Sećanje na Mikana Obradovića: Zvuk koji pripitomljuje divljinu i natpeva zvezdanu tišinu

"Ako ikad sretneš mene,

ne pitaj me kako mi je,

Preporučujemo

uspomene naše davne

izbrisalo vreme nije.

Vreme ide, teku godine,

mnoga leta prohujaše,

ostala su samo sećanja,

želje i nadanja.

Gse si sada, kako ti je,

da li ljubiš il' tuguješ,

čije lice sada gledaš,

da li plačeš il' se raduješ.

Kad bih znao da si sama,

došao bih da te molim,

ja te želim i još volim,

vrati mi se, ja te molim."

(Mikan Obradović)

U Beogradu je nedavno preminuo Dimitrije Mikan Obradović, etnomuzikolog, frulaš, kompozitor i dugogodišnji muzički urednik Radio Beograda. Ovo je sećanje na iskonskog narodnog umetnika koji je zaslužan za mnoge sačuvane autohtone melodoje iz naše starine.

- Mikan Obradović je moj školski drug iz Negotina. I baš kad je krajem 60-ih počeo da zauzima vodeće pozicije na Radio Beogradu, uspeo je da me nagovori da počnem da snimam njegove prve pesme. U PGP-u su bili zadovoljni ako prodam deset hiljada, a moja prva ploča je u rekordnom roku postigla srebrni tiraž - pričala je Dragoslava Genčić.

- Do tada je snimao samo narodna kola na fruli, a ja sam pevušila i volela da igram. Kada mi je ponudio četiri pesme za moju prvu singlicu, vežbala sam nekoliko meseci. Mikanove pesme su jedine koje sam zapamtila do današnjeg dana, ostale sam zaboravila iako su bile slušanije od ovih prvih.

Dimitrije Mikan Obradović rođen je 1940. godine u Negotinu. Osnovnu i srednju školu završio je u rodnom gradu, a Fakultet muzičke umetnosti, Odsek za istoriju muzike i folklor, završio je u Beogradu. Svojim sviranjem i afirmacijom frule na Radio Beogradu postao je istinski uzor mlađim frulašima.

- Živeo sam za svaki trenutak u Mikanovom društvu. Taj dah na uvo, taj zov Homolja, nema cenu. Sviranje frule nije samo mrdanje prstima i poznavanje nota. Duša je ono što čini umetnika - kaže maestro Milinko Ivanović Crni.

Mikan Obradović je autor legendarnih kola i instrumentala koji su postali špica nekih od najslušanijih emisija Radio Beograda ("Autobus u pola šest", "Selo veselo", "Dragovanje", "Riznica"), a bio je prvi muzičmi urednik emisije "Od zlata jabuka" Radio Beograda 2.

- Ne pamti se da je jedna radijska špica bila toliki mamac za publiki kao ono čuveno "stara kola, novi drum, dumba, rumba, dumba, dum, kreće odmah, svi su tu, didu, lidu, lidu, du". Bila sam u toj Mikanovoj špici "raznosača veselja", zajedno sa Tozom, Cunetom, Bilkićem, Dragoslavom - pričala je Mira Vasiljević u Muzičkoj apoteci.

Prebogata je Mikanova diskografska karijera. Snimio je destine autorskih narodnih kola: "Hajdučko", "Ptica sa belim kljunom", "Svadbena igra", "Kolo u šest", "Kolo u četiri", "Nadigravanje", "Negotinka", "Vlaška četvorka", "Ungurjanska trojka", "Grom", "Skok"... Od kraja 60-ih do početka 90-ih komponovao je stotine pesama trajne narodne i umetničke vrednosti: "Vreme ide, teku godine" (Kvaka), "Pusti me majko", "Svadba, Svadba", "Ej, doktore" (Dragoslava Genčić), "Ej, ludi Stojane" (Vasilija Radojčić), "Kad bi ruke bele", "I tako idu dani" (Asim Brkan), "Vatrenica", "Stara Vlajna", "Ova kuća vesela" (Izvorinka Milošević)...

- Dimitrije Mikan Obradovic je jedan od najzaljubljenijih akademski obrazovanih ljudi u narodni melos i našu narodnu muzičku tradiciju. On se rodio sa narodnom pesmom i sa njom je proveo vek. Koliko je ta veza čista i upečatljiva pokazuje Mikanov diplomski rad na Muzičkoj akademiji u Beogradu, Odsek za istoriju muzike i folklor. Da bi napisao svoj diplomski rad, obišao je stotine čobana u Homolju i Istočnoj Srbiji, među kojima je sakupio 126 odabranih primeraka originalnih čobanskih frula. Proučivši melodijske mogućnosti svake od njih, Mikan Obradović je napisao čitavu knjigu o ovom prastarom narodnom instrumentu, čiji zvuk pripitomljuje divljinu i natpeva zvezdanu tišinu. Tako je ova prosta narodna svirajka ušla na Muzičku akademiju bez fraka i leptir mašne, a Mikan Obradović joj je pomogao da učenom i obrazovanom svetu pikaže šta sve zna, ume i može. Skromna i neugledna šuplja šibljika sa šest rupica! - ostalo je zapisano u recenziji na omotu Mikanovog albuma iz 1979.

(Goran Milošević)