Pevala je sve živo, a izbegavala dve pesme iz svog opusa: Pesme uz koje je plakala Merima Njegomir

"Nekad nas je puna kuća bila

ko roj pčela kad sleti na cvet,

Preporučujemo

kako kome ojačaše krila

kao ptići krenusmo u svet.

Oprosti mi majko mila

za otetu rumen s lica

jer znam da sam uvek bila tvoga srca mezimica.

S tugom pamtim dan kad si mi dala svoj amanet za moj srećan put,

rumen ti je sa lica nestala, a ruka ti drhtala ko prut.

Veruj majko u snu te dozivam, željno čekam svaki susret drag,

kad god zore svog detinjstva snivam na jastuku ostade mi trag."

(Ljubo Kešelj - Braća Boljanović)

Snimila je Merima oko 500 pesama skoro svih žanrova, pevala i na ruskom, italijanskom, kineskom, arapskom, hebrejskom, a plakala samo uz dve pesme iz svog opusa.

- "Mezimica" je pesma koju mi je podario gospodin Ljubo Kešelj. Snimili smo je i dobili nagradu na Ilidžanskom festivalu. Tu pesmu je mnogo volela moja majka. Kad god sam je pevala, moja majka je plakala. Danas plačem samo ja, zbog čega i izbegavam da je pevam uživo - pričala je Merima Njegomir u Muzičkoj apoteci, pa dodala:

- Kada sam se pripremala za solistički koncert u Sava centru, uvrstila sam u repertoar i "Mezimicu". Krene proba, krenem da pevam, pa se zaplačem. Boki Milošević to primeti, povuče me na stranu pa me upita da li sam dobro. Tada sam rešila da je skinem sa repertoara jer sam znala da ću zapakati kad god je zapevam. A pošto živimo u vreme skandala i foliranja, htela sam da izbegnem svaku pomisao da je u pitanju lažna emocija.

Merima Njegomir je odrastala u vreme kada pevanje nije bilo ni društveno priznato ni poželjno zanimanje. I da ne beše majčine podrške, teško da bi Merima otišla u pevače.

- Od majke sam povukla tu emociju, od majke sam dobila i tu najvažniju podršku da se bavim pevanjem, i pored očevog izričitog protivljenja. Moja majka je prelepo pevala, a tata je samo prihvatao taj opšteprihvaćeni stav da ko ode u pevačice kad-tad postaje sramota porodice. Naravno, moj božji dar je nailazio na otvorena vrata nekih velikih ljudi. Nije mala stvar imati za prvog kompozitora jednog maga kakav je Tozovac, snimati pesme Zahara, Ljube Kešelja, Dragana Aleksandrića, Miše Markovića, Kemiša, Zorana Starčevića i ostalih najvećih kompozitora - govorila je Merima.

Merimina muzikalnost je planetarnih razmera. Mogla je da peva sve što čuje, i to na mnogim jezicima, ali dve pesme iz svog opusa nije želela da peva uživo. Jedna od njih je i pesma Zorana Starčevića iz 1992:

"Pismo piše svome sinu ostarela mati,

zaklinje ga da se rodnom zavičaju vrati.

Dođi sine, željo moja, rumena jabuko,

moje prvo radovanje, moja desna ruko.

- Uvek mi pođu suze kad je čujem. Izgleda da sam od majke nasledila ne samo ljubav prema pesmi nego i tu svetost materinstva. Da su svi u Srbiji kao ja, ne bi imali problem bele kuge. I baš pre nekoliko godina u Sava centru, na inicijativu umetnika iz Rusije, učestvovala sam u programu koji se baš tako i zvao - "Svetost materinstva". Neka i mojih četvoro dece budu podsticaj tom svetom cilju. Materinstvo je bio moj smisao i ostvarenje, deca su moja najveća radost. I u najtežim trenucima oplemenjivale su moju dušu i davale mi krila. Verovatno je i ta činjenica što sam odrastala kao dete razvedenih roditelja napravila od mene jaku ženu. Doduše, čitava generacija mojih kolega i koleginica iz pedeset i neke naučila je da se bori kroz život. Kod mene nije važilo ono - ako sam se ja mučio, ne moraju deca. Svako treba da pređe svoj put i ostavi svoj trag - govorila je legendarna Merima.

(Goran Milošević)