Mišula Petrović i njegovi bećari: "Šta će selo kad nestane mene"

U saobraćajnoj nesreći kod Mladenovca nastradao je Milojko Mišula Petrović 2. jula 2013. godine, pevač i svirač unikat, vlasnik "TV Galaksija 32" i "Zvuci Galaksije", jedne od prvih privatnih televizija i diskografskih kuća u Srbiji.

Ovo je sećanje na Mišulin poslednji nastup u Muzičkoj apoteci.

Preporučujemo

- 1970. godine u Čačku se održavao festival "Sedam naših dana". Prijavio sam se i pobedio sa pesmom Časlava Đokovića "Ne mogu bez tebe, ne mogu sa tobom". Kad je trebalo da snimim ploču, komisiji se nije svidelo moje pevanje, pa je pesmu snimio moj prijatelj Miroslav Miro Radovanović. Miro je postao velika pevačka zvezda, a ja sam otišao u "Bećare" - pričao je Mišula.

Ovaj okoreli narodnjak i narodski čovek iz Parmenca kod Čačka rano je propevao i zasvirao harmoniku. Vanredno vredan, inteligentan, preduzimljiv i druželjubiv, stekao je za života mali milion prijatelja.

- Upijao sam zanat u "Raspevanoj Šumadiji", putujućoj družini Obrena Pjevovića. Tada sam shvatio koliki je značaj organizacije i kolektivnog duha na koncertima, ali bogami i na narodnim veseljima. U tom ambijentu stvoren je i ansambl "Bećari". Uveseljavali smo komišanje, rođendane, slave, ispraćaje, babine, podizanje rogova, ispraćaje, svirali svadbe i vašare, organizovali koncete u zemlji i inostranstvu. Prema nezvaničnoj evidenciji "Bećari" su uslužili jedno tri miioma ljudi, od kojih je barem dva miliona bilo u pijanom stanju.

- Svi članovi ansambla "Bećari" bili su i pevači i svirači: Stanimir Stojanović, poznatiji kao "Cane Mušo", šef ansambla, Janićije Dramićanin "Janjo", Dragan Čakarević "Čakara", Živko Savić "Poštar" i moja malenkost. Negovali smo višeglasno pevanje, a posebno je bilo atraktivno kada svako od nas izvede po jednu strofu. Svaku svadbu smo pripremali kao diplomski ispit, sakupljali smo podatke o mladoženji, kumu, prijatelju, starojku, komšijama. I pre nego što krenu porudžbine, mi smo kroz dijaloge i prozivke "otvarali" goste.

Odsvirao je mali milion narodnih veselja, znao hiljade pesama, a snimio svega sedam singlova sa četrnaest pesama: "Šta će selo kad nestane mene", "Oženjeni cure ljube", "Na stolice dve si htela", "Mladost što propusti, starost će da plaća", "Kažite joj da ne čeka", "Zagonetna ženo", "Tužna je ova reka"...

Ubedljivo najslušanija pesma sa Mišulinih ploča je "Šta će selo kad nestane mene", stari šumadijski bećarac, pesma za razbibrigu u nekoliko verzija. To je pesma koju su ispevali "Valjevci", isluženi na Solunskom frontu, pre više od sto godina.

- "Šta će selo kad nestane mene" je jedna od prvih pesama koja mi je napunila džepove još kao pevaču početniku u mom rodnom Parmencu. Lako se pamti, nikog ne vređa, a zgodna je za dopunjavanje i improvizaciju. Kako sam sazrevao, tako sam je i nadograđivao sa mojim "Bećarima". To je prva pesma koju sam naučio i poslednja koju sam snimio, i to na mojoj poslednjoj singlici sa ansamblom Dragana Aleksića iz Mrčajevaca.

- Ova pesma ima samo jednu manu: mnogo je kratka, pa publici uvek fali još. Mojim "Bećarima" dosadilo da vrte uvek isti tekst, pa smo na istu melodiji pravili desetine drugih tekstova. Pevali smo i mnogo provokativniju varijantu: "Pitaju me gde ću sa nogama, na ramena ko i svaka žena."

"Ruko moja, duža od rukava,

mnogo li si cura milovala,

nema sobe nema ni vajata

gde ja nisam zakuco na vrata.

Šta će selo kad nestane mene,

ko će onda milovati žene,

šta će selo kad nestane mene,

o kome će da pričaju žene.

Svud je kiša, pod prozorom suvo

gde sam mlađan opanke izuvo,

soba mala a zidovi hladni

kako ćemo prenoćiti jadni.

Došao sam da ti ljubim lice,

da te vidim moja komšinice,

ne ljuti se slatko moje lane,

isprati me kad zora osvane."

(narodna - obrada Dragan Aleksić)

(Telegraf.rs)