Preminuo Bora Bojić, kantautor i vlasnik velikog domaćeg hita

Narodna muzika je ostala bez još jednog velikog majstora. 4. marta 2025. godine preminuo je Bora Bojić, legendarni Bora "Mesar", vlasnik svadbarskog megahita "Toči vina oče stari", kantautor i solista Radio Beograda. Ovo je sećanje na Borin nastup u Muzičkoj apoteci, ovo je Borin "zavet u amanet".

- "Toči vina oče stari" je moja ponos pesma. Snimio sam je baš u godini Titove smrti, u danima najveće žalosti za "najvećim sinom naših naroda i narodnosti". Prve dve strofe napisao sam u jednom dahu, treću stofu sam dopisao tek posle pet godina, a snimio sam je tek kad je pesmu moja supruga aminovala - pričao je Bora Bojić u radio izdanju Muzičke apoteke.

Preporučujemo

- Bio sam stasit i naočit momak sa brkovima i harmonikom. Kad sam počeo da sviram narodna veselja, uočio sam jednu nepravdu: svi su važni i svi su opevani - i kum i starojko i majka i sestra i ostala mnogobrojna rodbina. Pitao sam se gde je tu otac, domaćin veselja. A otac je obično bivao tamo negde u ćošku, gledao da sve bude u redu i plakao od sreće.

Borivoje Bora Bojić je dete Kolubare. Rođen je 1940. godine u selu Šušnjar kod Lazarevca. Propevao je baš kad se najviše plakalo, u vihoru Drugog svetskog rata, uz frulicu kraj ovaca i uz prve radio aparate.

- U moje vreme bilo je teško doći i do Lazarevca a kamoli do Beograda. Bilo je to vreme kolektivizma, okupljali smo se u zadruzi da bi slušali popularne emisije sa radija. A kad sam nabavio svoj radio, bio je to praznik za kuću. Sava Jeremić, Radojka Živković, Mija Krnjevac, to su za mene bili vanzemlaljci, sveci, ikone. Uz njih sam naučio da sviram frulu, moj prvi instrument, a u vojničkim danima sam zavoleo harmoniku i ne sluteći koliko ću pesama odsvirati i komponovati na njenim dirkama.

Foto: Promo

- Dve godine sam služio vojsku u Beloj Crkvi. Burazer mi doneo neku harmoničicu, čisto da prekratim vreme. Na moju sreću, u vojsci sam upoznao Tomu Krstića, vrsnog harmonikaša i mog zemljaka sa Uba, koji me je odveo u Dom vojske i pozajmljivao mi svoju dalapu da vežbam. Tako sam u vojsci usavršio sviranje na harmonici, svirao "plave večeri" za oficire i njihove supruge. Da mi nije bilo harmonike, mislim da bih se obesio u vojsci. Zamislite, dve godine sa teškim cokulama, sa tzv. pulijama. Gaziš u obući od metala i eksera, a kad zagazimo po pisti trupćemo jače nego konji.

Diskografska karijera Bore Bojića počela je 1967. godine. Na singl ploči Aleksandra Danilovića prvi put se pojavilo ime Bore Bojića i to kao tekstopisca pesme "Odnesi pismo golube beli" kojom su milioni regruta ispraćeni u JNA. Snimio je Bora sedam singlova i tri albuma sa dvadesetak narodnih bisera: "Toči vina, oče stari", "Vetar duva, sva se gora ljulja", "Kad bi mogla da se vratiš", "Teci reko Kolubaro", "Zaplakala moja draga", "Ne glaedaj me tako milo", "Kriv sam draga za sudbinu tvoju", "Svadve stižu, jesen je", "Harmoniko moja", "Livada je moja uspomena", "Je l' ti žao što se rastajemo"...

Bora Bojić je bio sam svoj majstor - pevač, kompozitor, tekstopisac, harmonikaš. Kolege ga pamte kao najboljeg mesara među narodnjacima i najboljeg narodnjaka među mesarima.

- Kad su urednici Radio Beograda čuli kojim se zanatom bavim, legendarni urednik Bora Ilić je rekao: "Neće valjda i mesari da nam pevaju." Ipak, na nagovor muzičke urednice Radmile Trifunović snimio sam nekoliko trajnih sninaka za arhivu Radio Beograda: "Ajd idemo Rado", "Aj, berem grožde, biram tamnjaniku", "Zelen orah pa se presavio", "Šumadijo, šumovita".

- I tako proživeh radni vek i kao mesar i kao pevač, mada sam u penziju otišao kao mesar. Odrastao sam u domaćinskoj kući koju su očerupali i Nemci i partizani i četnici. U tim godinama maštah o kobasici, pa u jednom momentu poželeh da radim nešto sa mesom. Mesara u kojoj sam radio bila je u Makedonskoj ulici, nadomak Radio Beograda. I tako mnogo godina, završim posao u mesari pa u studio, na koncert, na svadbu. Mušterijama sam pravio specijalitete od mesa, a u slobodno vreme sam pravio za sebe i prijatelje figure od drveta i karikature.

Zadnjih godina je živeo od skromne penzije i ljubavi svojih bližnjih. Poželeo je da se baš ovom pesmom oprosti od sveta i da poslednji put pozdravi svoje prijatelje:

"U tišini iznad sela

gde je vidik dug i dalek

venčaću se s mojom dragom

i biću joj veran vavek.

Dočekaću svoje telo

na svom večnom boravniku,

pevajući Bogu pesme

uz voljenu harmoniku.

Kraj mene je moja draga,

u snu smo se mladi sreli,

snovi što se život zovu

ko ptice su odleteli.

Sleteli smo iz vekova

na svet gde smo snove vili,

posle snova lepih, ružnih

vratismo se gde smo bili.

Iznad naših glava spomen,

uglačana hladna stena

na kojoj su urezana

dva portreta, dva imena.

Ostao je trag za nama

kao bašta puna cveća,

za potomstvo kroz vekove

svojih dragih da se seća."

(Goran Milošević)