75. godina od rođenja Zorana Kalezića: Primeri čojstva i junaštva

"I sad ko da gledam majku staru

kako ređa žute dunje na ormaru,

Preporučujemo

pod košem otac kukuruz kruni

a verni Žuća kraj njega drema.

Kako je lepo u mom kraju,

a mene tamo nema.

I sad ko da gledam sokak stari

kud prolaze moji veseli drugari,

tu sam proveo najlepše dane,

u tom sokaku kuća je njena.

I sad ko da gledam sestru svoju

kako čuva stado dole u osoju,

polja se zlate a grožđe zrelo,

za svadbe sada selo se sprema."

(Buca Jovanović - Slavomir Adamović)

1. februara 1950. rođen je Zoran Kalezić, jedan od najvećih srcelomaca u istoriji narodne muzike. Iz rodne kuće u Kosovu Lugu poneo je čast i poštenje, majčinu ljubav i očeve golootočke muke. Odrastajući uz majčinu i bakinu tugu, navikao je na muku. Čitajući "Tarasa Buljbu" i "Olivera Tvista", pripremao se za odlazak u veliki svet.

- Prve teško zarađene pare uložio sam u muziku. Radio sam najteže poslove da bih kupio prvu gitaru. U Podgorici sam krvavih i žuljevitih ruku vežbao "crnogorski G-dur", skidao Reja Čarlsa i Toma Džonsa - pričao je legendarni Kaleza u radio izdanju Muzičke apoteke.

Zoran je bio retko iskrena lirska i molska duša. Snimao je i klasične dvojkaške narodnjake, klasične šlagere, ritmične pesme, baladice, starogradske, izvorne, moderne. Sve pesme (ima ih preko 300) imaju jednu zajedničku nit - Zoranovu setu. Nije snimio nijednu veselu pesmu. Zoranova najveselija pesma je ona izvorna "Oj, vesela, veselice".

- Moje hitove su pisali i komponovali vrhunski pesnici i muzičari. Uz poeziju sam se porađao i oslobađao. Uz poeziju sam dobijao i impuls za komponovanjem i želju da opevam svoju tugu.

- I Rade Vučković i Atanasije Savić i Brana Cvetinović Laki i Mlađa Nikolić i Leso Ivanović - sve su to vrhunski pesnici, idealni za moj glas i moje emocije. Ti stihovi čuče u meni i kad ih ne pevam. Sva ta veličanstvena lirika oplemenjuje moju dušu, pesma je pravi svetionik mojih lepih dana.

Zoran Kalezić je napisao i komponovao crnogorsku narodnjačku himnu "Željom moje srce gori da se vratim Crnoj Gori" koju je proslavio Ljubo Đurović.

- Navikao sam se na patnju i muku još kao dete u mojoj rodnoj kući. Moj tata je bio na Golom otoku, moj đed je bio u Pensilvaniji a baka ostala u kući da čuva ognjište. Ta majka crnogorska je sačuvala ognjište, njoj treba napraviti spomenik na najvišem mestu.

- Toj majci i tom zavičaju posvetio sam možda i moju najlepšu pesmu, neku kažu crnogorsku himnu "Željom moje srce gori da se vratim Crnoj gori" koju sam podario mom kumu Ljubomiru Đuroviću.

Bilo je u Zoranu i Tarasa Buljbe i Olivera Tvista i Ace Stepića i Buce Jovanovića i Tome Zdravkovića.

- To su ljudi od kojih sam pokupio dušu i znanje, sačuvao u sebi i preneo kroz moj nastup na publiku. Sa Tomom sam shvatio koliko čovek treba da bude mali da bi uistinu bio veliki. Znali smo posle neprospavanih noći da obiđemo sve pijace, da zastanemo sa seljacima, da zamezimo uz rakijicu i ljutu papričicu. A onda smo išli u cvećaru i svakoj damu koja prođe poklanjali cveće.

Ovaj retko obrazovan i komunikativan čovek šest godina je bio predsednik Udruženja estradnih umetnika Srbjje.

- Bio sam na čelu našeg estradnog udruženja, a sebe nikad nisam doživljavao u smislu neke estradne zvezde. Ja sam narodni a ne estradni umetnik. Status i ugled se stiču radom i delima a ne zvanjem. Svoju dušu i muziku delio sam sa publikom više od pola veka. To poštovanje publike na svakom koraku u vidu blagorodnog pozdrava i lepe reči vredi više od svake titule - govorio je doktor folk sentiša.

Zoran Kalezić je preminuo 4. januara 2023.

(Goran Milošević)