Munib Alić, ekskluzivno: poslednji tekstopisac Buce Jovanovića, pesnik naših čobanica, starih kuća i kaputa

"Živela je na kraju grada,

u staroj kući bez ikoga svog,

Preporučujemo

tugu sam delio na pola sa njom,

bila je radost života mog.

I sad je tamo kuća stara,

bitku sa vremenom bije,

ponekad prođem, u prozor gledam

da možda došla nije.

Volela je, kad sunce zađe,

pred starom kućom da budem sa njom,

tada bi pričala kako želi

da ima decu i novi dom.

Otišla je, ne reče kuda,

i ne znam da li će se vratiti ikad,

prazna je ostala kuća stara,

otkad je nema pust mi je grad."

(Buca Jovanović - Munib Alić)

Da je napisao samo ovu pesmu, Munib Alić je obeležio sebe u mravinjaku ljudi ovog sveta. U ekskluzivnoj ispovesti za Muzičku apoteku priča o danima ljubavi i rata kojje je ovekovečio u svojim pesmama.

- U studentskim danima sam stanovao u delu Sarajeva koji se zove Bistrik ispod Trebevića. Živeo sam u kući punoj studenata, bilo nas je i po pet u sobi, a u jednoj staroj kući u komšiluku živela je i lepotica Alma. Kad smo počeli sa ašikovanjem, saznao sam da živi sama sa majkom, otac ih ostavio. Otišao sam na ferije, a kad sam se vratio sirotice nije bilo.

- U mojoj "Sirotici" se prepoznaju milioni. Doživeo sam i to da je na jednom takmičenju pevača amtera peva devojčica od četrnaest godina.

Munib Alić je studirao dva fakulteta: šumarstvo i socijalni rad. Pisao je poeziju za najveće pevače i kompozitore, a odlazi u penziju kao bravar.

- Ja sam graničar prema Bajinoj Bašti, sa bosanske strane. Rođen sam u tom "lijepom starom gradu Višegradu", tačnije u selu Kamenica ispod Stoca. Tu se jako dobro hvatao Radio Šabac, Radio Užice, Radio Ilijaš. Pesme sa tih radio stanica odredile su i moj ukus i kasniji pravac pisanja i komponovanja.

- Moj otac je dobro pevao, od njega sam i naučio prve pesme. Iskreno, meni su kao rođenom Bosancu i građaninu Sarajeva daleko bliže pesme Buce Jovanovića i Novice Uroševića nego sevdalinke. Prvu pesmu sam napisao u osnovnoj školi, a i dan-danas mi mi nije jasno otkud baš tako da krenem, sa takvom upitanošću dečaka od 14 godina:

"Zašto smo rođeni, pitam se,

da bismo mogli mreti

ili da bismo mogli živeti

dok se za smrt ne spremi."

I pre nego što je počeo da piše za narodnjake, Munib Alić je objavljivao poeziju u časopisima "Zdravo" i "ITD".

- Prva pevačica koja je pronašla moje stihove bila je Slavica Mikšić. Pozvala me je i pojasnila mi detalje oko forme i metrike. Poslao sam joj nekoliko tekstova, ali je Slavica već bila pri kraju albuma. I tako se desilo da ne uradim ništa baš sa osobom koja je prva prepoznala moj talenat za pisanje narodnjaka.

- Prvu pesmu na moje stihove "U većeri tihe" snimila je Hasiba Agić na melodiju Mensura Mrehića. Na moju sreću to se svidelo velikom Buci Jovanoviću, pa mi je preko sarajevskih prijatelja ostavio poruku da mu se javim. I tako sam za samo godinu dana snimio petnaestak mojih pesama u Bucinoj muzičkoj režiji.

Ostavio je Munib i značajnog traga u diskografiji. Od sredine 80-ih snimio je stotinak ubitačnih sentiša sa snagom evergrina: "Sirotica", "Zoro rana", "Žao mi je", "Šta je ljubav", "Tragovi od ljubavi", "Stani čoveče, stani", "Stiglo pismo od Užica" (Šeki), "Sestro moja", "Kunem ti se", "Kolika je beogradska pruga", "Golubica"' (Cvele), "Čobanice", "Jedno pismo stiže", "Zar si srećna", "Šta ću tamo" (Milenko Živković), "Šumadijo pozdravlja te Bosna", "Kad Bosanac u Bosnu se vraća", "Zbogom kafano" (Miloš Bojanić), "Stari kaput", "U časima bola" (Saki Ćosović), "Žao mi je" (Azemina), "Rosna trava" (Merima), "Kad ostane jedna žena sama" (Radojka Milošević), "Je li majka rodila junaka" (Boki Maradona), "Dođi dragi" (Stojanka Stefanović), "Hoću tamo gde je ona", "Ne daj mi da pijem", "Sve je kriva jedna čaša" (Ado Gegaj), "Majka" (Nihad Kantić Šike), "Nigde ništa nemam" (Dragan Šaulić), "U večeri tihe" (Hasiba Agić) ...

- Sa Bucom sam ostvario i najlepšu i najplodniju saradnju. Desilo mi se da moja sestra padne na ispitu, ja kao njen brat jedinac se sažalim i napišem pesmu "Sestro moja, kaži bratu svom". Napisao sam je u cugu, izdiktirao je Buci telefonom, a on me za nekoliko dana pozvao i pustio snimak sa Cveletom Radovanovićem.

Munib je vrhunski poeta. Niko kao Munib nije sa toliko duše opevao i naše sirotice i naše čobanice i naše stare kuće i kapute.

- Svakoj mojoj napisanoj pesmi prethodio je niz događaja iz mog ličnog života i života meni dragih ljudi. "Stari kaput" je opevana istina moje golgote za vreme belaja u Bosni. Kad sam je prvi put pokazao Sakiju Ćosoviću i kad sam mu pokazao fizički dokaz tog "snega ispod bosih nogu", samo mi je rekao: "Ovo je tebi Bog dao da ti meni daš."

- Želeo bih naročito da se zahvalim Šekiju Turkoviću, Sakiju Ćosoviću, Pedi Negovanoviću, Milenku Jakšiću, Cveletu Radovanoviću, Bobanu Puziću. Negde 1995. godine, dok je još besneo rat u Bosni, proveo sam kao izbeglica oko pola godine u Beogradu. Šeki Turković me primio kao najrođenijeg. Nikad neću zaboraviti i taj ljudski gest Cveleta Radovanovića: zavuče ruku dunoko u džep, izvadi sve što ima i kaže mi uoči rastanka: "Brate moj, neka ti se nađe, ja nemam više."

(Goran Milošević)