pošao redovno, ali svi oni što je trebalo da idu u sedmi razred su sa mnom išli u prvi razred. Možeš da zamisliš, zreli ljudi idu u prvi razred. Kada sam završio četiri razreda, počela je osmogodišnja škola. Tada je bila oskudica sa nastavnim kadrom, prvi mi je učitelj bio Crnogorac. Peti razred se ukinuo jer nije bilo nastavnika. Išao sam pešice po 12 kilometara u jednom pravcu i u drugom. Šta da ti kažem, detinjstvo mi je bilo... nisam imao leba da jedem. Mnogo čeljadi je bilo u kući, a ako je za ručak ili večeru pasulj ili kupus, domaćica odreže parče slanine i da svakom ukućaninu po komad samo da podmažemo grlo - pričao je Drljača.

Potom se preselio u Bačku Topolu. Bila je to 1958. godina i konačno je bio u punoj mladalačkoj snazi. više nije bio gladan.

- Tek kad sam se preselio u Bačku Topolu, mogao sam normalno da jedem. Ono što je interesantno jeste to da svi mladići iz okolnih sela Bačke Topole nisu mogli da mi pariraju u školi. To je bilo 1958. Ja sam došao iz Bosne i ništa nisam znao, a mnogo sam postigao. Traktor nikad nisam video, a oni su svi sve znali oko poljoprivrede. E, a ja prošao sa svim peticama, a oni popadali! Zašto je to tako? Zato što sam proživeo težak period i postao normalna ličnost. Najbolji sam bio iz geografije, književnosti i istorije, a najlošije mi je išla matematika. Kada sam došao da studiram agronomiju u Zemunu, bio sam toliko formiran da sam sve u roku završio - kazao je Drljača.

(Telegraf.rs)