Bard vojvođanske pesme Milan Prunić, ekskluzivno: "Sećanja i svetovanja"

"U vremena neka davna,

Preporučujemo

siromašna ali slavna,

smeh i pesma behu sreća,

a ljubav od svega veća.

Stariji se poštovali,

na sokaku pozdravljali,

a sokak je bio prašnjav,

ja k'o druga deca šašav.

Od proleća išli bosi,

i po suncu i po rosi,

od pekmeza umazani

i stopala ispucanih.

Svetovala svakog mati,

šta ti pričam to upamti:

knjigu čitaj, za drum pitaj,

svetom idi, al' ne skitaj.

I u oči gledaj ljude,

jer tako se čovek bude.

Ocevi su bili strogi,

kako jedan, tako mnogi,

i spram dece i spram žena,

tu pardona više nema.

Očinski su nas voleli

i za život pripremali.

Ispravi se, digni glavu,

poštuj ljude i državu,

da te život ne pregazi,

oženi se, ali pazi.

Tamburašu pesmu plati

ako hoćeš da te prati.

Sad su neki drugi dani,

po svetu smo razvejani,

i od svega još imamo

našu pesmu da pevamo.

Detinjstvo se navek sanja,

sećanja i svetovanja."

(Milan Prunić)

Snimio je blizu 200 trajnih snimaka za arhivu RTV Novi Sad i RTS-a, snimio je i najtužniji tamburaški evergrin "Zavejan je put za salaš moj", snimio je i potresno-šaljivu poemu "Sećanja i svetovanja". I tako, skoro pola veka i sa lalinskim mirom, Milan Prunić je ostao u senci velikog Zvonka Bogdana, duboko svestan svoje autentike i svojih "svetovanja".

- "Svetovanje" je savetovanje uz malo oštriji ton. I uz obavezni kažiprst! Ova pesma je najlepši spomen mojim roditeljima, ocu Vasi i mami Mari. Ova pesma je i spomen našem srbovanju u doba titoizma - spustimo roletne, zamračimo sobu i pevamo "Lađu francusku", "Tamo daleko", "Oj, Srbijo, mila mati". Ova pesma je i sećanje na moje prve svirke, na te besane dane i noći kada nije bilo pomeranja sata - priča gospodin Milan Prunić, ekskluzivno za Muzičku apoteku.

- Moj otac je imao rođenu sestru u ulici Laze Kostića, a u toj ulici i još nekoliko svečara za Svetog Nikolu. I kad krenemo do moje tetke, onda svratimo i do ostalih kuća. A u povratku, ja idem unazad (što kažu naši stari "unatraške") i sviram im pesmu "Moj dilbere, rođo moja". A kad dođemo do centra, moj otac počne da peva: "Stao lola na sva čet'r šora, lupa glavu na koju će stranu."

Pesma "Sećanja i svetovanja" nastala je početkom ovog veka u jednom sobičku u Kikindi. Doduše, taman da je promovisana i od ovih najgrandioznijih, teško da bi progurala u ambijentu ubijene kulture slušanja.

- Imam jednu prostoriju u mom dvorištu, jedan moj kutak u kome sviram i komponujem i u kome nikome ne smetam i kad ostanem do kasno u noć. Jedne večeri sam slušao prikaz o jednoj devojci iz Amerike koja je pisala samo kantri pesme. I kad joj je sve to dodijalo, rešila je da napiše jednu životnu pesmu. I napiše pesmu o dvoje mladih crnaca koji su dobili dete.

- Tako je i meni dodijalo da ceo život pevam i pišem o tamburašima, kočijašima, salašima, snašama, paprikašima, gulašima, pajtašima i birtašima. Uzeo sam harmoniku i počeo da gnjavim po dirkama - ti-ja-ra-ra-ra-ri-ra-ra-ra... I, op, evo ga foršpil. Ubrzo kretoše i prvi stihovi i melodija k'o od Boga poručena.

Milan Prunić je rođen 1949. godine u staroj kikinđanskoj porodici (prvi Prunići u Kikindi se pominju još 1740). Od oca je nasledio harmoniku, pohađao muzičku školu, igrao i pevao u "Tesli" i "Abraševiću", svirao kontrabas i bas prim u ansamblu Dragana Aleksandrića i u ansamblu "Uspomene".

- Moj otac je bio paor a majka domaćica. Ne pamtim da sam ikada čuo iz njihovih usta: "ljubavi tatina", "volimo te", "ljubim te" ili neku drugu vatrenu izjavu ljubavi. Ali zato pamtim očevu ruku na mojoj kosi čim spustim umornu glavu na jastuk. Mene je moj otac ljubio kad spavam. A mati je bila nešto sasvim drugo. Nije trebala ništa da mi govori, dovoljno je bilo da me pogleda i da znam da li mi je tu mesto i šta treba dalje da radim.

- Nismo imali besnila ni u sebi ni oko sebe, a opet smo bili srećni. Šta da vam kažem - moje detinjstvo je bilo jedna divota od života.

(Telegraf.rs)