Glumac Saša Joksimović otkriva svoj najteži trenutak u životu: Njegov odlazak me je trajno promenio!

Foto: Marina Tasković

Poznati srpski glumac Saša Joksimović, pored angažovanja u predstavama "Zona Zamfirova" i "Ljubavnici 2" u Pozorištu na Terazijama nedavno je postao deo jednog velikog televizijskog projekta. Publika će uskoro moći da ga vidi u ulozi voditelja u čak dve TV emisije, kao i u sitkomu koji će se emitovati sledeće godine. Za sada je veoma tajanstven u vezi sa ovim formatima, ali je uveren da će gledaoci uživati i da će dobiti nešto sasvim novo na našoj TV sceni.

- Ovakav projekat sam dugo čekao, potpuno svestan činjenice da se sitkomi ovde i u inostranstvu drugačije rade. To je ogroman zalogaj za nas, ali mene takvi izazovi pokreću. Razlike između domaćih i stranih sitkoma još uvek su drastične. Tamo imate pravu publiku koja se smeje tokom snimanja, što je veoma važno. Oni prolaze kroz pripreme i zagrevanja, animiraju ih ljudi specijalizovani za to, kako bi tokom snimanja dali svoj maksimum, i najglasniji, a opet iskreni smeh. Mi smo još uvek daleko od toga, ali smo vrlo talentovana nacija tako da verujem da možemo to kvalitetno da uradimo.

• Za koju predstavu možeš da kažeš da je bila tvoj najveći izazov do sada?

- Bez razmišljanja je to predstava „I konje ubijaju, zar ne?“ koju sam igrao u Madlenijanumu. Priča je vrlo dramatična, glumim sudiju na plesnom podijumu koji ima užasnu narav i tera ljude da igraju 24 časa bez prestanka i bez prava na pauzu. Brutalna uloga za koju mi je bio veliki izazov da se spremim, jer nema nikakvih dodirnih tačaka sa mojom prirodom. Međutim, dobar kostim, maska, ambijent na sceni i kolege koji su vrhunski profesionalci izvlače iz mene ono najbolje, ili u ovoj konkretnoj ulozi najgore, toliko da me gledaoci iz prvog reda mrze. Čak čujem komentare da sam grozan, što mi je dodatni podstrek, jer znam da sam onda pogodio pravu meru.

Foto: Privatna arhiva

• Da li uspevaš da izdvojiš vreme za sebe i svoja interesovanja?

Vesti sa naslovne

- Nažalost, nedovoljno. Ono što obožavam i za šta imam vremena jesu igrice, a sin i ja smo tu tandem iz snova. On trenira fudbal u Crvenoj zvezdi i izuzetno je talentovan, pa mi odlazak na njegove treninge takođe dolazi kao relaksacija. Volim i da putujem sa porodicom, pa često odemo van Beograda, u selo Brezovica kod Uba, ili do mojih u Valjevo.

• Koliko često i u kojim situacijama se oslanjaš na savete supruge?

- Bez moje supruge ja ne bih bio to što jesam. Ona sve moje mane i nedostatke ume da koriguje i zahvaljujući njoj sam najbolja verzija sebe. Od nekih sitnih lenjosti, do najrigoroznijih stvari i kritika ona ume da me trgne i probudi. Nekada se naljutim na nju zbog toga, ali posle 10 minuta shvatim da je bila u pravu. Generalno mislim da su žene uvek u pravu i kada bi svi muškarci to konačno priznali bilo bi im mnogo lepše u braku, a tolerancija bi bila na najvišem nivou.

• Da li misliš da si je nekada razočarao?

- Jesam i to zato što volim da pušim, a njoj to smeta. Godina je dugačka i kada je leto, mi imamo terasu u stanu na kojoj često zapalim cigaretu. Kada dođe zima moram da stanem na prozor, ali kako duva vetar, dim ulazi unutra i onda to smeta mojoj supruzi i sinu. To nikako nismo uspevali da prevaziđemo na pravi način, sve do skoro. Nedavno sam otkrio glo i mogu da ga koristim, a da ne brinem da li će to njima da smeta, jer zaista nema onog neprijatnog mirisa koji ostaje danima u sobi. To mi je sjajno došlo jer mi je porodica najvažnija, a ako njima nešto smeta, ja sam spreman da to promenim.

Foto: Marina Tasković

• Šta može da te rasplače?

Jaka emocija. Strašno sam empatičan, volim ljude i decu i strašno mi smetaju neke stvari koje pročitam i vidim. Shvatim koliko je nama dobro tek kada vidim kroz kakve patnje prolaze drugi ljudi. Treba imati snage da se izdigneš i pobediš teške situacije u životu.

• Koji je tvoj najteži trenutak u životu?

Najteže mi je pao gubitak najboljeg druga. Bili smo osmi razred, trebalo je da sedimo u istoj klupi u gimnaziji, ali je on preminuo i to me je trajno promenilo. Sećam se dana kada smo primljeni u gimnaziju, moje i njegovo ime je bilo jedno pored drugog na listi, ali njega prvog septembra nije bilo u klupi. Zajedno smo trenirali karate, došli do braon pojasa, a nakon što sam ga izgubio, više nikada nisam otišao na trening. Od tada ne mogu da smislim taj sport, možda nepravedno, ali to je bilo ono što me je vezivalo za njega. Da je život bio drugačiji možda bih danas bio karatista, ali sudbina me je odvela u drugom pravcu. To je bio šok od kojeg sam se teško oporavio.

Foto: Privatna arhiva

• Kažu da se u životu vredi boriti. Koja je najvažnija stvar za koju se ti boriš?

Kao javna ličnost borim se da promenim određene stereotipe koji vladaju u našem društvu. Kada kroz neku svoju ulogu ili javni nastup uspem da promenim mišljenje bar jednog čoveka, veoma sam srećan. Borim se da pobedim nepravdu, a pre svega se borim za svoju porodicu. Na prvom mestu za svog sina i suprugu, a onda i sebe.

• Kada bi u životu dobio “drugu šansu” šta bi promenio?

Bio bih bezobrazniji i prostiji. To se kosi sa mojim vaspitanjem i onim čemu su me roditelji učili, ali bih voleo da imam tu dozu bezobrazluka, jer se ona u našoj zemlji više ceni. Kada si dobar, svi ti pokazuju zube, a tebe kasnije muči ta nepravda kojom si okružen. Bez obzira na to što si u pravu i što Gospod sve gleda sa nebesa, ipak mislim da je potrebna doza bezobrazluka dok si na ovom svetu, kako bi te ljudi ozbiljnije shvatili.

(Telegraf.rs)