Sećanje na Veru Ivković: Osmeh koji je krio veliku tugu

"Moj dragane,

što me zaboravljaš,

Preporučujemo

ja te čekam

a ti se ne javljaš.

Moj dragane

moja grudo leda,

od srca se

otkinuti ne da.

Tri godine

kako žito klasa,

a od tebe

ni traga ni glasa."

(narodna)

- Propevala sam čim sam progovorila. Prvi "honorar" sam dobila sa pet godina kada sam na jednoj slavi sa mojom bakom zapevala pesmu "Moj dragane što me zaboravljaš".

- Moja baka je volela tu pesmu, od nje sam i naučila da pevam, prvo kod kuće a onda i na slavama, prelima i poselima u mom rodnom Jajčiću kod Ljiga - pričala je Vera u radio izdanju Muzičke apoteke.

Vera Ivković je dete Šumadije. Rođena je 1949. godine u Jajčiću kod Ljiga. Sa godinu dana mlađim bratom Žikom bila je prava atrakcija na seoskim svetkovinama.

- Išla sam u srednju medicinsku školu. Pevala sam i na odmoru, pevala sam i na časovima matematike. Dopalo se to i mojim nastavnicima i mojim drugovima iz odeljenja, pa se dešavalo da otkažemo pismeni ili propitivanje uz uslov da ja pevam ceo čas. Nastavnici su me nagovarali da odem na audiciju Radio Beograda. Sa sedamnaest godina postala sam solista radija, a ubrzo sam počela i da snimam ploče.

Diskografska karijera Vere Ivković trajala je od sredine 60-ih do sredine 90-ih. Snimila je, što solo što u duetu sa suprugom Danilom, četrdesetak singlova i dvaddsetak albuma sa desetinama pesama trajne narodne i umetničke vrednosti. U Verinom opusu teško je napraviti razliku između izvornih i novokomponovanih pesama: "Moj dragane", "Moj dilbere", "Bere cura plavi jorgovan", "Sojčice, devojčice", "Vragolastu rodila me nana", "Što se mala uobrazi", "Ide lola iz Inđije", "Šuška se, šuška", "Sviđaš mi se momče", "Ej, dala sam ti oči vrane", "Šta će mi šalvare", "Kako je ptici bez luga", "Čuva Jana lubenice", "Vesela sam lepa žena", "Ne dirajmo uspomene", "Hajdemo negde večeras", "O, vetrovi južni", "Stambolka"...

- Kad sam snimala "Šuška se, šuška" ni slutila nisam da će postati takav hit. To je za mene bila samo jedna od mnogih pesama, a postala je moja lična karta. Čula sam i od kolega i od kritičara da sam utkala dušu toj pesmi.

- Naročito mi leže te "prečanske" pesme. Možda i zato što je moj muž Danilo Živković bio pravi majstor za takve pesme. Danilo je rođeni Piroćanac, ali je sa šesnaest godina došao u Srem kod majčine familije, upoznao pesme i mentalitet ravnice.

Verin glas je kao i Verino lice - bogomdan i negovan. Zbog pesme je batalila školu, ali je tokom čitave karijere školovala glas.

- U moje vreme postojale su škole pevanja. Na Radio Beogradu smo imali jednog Carevca, jednog Ivu Cenerića, jednog Branka Belobrka. I moj Danilo je vodio školu pevanja. Na vreme sam shvatila da pevanje nije samo glas nego i kultura govora i donošenja pesme, tehnika disanja, ispevavnje trilera, impostacija - govorila je Vera Ivković.

Verin glas je podjednako dobro prijanjao i uz harmoniku i uz trubu i uz tamburu. I Verina skromnost je pristajala uz njenu muzikalnost. Izvikanijih i popularnijih od Vere bilo je mnogo, boljih od Vere bilo je malo. Teško je naći pevačicu narodne muzike koja je pevala tako slatko a dikcijski i intonativno savršeno.

- Mnogo sam snimala. Neke pesme od kojih sam očekivala mnogo nisu stigle da se zavrte, a neke pesme od kojih nisam očekivala ništa postale su veliki hitovi. Zato sam kriva i sama, mislila sam da je važno to što dobro pevam i to što snimam dobre pesme. U stvari, na estradi je sve važnije od pevanja.

Za publuku je uvek imala novu haljinu i rumen koji ne silazi s lica. Imala je i osmeh koji je krio tugu. I kad je najviše patila zbog ćerkine bolesti i prerane smrti, pevala je uplakanih očiju. Preminula je 10. marta 2012. godine.

(Goran Milošević)