Najlepša srpska voditeljka: RTS je kuća koja se ne napušta, a Sarajevo grad kome se uvek vraćam

"Sportski dnevnik", "Jutarnji program", "Luda noć", "Ja volim Srbiju", samo su neki od projekata RTS-a čiji je domaćin bila voditeljka Dragana Kosjerina.

Voditeljka se pred našim kamerama prisetila detinjstva u Sarajevu, iz kojeg je sa svojom porodicom izbegla za vreme ratnih godinama na tim prostorima. Dragana nam je otkrila zašto je ljubav prema stomatologiji zamenila televizijskim kamerama, ali i da je RTS kuća koja se ne napušta!

• Rođena si u jednom od najlepših gradova ex Jugoslavije, Sarajevu. Kakvo te sećanje veže za Sarajevo i taj period detinjstva?

- Podeljeno. Slatko i gorko. Tamo sam rođena, provela najranije detinjstvo. Desilo se da je moja porodica, i da sam ja, morala da napustim Sarajevo. Bile su to ratne godine. I kada kažem i slatkih i gorkih sećanja ima, ovo gorko je vezano za to. Verujem da bih ja i danas živela u Sarajevu. Možda bih se bavila javnim poslom, možda radila kao voditelj, možda radila u nekoj fabrici... ko to zna. Ali eto, sudbina je tako htela. Mi smo izbegli iz Sarajeva. Jedno vreme živeli u Priboju, na Limu, kod roditelja moje majke... Potom, opet spletom različitih okolnosti smo se doselili u Beograd, i onda je tu život krenuo, život se nastavio, i tu smo gde jesmo danas.

- U Sarajevo se vrlo rado vraćam, kroz posao sam stekla i prijatelje. Uglavnom iz sveta muzike, uopšte javne scene. Sve su to ljudi koji su u nekom trenutku dolazili u Beograd, gostovali u emisijama koje sam vodila. I sada tamo zaista imam drage prijatelje koje volim da obiđem. Nisam bila već duže vreme, ali ovo je sada vreme kada niko ne putuje, pa ni ja.. Ni u Sarajevo, ni na more, ni na planinu, ali valjda će se i to promeniti

• Voliš li da odeš, da probaš te čuvene sarajevske ćevape, i da li pamtiš kada si ih prvi put probala u detinjstvu?

-  Da probam? Samo to volim da jedem (smeh). Zapravo, ja sam bila vrlo mala. Imala sam nepunih 5 godina kada smo mi iz Sarajeva otišli. Tako da ne mogu da se setim ukusa i mirisa, ali se sećam odlazaka u Baščaršiju sa bakom, sa dedom. Vodili su me na ćevape. Volela sam da naručim 10, onda pojedem tri, jedva, ali deset, deset sa lukom u lepinji. Prosto, to su neke stvari koje ljudi na prvu loptu vezuju za Sarajevo. Da sednete na čaršiju, da pojedete burek, burekdžik, ili ćevape. Ali, Sarajevo nudi toliko toga, volim atmosferu tog grada i kada danas tamo odem fokusiram se na te lepe stvari i trudim se da bolnu prošlost ostavim iza sebe.

• Godinu dana bavila si se manekenstvom. Da li ti je to pomoglo da izgradiš gracioznost koju imaš pred kamerama?

- Manekenstvo je bilo samo jedan od mnogobrojnih hobija koje sam ja želela da isprobam i da vidim kako se u tome snalazim. Ako govorimo o scenskom pokretu, pre bih rekla da to ima veze sa latinoameričkim plesovima, koji sam trenirala godinama i takmičarski se bavila time, nego  sa manekenstvom. Evo na koji način je meni manekenstvo pomoglo, vi ste svesni da se manekenstvom bave lepe žene koje imaju samopouzdanja, ali to su žene koje su suočene sa konstantnim kritikama i procenama, koje nisu nužno vezane za njihove sposobnosti, nego upravo za izgled. I to može da vam pomogne na sledeći način: da vas ojača, da očvrsnete i da shvatite, da to kako vi izgledate, nije dovoljno. Nego, kada se vi nađete u prostoriji sa stotinu lepih devojaka i dođe kreator, koji bira deset manekenki za svoju reviju, za katalog, njega nije briga koliko dobro vi govorite strani jezik, na kom ste fakultetu, o kojim temama možete da govorite... Nego, da li ste vi merama, estetikom, senzibilitetom uklapate u njegov koncept. I onda kad vas tako jednom, dva puta, tri, četiri, neko škartira zbog toga što nemate odgovarajuću boju kose ili nemate odgovarajuće mere. Vi kažete: "Izgled je toliko površna stvar, to je nešto nad čim ja ne mogu da imam kontrolu. Neko će uvek misliti da sam lepa ili da nisam lepa. Ma koliko da sam lepa, pored mene može da stoji neka devojka koja se u tom trenutku smatra za lepšu. Moram da izgradim sebe, moram da izgradim ličnost, nešto po čemu ću biti specifična".

- Tada sam naučila da ne treba da budem ljubomorna na druge žene, nego da iznesem ono najbolje iz sebe i da na tome radim. Nešto iz stomaka, što će biti fokus i što će biti centar mog samopouzdanja. Drago mi je što sam bila u prilici da isprobam takav hobi, zato što me je to fokusiralo na prave stvari.

• Imala si veliku želju da upišeš Stomatološki fakultet, ali si završila na novinarstvu. Šta je presudilo da odlučiš, da nećeš nastaviti ono što si četiri godine učila, već da kreneš na neku drugu stranu?

- Oduvek sam bila dete, onako, pomalo svojeglavo. I volela sam da šta je predmet mog interesovanja, da to sprovedem u delo. Bavila sam se onim aktivnostima koji su se meni svidele. Promišljala sam o formalnom obrazovanju onako kako sam ja smatrala da treba. Samo sam jedan dan došla i rekla mami i tati: "Upisaću Zubotehničku školu zato što je to najbolja priprema za Stomatološki fakultet, želim da budem stomatolog". I oni su, naravno, mogli samo da klimnu glavom, a i odgovaralo im je, lepo je to zanimanje. Ja sam otišla u Zubotehničku školu, dobro se pripremila zato što je tih godina zaista bilo teško, što se kaže, upasti na listu. Već negde, na trećoj godini Zubotehničke škole, znala sam da stomatologija nije poziv kojim želim da se bavim. Takav mi je senzibilitet, takav mi je karakter da kada se predomislim, prosto se predomislim. Kada sam odabrala neki put, pa na pola tog puta poželim da skrenem na drugu stranu, ja to sebi dozvolim. Ima mnogo ljudi koji kažu: "Ali uzalud sada, izabrao sam, ovo treba da bude moja profesija". Ako treba završiću taj fakultet i ne moram nikad time da se bavim.

- Ne, ja sam se naprosto predomislila. Onda sam počela da lutam,  različita zanimanja su mi padala na pamet. Ali eto, opet splet okolnosti me je odveo u nekom pravcu novinarstva i kulture, menadžmenta u kulturi. Kasnije, kada sam birala master program, odabrala sam upravo - kulturna politika i menadžment. Izabrala sam temu, koja je vezana konkretno za televiziju, odnosno javni servis, očuvanje nematerijalnog kulturnog nasleđa, i tako uspela da napravim sponu između onoga za šta sam se formalno obrazovala i posla kojim se bavim.

• Kao mali, svi mi smo imali nekog svog idola. Koga si kao mala oponašala sa televizije?

- Moram da priznam da ne postoji konkretna osoba, kao voditeljka, koju sam ja gledala i koju sam želela da oponašam. Svi smo mi prošli kroz neku fazu kada smo se identifikovali sa nekim poznatim ličnostima. Ja sam išla iz faze da želim da budem pevačica, pa onda lekar, pa onda sportista... Svakog meseca sam mogla da budem neka druga poznata ličnost. Što opet može da se dovede u vezu sa mojim veoma šarenolikim formalnim obrazovanjem. Sećam se, da sam kao mala volela da oponašam voditelje uopšte. Ne neko konkretnog. Čak imam snimke na kaseti kako ja imam svoj improvizovani studio, vodim program, i u kameru najavljujem gosta, teme. Ja sam to sama sa sobom radila, nije mi bio potreban sagovornik sve sam bila ja, i voditelji, i gost.

- Kada sam pre nekoliko godina videla taj snimak, ostala sam zaista zatečena, koliko je meni to dolazilo prirodno. Stvarno sam srećna što je moj život, i moj poslovni put izgledao tako, da sam ja mogla da se razvijem u onoj oblasti za koju sam evidentno predodređena. Stvarno mislim da sam blagoslovena.

• Da li misliš i da si bila predodređena i da radiš na sportskom kanalu, i da pratiš sve sportove koje uglavnom prate muškarci?

- Istina, i to je svet u kojem i danas postoje predrasude prema prema ženama voditeljima, urednicima, prezenterima. Međutim, ja i u svetu i kod nas vidim sve više uspešnih spotskih novinarki. Meni je taj put bio nešto lakši, zato što sam imala fenomenalne kolege. To su ljudi koji su me naučili poslu, koji su mi pomogli da se izborim sa nesigurnostima, koje su nužno postojale na samom početku. Koji su mi pokazali da u televizijskom svetu možete da imate i dobrog kolegu, na kog možete da se oslonite. Kada sam počela da se bavim ovim poslom svi su mi rekli: "Ma, taj televizijski svet, to je osinjak. Ne možeš da nađeš jednu osobu koja ti želi dobro. To je sujeta, to je rivalitet". Nije tako, ima mnogo divnih kolega, velikih profesionalaca, koji pomažu neiskusnim kolegama, koji se postavljaju kao mentori i koji vam zaista žele da se razvije, i da jednog dana budete i bolji od njih. Imala sam sreću da na početku karijere naiđem na takve ljude i onda je posle bilo lakše. Onda, kada sam se kasnije zaposlila na RTS-u, pa se i srela sa različitim situacijama i međuljudskim odnosima, onda sam se i lakše izborila sa tim. Lakše sam se nosila, zato što sam znala koji je moj krajni cilj...

- Sport je za mene bilo interesantna tema. Tema o kojoj sam ja morala mnogo da učim. I malo po malo sam postala čovek iz sveta sporta. Trebalo mi je šest meseci da naučim, ali sam stvarno kao štreber učila, sa rokovnikom tako, pa onda slušam kako kolege, Nebojša Višković radi prenos teniskog meča, pa ja hvatam, pišem, kakav je ovo vokabular koji on koristi? Znači, treba ovako da postavim pitanje, da izgleda kao znam o čemu pričam. I za nekoliko meseci sam znala o čemu pričam.

• Kako reaguju muškarci kada im jedna mlada i lepa devojka kaže da preferira auto-moto sportove. Kao i da joj je najveća želja da uradi intervju sa Valentinom Rosijem?

- Auto-moto sport je bio jedan od retkih sportova koje sam ja pratila još pre nego što sam počela da radim na "Sport klubu". Veliki sam fan Rosija (Valentina Rosija), bila, i ostala dan danas. Moraš da priznaš da je neverovatno... Čovek sad ima 20 godina više od svojih rivala, i dalje je aktivan na trkama, beleži fenomenalne rezultate... Ali, to je na jednu stranu, druga strana je ta njegova fantastična harizma. Kada on uđe u prostoriju, on ljudima izmami osmeh na licu. Prosto, u njemu ima nešto. Neki to zovu X faktor, neki to zovu harizma, karakter, senzibilitet, ličnost, integritet, nešto što vas kupi. Nisam uradila intervju sa njim, samo sam bila jedan od novinara koji onako prilazi sa kamerom i sa telefonom da nešto usnimi. Ali sam ga videla i to mi je dovoljno. Volela bih da ga vidim ponovo, i volela bih da pre nego što završi karijeru da dobijem priliku da ga intervjuišem. Međutim, sada sam u nekim drugim temama, drugačijim formatima.

• Što ne znači da ne može da ti bude gost u Jutarnjem programu?

- Eto, nadajmo se ako nekad svrati u Srbiju. Nada poslednja umire.

• Da li si se nekada oprobala u nekom od auto-moto sportova?

- Ne, ja sam samo volela da gledam. Kao mlada sam se vozila na motoru, ali kao suvozač. I u nekom trenutku sam uživala u tome, kasnije sam shvatila da je to prilično opasno, pa sam odabrala neke druge aktivnosti. Znam kako je, ali ne bih ja bila vozač.

• Radila si sa mnogim sportistima, da li te je neko, s obzirom na njegovu sportsku karijeru, oduševio nekom svojom prirodnošću?

- Izdvojiću Velju Stjepanovića, koji je jedan fantastičan mladi čovek. Sada govorimo o vrhunskim sportistima, nekako podrazumevamo da oni imaju fantastične rezultate kojima se mi divimo. Sada govorim o nekoj drugoj strani ličnosti. Fascinira me kakav je on govornik, kakav je gospodin i koliko se posvetio mojim pitanjima. Nekako, nisam sigurna da li prvo mesto dele on i Aleksandar Kukolj. Fantastičan momak. Volela sam kada radim intervjue sa sportistima, uopšte sa ljudima iz različitih sfera javnog života, sa  ljudima koji su stručnjaci u svojoj oblasti, a da nisu poznati javnosti, da čujem nešto što me motiviše, štp mi pokaže da može drugačije. Što mi otvori oči, što mi sugeriše da i ljudi koji su asovi u određenoj oblasti mogu da budu posvećeni obrazovanju, radu sa decom. Aleksandar je jedan od njih.

• Dolazi trenutak kada ti prelaziš na RTS, a ostaješ u sportu. Ubrzo postaješ voditelj Jutarnjeg programa. Kako uspevaš da promeniž život, tu je i rano ustajanje... Koliko ti je to predstavljalo problem?

- Od trenutka kada sam došla na RTS, promenila sam nekoliko redakcija, promenila nekoliko formata televizijskih. Svaki je nosio svoje izazove, i svoje prilike, da se ne okrećemo samo na jednu stranu. Sportski dnevnik je bio odličan početak, vrlo brzo sam počela da radim i druge emisije u okviru zabavnog programa, jer je sportska redakcija deo zabavnog programa. Radila sam jedno vreme i u obrazovno-naučnom programu, jer mi se završio šou, pa ja ne volim da sedim bez posla i zakucam na vrata i kažem: "Evo, ja sam tu, mogla bih ja".

- Uređivala sam emisiju, magazin "Kontekst 021", radila sam neke specijal emisije koje su bile vezane za sport. "Olimpijsko popodne", kada su bile olimpijske igre u Riju. I tog leta sam dobila informaciju da ću biti raspoređena u Jutarnji program, i naravno da sam bila sam veoma srećna. Bez obzira na činjenicu da ustajete u 4 ujutru, i da život dobija jedan drugi ritam, taj program je odličan za voditeljski trening. To je, sada već, pet sati živog programa, gosti se smenjuju kao na traci, mora mozak da vam radi perfektno, u svakom minutu te emisije. To je za mene bio odličan trening. Ali, nisam mogla da se odreknem svoje pozicije u zabavnom programu, nastavila sam da radim šou programe i oni su se samo ređali. Tri sesezone "Lude noći", potom je došla na red emisijia "Ja volim Srbiju", niz festivalskih emisija, kao što su veliki koncerti i Beovizija. Tako da meni u CV-ju možda samo Dnevnik fali. Nije isključeno da ću se možda u nekom narednom periodu i u tome oprobati. Mnoge kolege mi kažu: Pa hajde, odaberi koji format ti njviše odgovara, koji ti najviše leži". Kažem: "Sve mi leži"...

• Šou program "Luda noć" i "Ja volim Srbiju" su nekako tvoja odskočna daska u programu RTS-a, tu si imala priliku da iskažeš sebe u pravom svetlu. Kada pričamo o "Ludoj noći", da li je postojala neka javna ličnost koju si upoznala na samom snimanju, a da si možda u detinjstvu maštala da radiš sa njim ili njom?

- Bilo ih je mnogo. I sada ako bih krenula u nabrajanje, jer mi smo uradili tri sezone, mislim da bi ovaj intervju bio pun tih imena. Mi smo imali pevače koji su aktivni na našoj sceni, ali i one velike zvezde bivše Jugoslavije, koje su nam dolazile u segment emisije koji je bio posvećen zvezdama i nekim drugačijim, neki bi rekli i lepšim vremenima. Kada smo se više družili i voleli istu muziku na ovim prostorima. I svakog pevača tretirali kao svog, nije bilo onih podela. Zaista sam bila počastvovana što sam radila tu emisiju, što sam upoznala te ljude. Među njima bih izdvojila jednog pevača, to je Dženan Lončarević. On će tek sačekati da postane velika zvezda, u tom smislu da se neko seća njegove karijere. Hvala Bogu, on je i dalje aktivan. Ali, taj čovek može da otpeva sve. Ne postoji žanr, pesma, izvođač, bilo muški pevač ili pevačica, koga on ne može da oponaša ili interpretira na svoj način tu pesmu. I to je svima bilo fascinantno. Kako kažu "od Silvane do Nirvane". Gazi tačno svaku notu i svi su uvek bili fascinirani njegovom pojavom i njegovom interpretacijom. Moram da ga izdvojim i da ga podravim zašto što je to sve nas iznenadilo... Zbog rodne ravnopravnosti da izdvojim i Sanju Vučić. Jedna fantastična mlada dama, neverovatno talentovana, harizmatična. Ono što je Dženan u svom delu, to je Sanja sa druge strane.

• Kada je u pitanju kviz "Ja volim Srbiju", da li postoji nešto što nisi znala, a da si kroz kviz naučila o Srbiji? I koliko ti je bilo naporno da se pripremiš za samo snimanje?

- Nije mi naporno, zato što u tome uživam. Ono što je naporno sa tom emisijom je što ljudi nemaju utisak koliko je to zahtevno. Neću reći teško, volim svoj posao, ali zahtevno je raditi takav format. Vi ste u studiju, tu su gosti, tu su kolege kapiteni i pun studio publike. Sad kad budemo snimali novu sezonu, možda neće biti tako (smeh). Ali vi treba da budete moderator tog događaja i tog snimanja. Da u svakom trenutku imate potpunu kontrolu, jer treba držati pažnju svih tih ljudi...

- Mi učimo u toj emisiji, a onako je upakovano da bude zabavno. Mnogo toga sam saznala o Srbiji, s vemena na vreme se i postidela koliko sam stvari zaboravila, o istoriji, kulturi o geografiji. Zato što nekako kada izađemo iz školskih klupa, ili iza sebe ostavimo studentske dane, mnoge od tih tema više ne držimo u svakodnevnom razgovoru, mislima, ne listaju se knjige. U emisiji se prisetimo onog što treba da bude živo u našoj kulturi sećanja.

• Ostala si verna RTS-u evo punih 6 godina. Nisi kao mnoge tvoje kolege pravila pompu kada si dobijala ponude drugih televizija. Koliko si zapravo vezana za Javni servis Srbije?

- Za mene je RTS kuća koja se ne napušta. Bilo je ponuda. Ali, pošto ni u jednom trenutku nisam razmišljala ozbiljno da ih prihvatim, nisam ni imala potrebu ni da ih javnosti predstavljam. Bilo je logično da je bilo ponuda, kada ste non-stop u televizijskom programu, u različitim formatima, pa spletom okolnosti skrenete pažnju na sebe. Kada se pravi programska šema na drugim televizijskim stanicama, desi se da nekome padnete na pamet. To je prirodno, ne vidim u tome neki svoj naročit uspeh. Sve su moje kolege prošle kroz to. Ali, za mene je RTS mesto na kojem se osećam kao kod kuće, na kom mogu da se razvijam i vidim nastavak karijere na RTS-u.  U ovom trenutku apsolutno ne promišljam o tome da bi meni bilo bolje na nekom drugom mestu. Posle toliko različitih formata koje sam uradila, i koje ću sigurno u budućnosti raditi, verujem da idem ka toj fazi karijere, kada ću ću osmisliti i realizovati autorsku emisiju, zato što to i treba da bude kruna jedne karijere.

• Da li je ljubav prema stomatologiji uticala da za partnera odabereš stomatologa?

- Možda je neko odozgo vukao konce, ali nas je upoznala zajednička prijateljica. Odmah smo shvatili da imamo mnogo tema za razgovor, između ostalog to i jeste bila stomatologija, ali ne priča se u našoj kući mnogo o tome. Čuvamo te poslovne teme za poslovni prostor, dok kod kuće imamo različite teme za razgovor, mnogo sličnih interesovanja, oboje volimo da putujemo. Doduše, sada je takva situacija da ne možemo, ali pravimo planove. Meni se dopada Bojan, meni se dopada njegov posao, meni se dopada njegov odnos prema poslu, odnos prema mom poslu, način na koji me tretira. Tu je splet okolnosti,  to što je on stomatolog nije me opredelilo, ali je možda malo pomoglo.

• Da li ti je Bojan najveća podrška ili najveći kritičar?

- Oboje, zato što ja verujem u sud nekolicine ljudi. Kada birate kome ćete verovati, čiju kritiku ćete slušati, treba da birate ljude sa kojima želite da se indetifikujete. Imam nekoliko kolega, čije mi je mišljenje važno. Nijih posmatram kao mentore u svom profesionalnom razvoju, ali kada mi je potrebna iskrena kritika, onda se okrećem porodici i Bojanu. Zato što me oni ne štede. Mama je neko ko je voleo onako da mi malo odreže krila. Naravno, bilo je tu podrške, kada mi je bila potrebna. Ali me je upravo taj njen manir i kritičko ponašanje o svemu što radim i svemu što predstavljam naveo da kontinuirano radim na sebi. Da sebi ne opraštam greške i da se ne smirujem dok ih ne popravim. Tako da mi je Bojan velika podrška. Prija mi kada mi se divi, prija mi kada me pohvali, prija mi kada je ponosan i kada ja to vidim. Ali, sa druge strane ume i da me kritikuje. Verujem u njegov sud!

• Sportski program, jutarnji program, zabavni, informativni, šta je zapravo od svega toga Dragana Kosjerina?

- Sve. Nemojte me dovoditi u poziciju da moram da biram. Ja sam voditelj koji se za svaki izazov priprema sa istim žarom. Možda meni prija da jedan dan sedim u formatu, kao što je Jutarnji program, razgovaram o ozbiljnim temama. Predstavljam gledaocima servisne informacije, razgovaram o društvenim pitanjima i problemima... Ali, volim onda uveče  da uđem u studio, pa da se razmašem, pa da se smejem, pa da predstavim ljudima zašto treba da vole svoju zemlju. Neću da biram. Ja sam voditelj, volim svoj posao!

(Marko Pantić, m.pantic@telegraf.rs)