Ispovest prvog jugoslovenskog gej folk pevača! Zarobljen sam u ovom telu koje je muško, a želje kao u žene!

Ovih dana na internetu kruži ispovest gej folk pevača iz Bosne i Hercegovine Ramiza Sinanovića, neki kažu prvog na prostoru nekadašnje Jugoslavije, koja je privukla pažnju mnogih. On je ovu svoju priču napisao davne 1992. godine za časopis "Una", a mi vam je prenosimo:

"Februar 1992: Ja sam vam, lepi moji, homoseksualac. Nemojte me, pobogu, odmah mrškati i zatvarati novinu. Stanite da vam ispričam svoj život i svoju muku, pa ćete videti u kakvom paklu živim. Da sam ja svoj život smislio neka biste se vi na mene ljutili, ali ja nisam, mene su takvim stvorili Bog i priroda.

Preporučujemo

Moj nesretni otac, laka mu zemlja bila, mislio da se to može degenekom ispraviti, pa udri, udri, a ja sve gori i gori. Sada sam odlučio da vam sve iskreno ispričam, ništa da ne sakrijem, pa vi svi budite sudije. Jesam li za živeti ili za umreti. Ali, budite pravedni, poštenja vam vašeg...

Zovem se Ramiz Sinanović, rođen sam 15. jula 1949. u selu Tasovčići kod Čapljine. Čapljinom sad, kao i celom Hercegovinom, krstare naoružane horde, ali džaba, opet je njima Ramiz najveći problem. Sve se ljudima oprašta, ubistva, zavade, zločini, ali moj beleg ostaje za sva vremena. Pa, nosio bih ja njega kad bih se lepo osećao, ali ja se u svom telu mučim opasno.

Kad sam opazio? Ima li veze što sam kao mali bio jako nemiran? Ili što sam se bio prepao kad sam imao deset godina, pa me majka vodila hodžama... A otac me tukao, joj. A stan'te da se setim kad je ono bilo baš prvi put...

Ljubav u Mostaru

Imao sam šesnaest godina i išao sam mostarskom ulicom. A bio sam lep, gospođo, lep da lepši nisam mogao biti. Lepši od svake slike, od svake cure. Idem tako ulicom, a jedan čovek me gleda, pa kaže: "Momčiću fini, bi li mi ponio ovaj paket do stana, težak mi je".

Što ne bih, kažem i ponesem. Dođemo do stana, on otvori vrata i kaže: "Izvoli, momčiću, uđi malo da se odmoriš". Vidim u predsoblju visi ženski šlafrok i ženske papuče, pa uđem. U stvari, ja nikad pre nisam ni čuo da to tako neki namamljuju i da to postoji. Sedosmo na kauč. On me stade ljubiti...

Kako: je li mi to bilo čudno? Pa, ne znam, jer mene je obuzela takva milina i lepota da ni o čemu nisam mogao razmišljati. On me onda pitao hoću li ovo ili ono, ali ja sam toliko bio stidan da ništa nisam mogao da pričam. Stidljiviji sam bio od ikakve curice... Kasnije mi je ispričao da je bio ženjen i da ga je žena napustila zbog toga...

Drugi put je bilo opet u Mostaru oko pola noći. Pošao sam bio na železničku stanicu da idem u Čapljinu. Pa, evo što sam radio u to doba noći u Mostaru: pevao sam po kafanama. Nemojte se čuditi ni smejati, moja gospođo, saslušajte da vam otpevam koju pesmu. Hajd’, prvo ću vam one od Zehre Deović. Ona je najbolja narodna pevačica i dobar čovek. Hoćeš onu "Dve su se vode zavadile"? E, iznenađeni ste kako lepo pevam? E, sad ću vam neku Bebinu. Pa Zorinu. Sviđa vam se? Vi hoćete "Sinoć kad sam poš’o u lov na jelene"? Može... Sad hoćete Ismihanu? Od srca. Drage volje...

E, eto, moja gospođo, ko god me čuo kako pevam ostao je zapanjen. Kažu: "Ramize, što ne snimiš ploču?" Odakle mi pare. I, mene na trehu dižu, ja sam obeležen, vi ćete oprostiti ratove i zločine, ali meni moju nesreću nikad. A ja nisam kriv... joj, pustite me da malo otplačem, pa ćemo nastaviti, molim vas... E, sad mi je lakše, zdravi bili i vi i vaša deca ako ih imate. U mene je veliko srce, ja nikom ne bih ni trunke hinle napravio...

E, tako te večeri pevah u Mostaru "Kraj potoka bistre vode", "U đul bašti kraj šimšira", "Kraj Vrbasa sedi momče, čeka devojče", pa prikasnih kući. Kad na ulici me presretoše huligani: "Đe si, pe*eru, ubi ćemo te!"

Uto naiđe jedan ogromni, skupoceni auto, a vozač promoli glavu, dreknu na onaj čopor, oni malo ustuknuše, a onaj gospodin otvori vrata, pa kaže: "Ulazi, rastrgat će te..." Ja uđem, stanem zahvaljivati ... kad pogledam, a onaj gospodin umjesto na železničku stanicu, odvede mene u šumarak... tako bi... Ono, znate?

Pretužna priča

Otac, zemlja mu laka bila, udri, pa udri... To je bila sramota za svu familiju. Niko nije mislio kako je meni. A možda su i mislili, ali me nisu pitali. Da su me na vakat odveli doktorima, možda sad ne bi ovog ni bilo...

Što ja mogu kad ne mogu sebe da prisilim na ženske? Ima godina kako hodam po doktorima, ali, moja gospođo, to vam je pretužna priča. Rekli su mi da imam višak ženskih hormona. Ja sam ih molio da te hormone ubiju u meni, pa da budem kao i drugi muškarci. Čuj, bih li se ja oženio kad bih bio normalan? E, bih, moja gospođo, i pazio bih je kao oči u glavi, samo kad bi mi doktori grešku otklonili, pa da ja uzmognem kao muškarac voleti.

Aman, gospođo, ima li ikakvog načina da se preko novine raspitate da se meni pomogne, da se u meni ubije ono što mi smeta da budem kao i drugi ljudi?

Ama, jesam, išao sam doktorima. Evo jednog pregleda, samo slušajte: doktorka uzela neke kružiće, pa ih rastjerala po stolu. "De, sine Ramize, sastavi ovo..." Ja taman da sastavljam kad me grom zgodi: iza doktoričinih leđa, na naslon fotelje sjeo jedan prosijedi lijep doktor i pilji u mene. Odmah poznadoh da je i on taj, ali on svoje ne priznaje.

Meni stadoše ruke drhtati, srce... Upalila mi se koža oko očiju... A doktorka me gleda, pa valjda misli da je to zbog onih njenih kockica i besposlica, pa će mi reći: "Ramize sine, ti moraš u Jagomir malo..." Joj, je*em ti kockice i kružiće, i Jagomir! Joj, što su mi radili, metali šokove u glavu, punktirali kičmu, svuda tražili, ali ništa od onog što su oni tražili nisu našli...

Prevara s toplicama

Došla mi sestra u bolnicu, oni joj rekli: "On ti je pun ženskih hormona. Mora da ste ga mnogo u detinjstvu maltretirali..." Sestra otišla svojim putem, a oni meni: "Hajde ti sad malo, Ramize, u Fojnicu, u toplice, da se oporaviš. Ide cela grupa".

Onda nas strpaj u kombi, pa u Fojnicu, u onaj stacionar za lude. To je zatvor. Kad sam ja tu prevaru vidio, pisnuo sam kao ljuta guja. Slučaj htede da ja pobegnem, te pravo u Čapljinu: "Majko, evo me, ubi’ me kad sam ti takav, nek ti ne živim više..."

Više nisam smio od doktora tražiti pomoć, jer sam vidio da bih završio doživotno u ludnici. Zar nikakvog izgleda ni izlaza nema za mene? Ima li leka igde na belom svetu? Nemojte me na prevaru stavljati doživotno iza gvozdenih rešetaka!

Kasnije mi se majka razbolje i četiri godine bi na postelji. Od srca sam joj pomagao i uvek mi je čista bila. Sve sam je poslušao, halal joj bilo. Ostavila mi je sprat kuće, imam nešto zemljice i četiri hiljade njene penzije. Vidite vi ove moje žuljevite ruke? Ja sam vam, gospodo, vredan i volim da radim, i ništa mi nije ispod časti. Sad sam svoju zemlju okopao, posijao, a kad uzraste, nosi ću na pijacu.

Pa, jest, ima huligana, zadirkuju me, ali što mogu, nek im Bog plati. Volim da sam čist i uredan, i lepo obučen. Volio bih da postanem pevač. Kako bih došao do Vehida Gunića da me on čuje da zapevam u "Meraklijama"?

Sve bih činio na ovom svetu samo da nađem svoje mesto. Zarobljen sam u ovom telu koje je muško, a želje kao u žene. Nekad mi je gore nego u grobu. Neka, gospođo, slobodno sve napišite, neka čuju i sestre mi i braća, i sva rodbina. Neka se ljute, davno sam to trebao. Možda će neki dobri ljudi čuti moj plač, pa će se javiti i kazati: "Ramize, ima nade, izlečiću ćeš se tu i tu". Javite se, dragi prijatelji, i pokažite mi put..

Neka ljudi presude

E, živote, kako si me izmučio. Što sam ja, moja gospođo, degeneka dobio, a sve na pravdi Boga. Jer ja nikad nisam bio agresivan, pa da bih na nekog navaljivao. Nego, ako nekog odbi da mi se ne sviđa, a on udri! Znate li vi onog... on vam je u Sarajevu važna figura. I oženio se da bi se prikrio, pa me izlupao što mu nisam dao, četiri mi zuba izbio. I on uvažen, jer je lažov i licemer, a ja jadan iskren, pa me biju i smeju mi se...

Šta god bude, ja sam spreman. Ispričao sam vam k'o što se ispoveda Bogu. Pa, kako ljudi presude, tako neka bude. Samo, gospođo, ne poturajte mi više nikakve kockice i kružiće. Jer, ovo sa mnom je više od igre. Ovo je moj jadni i nesretni život.

(Napisala: Danica Šarić (Una, 1992.)/Index.hr/Yugopapir)