30 godina od smrti Zaima Imamovića: Sećanje na sevdaliju aristokratskog duha

"Ne čekaj me niti sanjaj

da ću doći pod pendžere,

Preporučujemo

da ti pjevam kao prije

sa osmjehom plave zore.

Kad sam tebi dolazio,

zagled'o sam druge oči,

nemam snage da odolim

ljubav što će skoro doći.

Ne kuni me moja draga,

ti sa drugim sretna budi,

nek' te drugi kao i ja

tiho s pjesmom sad probudi.

Zaboravi što je bilo

i poljupce naše vrele,

srce voli i ljubiće

crne kose, oči mile."

(Zaim Imamović - Rade Dubljević)

"Ne čekaj me niti sanjaj" je tipična Zaimova sevdalinka, oplemenjena umilnim zvucima harmonike Radojke Živković. Sve je u ovoj pesmi baš onako Zaimovsko: melodija, pevanje, suptilno dinamičko nijansiranje, smirenost, nenametljivost.

- Ovom pesmom sam za sva vremena i spoznao i zavoleo Zaima. Priznajem, u početku sam više voleo Safeta, nekako mi je scenski bio daleko atraktivniji. Kasnije sam Safetu i komponovao i svirao na pločama, a Zaima sam ostavljao za uživanje - pričao je Novica Negovanović.

- Kad god se vratim sa nekog dugog puta ili naporne svirke, obično sam slušao Zaima, samo za moju dušu. Čini mi se, Zaim je prava mera gospodskog pevanja i tumačenja sevdaha.

Zaim Imamović je ugledao ovaj svet 26. avgusta 1920. godine u Mrkonjić Gradu. Svom zavičaju posvetio je pesmu "Mrkonjiću, rodni grade", a opevao je i Travnik ("Kolika je viš' Travnika Bojna") i Počitelj ("Pesma Počitelju"), mesta u kojima je provodio mladost i trenutke odmora.

U Zaimovoj kući svi su pevali, a mali Zaim se iskradao iz kuće i odlazio pod prozore obližnjih kafana, slušao i upijao pesme.

- Ja sam uvek pevao svojim glasom i nikad nisam pikušavao da ličim na nekog drugog. To, opet, nikako ne znači da nisam imao svoje ljubimce. Rado sam slušao Boru Janjića, Vuleta Jevtića, ali sam se oduvek trudio da ostanem svoj - pričao je na Radio Sarajevu legendarni Zaim.

1936. godine sa porodicom odlazi u Sarajevo, uči tekstilni zanat, postaje član KUD-a "Gajret". Odmah po oslobođenju grada postaje solista Radio Sarajeva, nedostižna mera lepog pevanja i aristokratskog ukusa u tumačenju sevdalinke. Više se slušalo Radio Sarajevo zbog Zaima nego zbog vesti! I danas se kao anegdota prepričava zahtev kupca iz jedne sarajevske prodavnice: "Hoću da kupim samo onaj radio u kome peva Zaim Imamović."

Zaim je u mnogo čemu bio prvi: prvi radio pevač koji je stekao ogromnu popularnost, prvi narodni pevač na Jugotonovim pločama, prvi pevač koji je početkom 50-ih u jednom danu snimio desetak ploča, prvi veliki pevač i kompozitor bosanskog sevdaha. Snimao je Zaim i stare sevdalinke, snimio je i stotinak svojih kompozicija. Na harmonici je svirao i klasičnu muziku, šansone, romanse. Svirao je i frulu, pa je uporedo sa pesmama snimao i narodna kola uz Šerbinu harmoniku.

- Ni danas u poznim godinama ne bih menjao svoj izbor pesama i muzičko opredeljenje. Od svih ovih toliko nametnutih pesama veliko je pitanje koliko će se njih pevati i posle sto godina. Siguran sam jedino da bih ja i posle sto godina pevao sevdah, romanse i starogradske pesme - pričao je pionir posleratnog sevdaha.

Ogromnu većinu novih pesama Zaim je sam sebi komponovao: "Sve behara i sve cveta", "Ne pitaj me stara majko što mi lice vene", "Ne čekaj me niti sanjaj", "Na đerđefu vezak veze Fata", "Kraj pendžera Jusuf stari", "Stani Drino vodo", "Kono moja", "Da ja imam ata svog", "Znaš li da te duša sanja", "Sinoć gledam sjajnu mesečinu", "Što je lepo vrelo Moščanice", "Srušila se kula i kapija", "Bosno moja plemenita", "Moj sokole", "Uzalud je plakat' draga", "Čemu srce da se nada"... Retki su autori koji su mogli da zadovolje Zaimove muzičke standarde.

- Izvesnu šansu da prežive imaju jedino pesme Joze Penave, Radeta Jovanovića, stihovi Safeta Kafedžića i još ponekog autora. Sve ostalo je kao i novine - od danas do sutra. Naravno, rado slušam i nekolicinu mlađih kolega. To su Safet, Himzo, Zekerijah, Dobrivoje Topalović.

Zaim je loše govorio, zamuckivao, a pevao kao niko: nebiđeno lako, lepo, čisto, malo nazalno, intonativno savršeno, posebnim tenorom, glasom velikog raspona i snage.

- Zaim je pevač od koga sam učio, Zaim je najbolja škola sevdaha. Svi mi ostali smo pevali, a Zaim je živeo sevdah - govorio je Safet Isović.

Zaim je i arhivar i inovator sevdaha. Proputovao je Bosnu u teaganju za starim pesmama i novim pevačima.

- I moji najbliži ne veruju da sam ja otkriće Zaima Imampvića. Bio sam član KUD-a "Veljko Lukić Kurjak" u Brčkom, a Zaim došao u potrazi za talentima. Kad me čuo kako pevam, odveo me na čaj i predložio mi da snimim dve pesme "Od mene je ljubav jača" i "Srećna s njim živiš". Ponosim se što sam otkriće takve pevačke i ljudske legende. Zaim je za mene najbolji čovek na svetu - ističe Mitar Mirić.

Kada se pred raspad Juge povukao u penziju, izjavio je kako samo iz prikrajka osluškuje novo doba i nove pesme kojima ne pripada i koje samo skrnave našu pravu sevdalinku.

Ovaj autentični narodni umetnik tiho se preselio u večnost 2. februara 1994. godine, u jeku krvavog rata na prostorima bivše Juge. Ako ga ikad budem sreo, priznaću mu: "U mladosti sam mnogo više voleo Saju. Kako starim, sve više volim tebe, dobri moj Zaime."

(Goran Milošević)