Ljubiša Pavković danas slavi 77. rođendan: Od sina Bogdana obućara do ikone harmonike

Protutnjali su estradom mnogi pevači i svirači, menjali se trendovi, pomerale granice izraza.

Ipak, više od pola veka traje jedan standard - zvuk harmonike maestra Ljubiše Pavkovića i Narodnog orkestra RTS-a. Lepa prilika da se veliki Pavke seti svojih malih koraka na putu ka instituciji.

Preporučujemo

- Moj otac Bogdan je bio dobar obućar i još bolji vindžija. I moj najdraži solista koga sam najteže pratio. Poživeo je, Bog da mu dušu prosti, 99 godina, bez zdravstvenog kartona. Zvao me da popijemo vino za Novu godinu i posle nekoliko dana se upokojio. Izgleda da sam na oca, barem kad je trajanje u pitanju - veli maestro Ljubiša Pavković.

- Moj otac je znao da me pita: "Kako ti možeš toliko da sviraš a da ne zapevaš?." Moj Bogdan je bio izuzetno muzikalan čovek, poreklom iz Like. Kad dođe krsna slava, voleo je da zapeva uz harmoniku. Imao je odličan sluh i osećaj za dirigovanje i šefovanje. A kad se gosti fino raspevaju (bilo je tu i makedonskih pesama po maminoj liniji), moj otac kaže: "Ljubo, 'ajmo mi onu našu!"

- Onda moj Bogdan krene "oj, ora je, ora je". I dok ja izvučem prvu strofu, koja u očevom izvođenju traje pet minuta, otpadnu mi ruke. Kad udarimo na drugu strofu, gosti već dobacuju da je vreme da promenimo pesmu. Ja onda izvučem onaj "opštinski registar" (onaj koji dočekuje veselog kuma na svadbi), a moj Bogdan samo mahne rukom i kaže: "E, tako se pevač ne prati."

Ljubiša Pavković je redak rođeni Beograđanin među okorelim narodnjacima. Rođen je 14. juna 1947. Imao je i tu sreću da odrasta u istom dvorištu, vrata do vrata sa Mijom Krnjevcem i njegovim učenicima.

- Moje zanimanje za harmoniku počelo je 1952. godine na Banovom brdu kada sam kao petogodišnji nemirko pipkao po harmonikama Krnjevčevih učenika. Kad sam se pretvorio u dežurno smetalo, čika Mija u jednom momenti predloži mom ocu: "Bogdane, nabavi mu harmoniku, možda nešto i bude od njega."

- Moj otac ode u Muzički magazin i uzme mi prvu harmoniku koja mu se svidela, jednu klavirku. Tako je predodređena moja sudbina na klavirci, iako sam odrastao u društvu dugmetaraca.

- Pored tih prvih harmoničica od 24 i 32 basa, otac mi je 1959. godine kupio harmoniku "skandali" od 80 basova koja je koštala pravo malo bogatstvo za jednog obućara. Sećam se, moj otac provede ceo dan i noć u jednoj maloj radionici, pa kad ogladni znao je da mi kaže: "Sine, zaradili smo za jedan bas."

Krajem 60-ih, ubrzo posle povratka iz vojske, počinje kafanska, diskografska i radijska karijera Ljubiše Pavkovića.

- U to vreme sam se družio sa Bobanom Spasojevićem, sinom Ilije Spasojevića i sestrićem Buce Jovanovića. Vežbali smo zajedno, hvatali pesme i kola u letu. U jednom momentu čika Ilija Spasojević pozove Vlastu Jelića, šefa orkestra u kafani "Park", i kaže mu nekoliko lepih rečenica o meni. Usledila je ponuda Vlaste Jelića da sviram u "Parku", kafani u samom centru Beograda, na Kalemegdanu. Ja se uparadim, nabacim crno odelo, jedino koje sam imao po izlasku iz vojske 1969. Priznajem, nisam imao predstavu šta sve treba da sviram u kafani. Kad sam odsvirao par numera, primetih da svi prisutni počeše da se gledaju.

- Nisam imao pojma o pravilima igre u kafani, bio sam kao dete kad uđe u kockarnicu. Poveo sam i devojku (sa kojom sam se tada zabavljao a sa kojom sam i danas u braku) da mi razbije tremu. Srećom, bilo je to vreme finih manira i fine muzike. Sećam se , dolazio je gost i tražio da mu sviram "Karneval u Veneciji". To je inače tema koja se vežbala godinu dana, sa bezbroj varijacija. Dok gost popije bokal vina, ja mu odsviram jednu od varijacija, a onda tačno u ponoć usledi fajront.

- Završi se svirka, gosti odu, a mi se okupimo u garderobi. Šef Vlasta mi daje pare, a ja kažem - neću! Kolege muzičari počeše da se smeju, a ja ostah zbunjen i ponižen. Drugog dana opet ista priča - ja neću. Posle nekoliko dana se odobrovoljim, uzmem prvi bakšiš. Kasnije mi je bilo mnogo lakše sa parama, mada i dan-danas mogu da kažem da se ne palim na pare nego na veliku ljubav prema harmonici i narodnoj muzici.

Sve ostalo je istorija jednog istinskog folk arhivara i višedecenijskog umetničkog rukovodioca Narodnog orkestra RTS-a, autora i izvođača "Medenog", "Ljubišinog", "Milanovog", "Mirjaninog", "Majinog", "Beogradskog", "Kosmajskog bisera", "Pavketovog stakata", "Nevestinog ora", "Virtuozne harmonike", "Melema" i mnogih drugih narodnih kola.