Na 70. rođendan Hamida Ragipovića Beska: Šampionski dani na "Ilidži", Bucin milozvuk i Jovičino mitraljiranje

"Tvoja slika polako nestaje,

a od svega sećanje ostaje,

Preporučujemo

korim sebe a srce smirujem

budan sanjam da tebe milujem.

Gde si sada kada mene nema,

ko te voli, čija li si žena.

Zašto s drugim tražiš sreću novu,

a ne čuješ usne što te zovu,

pesmom tugu bez uspeha blažim,

kud god krenem ja tebe tražim.

Svako od nas pođe putem svojim,

ti daleko ja sa bolom mojim,

sam bez ikog u večeri rane

zovem tebe i prošle dane."

(Drago Trkulja - Miodrag Melentijević)

- Iako sam biološki rođen u Sandžaku, ja sam sredinom 70-ih umetnički rođen na "Ilidži". 1976. godine odneo sam apsolutnu pobedu sa pesmom "Ko te voli, čija li si žena". Tada je cela Juga gledala prenos uživo, a ja sam praktično iz anonime postao pevačka zvezda - kaže narodnjački klasik i legenda sevdaha Hamid Ragipović Besko.

- Ja sam i pre "Ilidže" pevao i u Sandžaku, Makedoniji, Podrinju, bio sam pevač od iskustva i repertoara. Ali tek posle Ilidžanskog festivala za mene su znali i u Ljubljani, Zagrebu, Splitu, Beogradu, Novom Sadu. Postao sam koncertni i radijski pevač, počeo sam da živim i od estrade a ne samo od kafane.

"Ilidža" 1976. godine pamtiće se i po debitantskom nastupu Harisa Džinovića. Tada anonimni gorostas uspeo je da se plasira u finale sa pesmom "Gde su naši dani". Zapravo, Haris je nastupio u alternaciji, pevao je istu pesmu kao i Besko.

Usledile su Beskove zlatne godine na "Ilidži" - ostvario je nekoliko uzastopnih nastupa, pobeda, nagrada publike i žirija.

- Već sa mojim prvim debitantskim nastupom sa pesmom "Živi život kako teče" iz 1975. godine, napravio sam pravu ludnicu kod publike na "Ilidži". Na "Ilidži" 1982. godine otpevao sam i moj najveći hit "Ja te volim od života više", pa "Nisu važne godine" ...

- Drag mi je i nastup sa Bucom Jovanovićem na "Hit paradi" 1976. sa pesmom "Ej, da sam vjetar". Ostaje žal što nisam i više snimao sa Bucom, sa čovekom koji je najslađe svirao harmomiku, koji je pravio te prelaze i trilere i pre pevača.

Hamid Ragipović Besko je autentični Sandžaklija, i genima i muzičkim izrazom. Rođen je 14. aprila 1954. godine u Točilovu kod Tutina.

- Zapevao sam još kao momčić u mom rodnom Točilovu ("srpskom Sibiru", "Tutinburgu" kako ga zovemo od milja), u srcu Sandžaka. Bio sam prava lokalna atrakcija: kad pustim glas, svuda oko mene prašte plotuni i prangije, a onda sam otišao kod daidža i amidža u Skoplje, postao član KUD-a "Kočo Racin", upoznao svo bogatstvo i ritmove makedonske, bugarske, grčke i srpske muzike.

1972. godine na putujućem festivalu "Pesma leta" desio se fatalan susret: Besko upoznaje svog idola Safeta Isovića.

- Zamislite svu tu pevačku elitu na jednom mestu: Kvaka, Silvana, Safet, Bilkić, Cune, Tozovac, Lepa. U želji da vidim i pipnem Safeta, preskočio sam ogradu na stadionu, prišao Safetu, zamolio ga da me čuje i proceni da li sam za pevački zanat. Kad sam mu otpevao jednu strofu "Konja vodim, peške hodim", Sajo me pohvali i uputi na Hamdiju Salkovića i Blagoja Košanina, sarajevske eminencije i predstavnike Jugotona. Safetova pohvala značila mi je više od 50 diploma.

Ohrabren Safetovom podrškom, Besko peva još punijim plućima, hvata još veće visine. Sa svojim orkestrom odlazi u Podrinje, u hotel "Drina" u Goraždu.

- Boraveći u Makedoniji kod familije i rođaka, služeći vojsku u Zagrebu, malo sam iskvario govor. Sećam se upozorenja jednog Podrinjca: "Ako pevaš kao što govoriš, bolje batali. Ovde se govori najčistije, ovo je Vukov kraj." Bio sam u punoj pevačkoj formi, a pružila mi se prilika da zapevam u komšiluku velikog pesnika i kompozotora Radeta Jovanovića, i ne sluteći da će mi se ukazati prilika da me baš Rade čuje i bude moj prvi kompozitor.

I pored retkog pojavljivanja u javnosti, ostavio je Besko značajnog traga u jugoslovenskoj diskografiji. Snimio je petnaestak singlova i desetak albuma, pevao pesme najvećih kompozitora, tekstopisaca, aranžera i šefova orkestara.

- Naročito mi je draga saradnja sa Jovicom Petkovićem. Bilo je to i emotivno i komično.

Kaže legendarni Jovica: "Bato, imam i ja svoje frljoke, ali kako da umirim te tvoje trilere."

- Nismo mnogo vežbali, a ispalo je savršeno na snimku. Jovica je znao da prekine smimanje, samo da me poljubi. Jovica je živeo za svaki ton, za svaki lep ukras, a time je i meni davao još veću snagu i krila. Jovičin štim se poznaje iz aviona, kao da je imao mitraljez u tim svojim prstima - kaže legendarni Besko.

(Goran Milošević)